Srpskoj delegaciji u Njujorku obećani su stvaranje posebnih jedinica za bezbednost, više Srba u kosovskoj policiji i osnove srpske lokalne samouprave

      Vladika raško-prizrenski Artemije doputovao je iz Sjedinjenih američkih država 16. juna u cik zore. Istog dana otputovao je u Gračanicu, da bi se sutradan sastao sa Bernarom Kušnerom, specijalnim izaslanikom generalnog sekretara UN za Kosovo i Metohiju. Njihov susret nije bio srdačan, a razlozi Kušnerove uzdržanosti ostali su u Njujorku. Naime, pred početak zasedanja Saveta bezbednosti, kome je kao gost 9. juna prisustvovala i delegacija Srba sa Kosova i Metohije, Bernar Kušner je, teatralno šireći ruke, pokušao da zagrli vladiku kako bi svima u sali pokazao koliko je on prisan sa vladikom. Međutim, vladika raško-prizrenski nije bio voljan da uzvrati Kušneru srdačnost - ostao je miran i uzdržan.
       "Godinu dana posle potpisivanja i usvajanja Rezolucije 1244 i svega što se desilo na Kosovu i Metohiji bilo je neophodno da se predstavnici Srba sa Kosova i Metohije pojave u Njujorku. Bili smo u pravom momentu na pravom mestu", kaže vladika Artemije.
       Glavni diplomatski razgovori obavljeni su pre i posle zasedanja Saveta bezbednosti. Iako je bilo pripremljeno, zvanično saopštenje Saveta bezbednosti nije objavljeno, jer je ambasador Ruske Federacije u UN Sergej Lavrov stavio veto.
       - Prvog dana delegacija Srba sa Kosova primljena je u misijama Grčke, Nemačke, V. Britanije, Portugalije, Francuske, Kine. U večernjim satima primio nas je Džejms Pardju iz Stejt departmenta koji je bio u pratnji Džonatana Levickog, savetnika ambasadora SAD u UN Ričarda Holbruka. Delegacija je imala dva polučasovna sastanka sa Ričardom Holbrukom i ambasadorom Ruske Federacije pri UN gospodinom Lavrovom.
      
       Kako su protekli ti razgovori?
       - Svuda su nas pažljivo saslušali jer smo iznosili konkretne probleme srpskog naroda na Kosovu. Sa kakvom ozbiljnošću su prihvaćena naša izlaganja najbolje govori činjenica da je trinaest od ukupno petnaest ambasadora zemalja članica Saveta bezbednosti iznelo primedbe naše delegacije i da su oštro osudili nasilje na Kosovu i Metohiji i izrazili spremnost da se ono zaustavi. Takođe, činjenica da je francuski ambasador Žan David Levit, predsedavajući Saveta bezbednosti, sat i petnaest minuta razgovarao sa našom delegacijom i lično nas odveo na zasedanje Saveta, govori sama za sebe.
      
       Međutim, bilo je i onih kojima je prisustvo delegacije Srba sa Kosova smetalo?
       - Američki ambasador Ričard Holbruk negativno se odnosio prema našoj delegaciji. Smatrao je da je učinjena diskriminacija prema drugoj strani, tj. Albancima, kao i da se prisustvom samo srpske delegacije uvodi praksa koja nikako ne može biti u skladu sa tradicijom Saveta bezbednosti. Međutim, posle tog vrlo neprijatnog i arogantnog govora Ričarda Holbruka, generalni sekretar UN Kofi Anan ustao je od stola i prišao da nas pozdravi. Sa svima se rukovao i poželeo nam dobrodošlicu. Nema sumnje da je to zapazio i g. Holbruk koji je odmah napustio sednicu.
      
       Na zasedanju Saveta bezbednosti Bernar Kušner podneo je izveštaj o radu civilne misije UN na Kosovu i Metohiji. Da li taj izveštaj objektivno govori o situaciji na Kosovu i Metohiji?
       - Doktor Kušner je prvi govorio na sastanku Saveta i bio je veoma opširan. Njegov izveštaj nije objektivan jer je iznosio samo pozitivne stvari, prećutao je sve što bi moglo da se pripiše misiji kao neuspeh. Misija je imala uspeha samo u odnosu na jednu stranu na Kosovu - u odnosu na Albance: za samo mesec dana 800 000 Albanaca vratilo se na Kosovo, a misija je uspela da ih zbrine preko zime, da se niko ne smrzne i ne umre od gladi. Mnogo je učinjeno na rekonstrukciji njihovih spaljenih i porušenih kuća, uspostavljena je nekakva albanska lokalna vlast... Što se tiče Srba i ostalog nealbanskog življa na Kosovu i Metohiji, misija UN doživela je potpun neuspeh, čak i u odnosu na Rezoluciju 1244 koja predviđa stvaranje i izgradnju multietničkog, demokratskog Kosova, kao i miran i bezbedan život svih koji žive na Kosovu i Metohiji. Sve to Bernar Kušner nije rekao u svom izveštaju.
      
