Kako je pesnik Momir Vojvodić, a da ga niko nije tukao po ušima, prokomentarisao pokušaj atentata na Vuka Draškovića

      Momira Vojvodića sam jednom sreo u Klubu književnika. Reče da je pesnik. Nisam poverovao (niti sam ovlašćen da to činim). Istom prilikom narečeni Momir nije zatvarao usta, mleo je kao vodenica. Bio je povremeno duhovit, ali me to nije posebno impresioniralo - znam za mnoge takve, čak i bolje.
       Ono što je, za trenutak, privuklo moju pažnju beše Vojvodićev jezik, jedna čudna mešavina. Pun arhaičnih ("narodskih") izraza i originalnih (Momirovih) "novokovanica", začinjen poslovicama, uz brojne citate iz Njegoša il' sv. Vasilija Ostroškog, ali prošaran i lascivnim pošalicama (to se, mislim, zove "aforizam"), taj je jezik imao čudnu, prividno tradicionalnu "melodiku", koja je sintaksičkim sinkopama i brojnim ponavljanjima "sa obrtom" ("ritam") težila da govor pretvori u pevanje ("Oj, ti svjetla majska zoro..."). Zato je Momir onomad, u Klubu, dok nije zatvarao usta, stalno cupkao.
       Nisam imao dilema: jezik Momira Vojvodića je "veštački", "izmišljeni" jezik. Neka vrsta brđanskog esperanta koji teži nerazumljivosti. Uvek sam se čudio pesničkoj potrebi da "autentičnost" svog pevanja podrže "proizvodnjom" jezika. Možda zato što nisam pesnik. Ali sam dovoljno pametan da znam kako takav žargon, više od onog jezika kojim se služe "obični" ljudi i Ljubomir Simović, poseduje ono znano "izdajničko svojstvo" ("Jezik nas stalno izdaje" - kaže Bris Paren, i dodaje - ali i mi izdajemo njega.")
       Tako je skakutavi, kolariću-paniću, ide maca oko tebe, jezik Momira Vojvodića bio predodređen da ga jednom "izda", da se pretvori u "govor mržnje". Dogodilo se to ovih dana, u prošlu nedelju, kada je Momir Vojvodić dao izjavu (valjda Tanjugu, nisam siguran) o neuspelom atentatu na Vuka Draškovića, izjavu koja će se dugo pamtiti kao paradigma "zle slatkorečivosti". Ubi ga gnjecava, trula reč. Sličnih je izjava bilo i sa drugih strana, ali se njihovi "dobrovoljni davaoci" bar ne predstavljaju kao pesnici (Ivan Marković), ili su se makar potrudili da svom "političkom konotiranju" jedne izbegnute smrti stave neku ogradu, kao što je to učinila Momirova (ne Vojvodićeva, Bulatovićeva) SNP, započinjući svoje saopštenje konstatacijom "da visoko ceni doprinos koji je gospodin Drašković i čitav SPO dao u odbrani zemlje u periodu NATO agresije". Lepo. Nije lepo što su to ovde štrihovali.
       Verujem da niko od Vojvodić Momira pomenutu izjavu nije zatražio; sam se ponudio. Time je njegov greh veći, ali, paradoksalno, i donekle razumljiv - ta bivša perjanica NS, Kilibardin intimus (danas se gledaju samo preko mušice), sada radikal, očito je čvrsto namerio da što duže poživi u iluziji kako predstavlja nešto na političkoj sceni. Dirljivo do odvratnosti.
       Šta je, dakle, izjavio Momir Vojvodić a da ga niko nije tukao po ušima?
       On kaže: "Manje ogrebotine od metka, ni veće galame oko nje još nije bilo. Ne pamti niko toliku larmu na svim jezicima oko jedne ogrebotine metkom." Pre svega - ovo je nepismeno. Ako već galame oko nje, ogrebotine od metka (a na Vukovoj glavi), još nije bilo, to jedino može da znači da se u vezi s njom negde šaputalo još mnogo ranije. Ali, svejedno, kolika bi, po Vojvodiću, morala biti ogrebotina da bi se zbog nje digla larma na svim jezicima? Zar i na kineskom? Valjda deset, petnaest santimetara, umesto ovih bednih sedam. Ako je samo sedam, to se ne računa, nema metka, nema pucnja, a more je te noći u Budvi bilo kao ulje. Najbolje bi bilo da se, umesto u dužinu, rana na Vukovoj glavi mogla izmeriti u dubinu, i prostrelno - od čela do temena. Tada bi Drašković smeo da larma do mile volje, ali na onom svetu "ispunila (bi) mu se želja da bude (večni) čalmonosac." Šta je onda ono, ako već nije bila smrt, što se Vuku dogodilo da zadobije ogrebotinu? Podšišivanje? Biti besan na nekoga zato što je taj izbegao smrti znak je poodmakle bolesti.