       Primila vas je i Medlin Olbrajt, državni sekretar SAD. Na čemu ste insistirali tom prilikom?
       - U nedelju 11. juna delegacija je otputovala u Vašington jer je Medlin Olbrajt, čuvši da smo stigli u Ameriku, izrazila želju da se sretne sa nama. Iako je žurila na sahranu sirijskog predsednika Asada, primila nas je u zvaničnu dvadesetpetominutnu posetu, i tom prilikom sam je podsetio na ono što smo se u februaru dogovorili. Naglasio sam da ništa od svega toga nije realizovano. Ona je izrazila žaljenje i rekla je da ćeme razgovore nastaviti sutradan sa njenim saradnicima. U ponedeljak smo ponovo bili u Stejt departmentu sa Stroubom Talbotom i njegovim pomoćnicima. Razgovor je trajao oko 45 minuta, da bi bio nastavljen sa Džimom O' Brajanom koji je pre neki dan bio i na Kosovu da prenese oštru poruku i upozorenje Medlin Olbrajt albanskim liderima zbog najnovijih nasilja koje vrše nad Srbima. Razgovarali smo na osnovu dokumenata koje smo pripremili sa gospodinom Dušanom Batakovićem. U sedam tačaka smo izneli ono što je najneophodnije da se učini na Kosovu i Metohiji. Svaka od tih tačaka je posebno analizirana i konkretno se raspravljalo o tome šta se u okviru svake tačke može učiniti da se kvalitet života Srba i ostalog nealbanskog stanovništva na Kosovu poboljša.
      
       Očekujete li da će nakon svih tih diplomatskih razgovora biti konkretno poboljšana situacija na Kosovu i Metohiji?
       - Nadamo se da će se međunarodna zajednica u narednih nekoliko nedelja više založiti da se nasilje nad Srbima i ostalim nealbanskim stanovništvom zaustavi, kao i da se povratak prognanih Srba ubrza.
      
       Rezolucija 1244 predviđa simbolično prisustvo jugoslovenske vojske i policije na Kosovu i Metohiji. Da li je to pitanje pominjano u Njujorku i Vašingtonu?
       - O povratku pripadnika jugoslovenske vojske i policije nije bilo govora. Rečeno nam je da se nisu stekli povoljni uslovi da taj deo Rezolucije bude primenjen.
      
       Iako Srbima i ostalom nealbanskom stanovništvu međunarodna zajednica nije uspela da obezbedi ni najelementarniju bezbednost, kao ni povratak, insistira se na tome da se lokalni izbori na Kosovu i Metohiji održe u oktobru. Da li ste imali prilike da u SAD iznesete svoj stav o ovom pitanju?
       - Gospodin Talbot naglašavao je potrebu saradnje i čak učestvovanja Srba u registraciji za predstojeće izbore u oktobru. U svom izlaganju pokazao sam da njegove ocene i pristup tom pitanju nisu realni i da se ne može očekivati da Srbi pristanu na izbore. Srbi na Kosovu ne mogu da prihvate ni registraciju, a bez slobode življenja za jednu zajednicu nije moguće govoriti o slobodnim izborima. Kako, recimo, sprovesti predizbornu kampanju kada niko od Srba ne može da se kreće po Kosovu i Metohiji bez pratnje Kfora, a obraćati se svom narodu dok oko vas stoje vojnici Kfora ne ide. O slobodnim izborima ne može se govoriti jer su gradovi očišćeni od Srba, postali su jednonacionalne, albanske sredine. Posebno sam pominjao Prištinu gde je pre dolaska Kfora živelo 40 000 Srba, a sada manje od 250 ljudi, uglavnom, starijih osoba. Molim vas ko da se tu registruje, da glasa. Situacija u Uroševcu, Peći, Đakovici, Prizrenu, Gnjilanu još je gora. Smatram da je to farsa od izbora.
      
       Verujete li da bi neizlazak Srba i ostalog nealbanskog stanovništva na izbore, pogodio međunarodnu zajednicu, odnosno Bernara Kušnera?
       - Ja to ne znam, ali sam siguran da je njima stalo da ti izbori proteknu u prividu legitimiteta. Međutim, mi ne možemo izaći na izbore pod ovim uslovima, jer se naš narod nije vratio na Kosovo, jer onima koji su ostali preti fizičko uništenje. Neizlazak srpske zajednice na izbore pokazaće da ti izbori nisu validni.
      
       Mogu li Srbi na neki način da spreče održavanje izbora?
       - Mi ih ne možemo sprečiti da izbore održe, ali naše je pravo da na njima pod ovakvim uslovima ne učestvujemo. Otkad je počelo da se govori o izborima, u januaru, u svim susretima sa diplomatama koji nas posećuju na Kosovu i sa kojima smo se susretali u inostranstvu, naglašavamo ovaj stav i moram da kažem da iako ga mnogi nisu prihvatali ipak su ga respektovali. Jezik kojim ja govorim jezik je činjenica kojima se nema šta prigovoriti, tako da g. Talbot nije mogao da osporava moje navode. Bezbednost je alfa i omega svih naših razgovora, uspeha i neuspeha, zato je na pitanju bezbednosti dogovoreno da se stvore posebne jedinice za bezbednost sa međunarodnom policijom, da sa poveća broj Srba u kosovskoj policiji i da se zatim udare temelji srpskoj lokalnoj samoupravi otvaranjem 20 kancelarija u srpskim enklavama gde bi Srbi obavljali sve administrativne poslove.
      
       Istekla su tri meseca posmatračkog statusa Srba u Privremenom administrativnom veću Kosova. Da li će Srbi napustiti PAVK, s obzirom na to da su spektakularni rezultati izostali?
       - Pre odlaska u Ameriku mi smo zamrzli naš status u PAVK-u, dok se ne vratimo i ne sagledamo rezultate naše misije. U subotu smo sa Kušnerom analizirali njegov i naš boravak u SAD. Dogovoreno je da se 25. juna potpiše dokument, u onom obliku u kome ga usvoji Srpsko nacionalno veće, koji će u sedam, osam tačaka sadržati ono što je najneophodnije da se učini u pogledu bezbednosti, povratka izgnanih, lokalne samouprave... Ukoliko se na Kosovu preduzmu konkretne akcije koje bi nas uverile da se ozbiljno radi na rešavanju ovih problema, Srbi bi produžili posmatrački status u PAVK-u i u naredna tri meseca.
      
       Međutim, mnogo je onih koji smatraju da prisustvo Srba u PAVK-u samo šteti njihovim interesima?
       - Protiv našeg učešća su Albanci, kao i režim Slobodana Miloševića, i braća iz severnog Kosova koji kažu da ništa nismo postigli na terenu. U ova dva i po meseca, rezultati su bili više nego mršavi, ali pitamo se koji su rezultati onih koji ne učestvuju. Šta znači imati pozitivne rezultate? Uspeh je već to što nam je omogućeno da o svim našim stradanjima i napadima na Srpsku zajednicu govorimo pred Albancima kao i pred međunarodnom zajednicom. Bez našeg učešća sigurno bi nam se sve ovo događalo, a možda i gore, s tim što o tome niko ništa ne bi mogao da zna. Da se mi sada nismo pojavili u Njujorku za vreme zasedanja Saveta bezbednosti, srpski problem ne bi bio pomenut nijednom rečju, a ovako su se samo dva ambasadora oglušila o naše stavove.
      
       Kada je osnivan Komitet za povratak Srba na Kosovo i Metohiju, zahtevali ste od Bernara Kušnera i general-potpukovnika Huana Ortunja, glavnokomandujućeg Kfora, da se konkretno deluje. Kako napreduje povratak Srba u Osojane i Slivovo?
       - Proces povratka Srba usporava UNHCR koji insistira na uspostavljanju svojih parametara koji se odnose na bezbednosno stanje. Oni ne žele da rizikuju da bilo ko od povratnika pogine. Smatraju da u Osojanima nisu u stanju da pruže adekvatnu bezbednost. Sada nastoje da povratak krene u mestima gde je bezbednost na višem nivou. U Slivovo ljudi dolaze, popravljaju svoje kuće, a neki su se vratili. Slično je u Srspkom Babušu, Babljaku, Klobuku i selima oko Gračanice. Ideja je da se sa povratnicima ojačaju srpske enklave.
      
       Ipak srpske enklave na Kosovu i Metohiji takođe nisu bezbedne?
       - Albanski ekstremisti i tu napadaju, podmeću mine na putevima s namerom da se prognanici obeshrabre u povratku. Kako međunarodna zajednica ipak kreće u rešavanje problema Srba na Kosovu, albanski ekstremisti žele da to na neki način ometu, da zaplaše Srbe koji bi se vratili, kao i da pokrenu one Srbe koji su ostali na Kosovu. Ukoliko se jedan broj prognanih vrati u postojeće enklave, biće lakše da im se stvore uslovi da se odavde vrate u svoje domove, nego ih dovoditi iz Srbije.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