       Vojvodić se samo pretvara da je šaljivdžija. On ne može da smisli što se Draškoviću omaklo da preživi. Zato se Momir izokola obara na atentatore kao na poslednje budalčine: "Šta bi danas nekome Vukova glava koja više ni njemu ne treba." Pošto mu ne treba, da (mu) je smaknemo. Lepše će mu tako, bez glave, stajati "minđuše koje (je) od Zorana Đinđića minđušara pozajmio". Je li ja to povraćam dok ovo prepisujem, ili mi se samo tako čini?
       Svoje stvarno osećanje glede atentata i unatoč njegovoj (ne)uspešnosti, Vojvodić ne može da sakrije ni kada kaže da je on, svetski autoritet inače, poznat diljem svog rodnog sela, davno rekao Vuku "da neće postati pisac zato što piše samo kad Dana spava. A Dana pati od nesanice." Kakve veze ima nečije pisanje, Vukovo ili Momirovo, sa pokušajem ubistva? Sa oproštenjem, šta Vojvodića zabole "ona stvar" da je ne meće u 'ladnu vodu nego gleda kada i da li nečija žena spava?. Nije li, mož' biti, nameran da se kod Draškovićevih zaposli kao sobar, pa da im pretresa posteljinu.
       Pošto je, nekim slučajem, sticajem okolnosti ili planom, Vuk izbegao smrti baš u Budvi, i taj je grad morao biti naružen (znali su tamo preciznije, sećamo se Minje Bećira), te Momir konstatuje da se napad (čuj njega - napad!) na "publicistu i političara" V.D. "sručio, ukoliko se uopšte sručio na početku turističke švaleracije u mondenskoj Budvi". Jes mi je mondenska, kao Leskovac na Moru! Ali, kakve švaleracije, čije švaleracije? Oplakujući pre promašenu smrt negoli onog koji joj je izbegao, Vojvodić se, kako vidimo, ne libi trača, hoće da nas duhom frizerske pomoćnice podseti kako se šuška da međ' Vukom i Danom nije sve u redu zbog neke druge žene. Ako i nije, njihova stvar. Nesrećni Momir ne samo da bi menjao tuđu posteljinu, on bi i da je onjuši, to ga "ispunjava", šta li. On bi da pomislimo kako se napad "sručio, ako se uopšte sručio" od švalerkine ruke. Ili da je Vuk lažirao metak lutalicu (ako se on - metak - "uopšte sručio" na njegovu glavu) želeći da stekne jeftine političke poene na tome što je u Budvi ostao sam. Ej, bre!
       Nisam neki veliki poštovalac lika i dela Vuka Draškovića (o, ne, naprotiv!), niti me je u principu briga šta Momiri pevajući izjavljuju, ali 1) na Vuka je pucano, to je činjenica prema kojoj se ne možemo različito postavljati, sve mereći dužinu posekotine, 2) budući da i sam nešto piskaram, da sam novinar, "javni radnik", onaj kome je jezik sve što poseduje, a osim toga sam i (još) normalan, teško mi je da na svoj uobičajeni način, "hladnim prezirom i veselom ravnodušnošću" (M. Danojlić), pređem preko ovog eklatantnog dokaza kako se naš "javni (politički) diskurs" definitivno srozao u kloaku duhovne pornografije, koja se - iz usta nekoga ko se predstavlja kao pesnik - podsmeva žrtvi (jer se usudila da preživi), vređa svačiji dobar ukus, a onoga ko se takvom verbalnom sraćkom (jezik-kao-proliv) poslužio ljudski poništava, izopštavajući ga iz kruga onih kojima se pristojan svet javlja na ulici.