Za relativno kratko vreme, ili gotovo istovremeno, i u Savetu bezbednosti i pred širom međunarodnom javnošću osporeni su nepristrasnost i pravosudne vrednosti Haškog tribunala. Ako je Amerikancima ili Hagu nebitno šta govorimo mi, nije nebitno šta govore drugi, važniji od nas

      Čudne se stvari u poslednje vreme događaju sa Haškim tribunalom za ratne zločine. S jedne strane, on sve više gubi ugled objektivne međunarodne pravosudne institucije, prevashodno zbog svoje politizacije. S druge strane, što je njegov pravosudni autoritet sporniji, to je on, u međunarodnim raspravama, sve prisutniji kao neka vrsta političkog strašila. Optužnice Haškog tribunala - dakle nešto što tek treba da bude dokazano - često se u tim raspravama koriste kao moćni politički argumenti. Pri tom se ne pravi razlika između optužbe za zločine i dokazanog zločina.
       Haški sud je u našoj javnosti još od svog nastanka smatran za politički instrument SAD i za antisrpski nastrojenu instituciju. Pa ipak, postojala je načelna saglasnost jugoslovenske vlade da će sarađivati sa Haškim tribunalom, jer je na to obavezuje i potpis Slobodana Miloševića na Dejtonskom sporazumu.
       Sada država tu saradnju neće, jer više ne priznaje ni Haški sud. Naš savezni ministar pravde je Karlu del Ponte, glavnog tužioca Haškog tribunala, javno nazvao najružnijim imenima. Nema govora ni o tome da ćemo sami suditi onima čije izručenje traži Hag. Utišani su i oni koji su nekad govorili da u sopstvenom interesu - radi skidanja kolektivne odgovornosti sa nacije - optuženima za ratne zločine treba suditi kod kuće ili ih izručiti Hagu.
       Iako se ni dosadašnjim suđenjima, a još manje naloženom hajkom na ljudske glave, nije proslavio kao uzor pravosuđa, Haški tribunal je kod nas postao potpuno kompromitovana ustanova prošle godine, kada je, u jeku agresije NATO-a na Jugoslaviju, podigao optužnicu za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića i još četiri ličnosti na najvišim državnim položajima. Efekat je bio kontraproduktivan. Milošević je posle toga učvrstio svoj politički položaj, a opoziciju - koja je trebalo da bude za saradnju s Hagom - okvalifikovao je kao izdajničku. Prekinut je i dijalog zapadnih velikih sila, posebno SAD, sa Beogradom, jer "nema razgovora sa ratnim zločincima".
       Dobar deo demokratskog sveta je sve to posmatrao sa strane, uglavnom se povodeći za američkim ocenama. Sada se dogodilo, za relativno kratko vreme ili gotovo istovremeno, da su u Savetu bezbednosti i pred međunarodnom javnošću osporeni i nepristrasnost i pravosudne vrednosti Haškog tribunala. Ako je Amerikancima i Hagu nebitno šta govorimo mi, nije nebitno šta govore drugi, važniji od nas.
       Predstavnici Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN oštro su kritikovali Haški tribunal zbog jednostranosti, pristrasnosti, politizovanosti i nespremnosti da otvori istragu o zločinima NATO-a za vreme prošlogodišnje agresije na Jugoslaviju, što je tražila ugledna međunarodna nevladina organizacija "Amnesti internešenel", a Karla del Ponte gurnula na stranu.
       Nije više Remzi Klark, uz pokoji improvizovani međunarodni skup u organizaciji beogradskih propagandista, jedini koji uporno tvrdi da je NATO počinio zločine u Jugoslaviji. To je, pre organizacije "Amnesti internešenel", učinio i "Helsinki voč", a u međuvremenu oglasili su se smeli pojedinci koji su - u raspravama o prirodi napada NATO-a na Jugoslaviju - mnogo šta doveli u sumnju, pa i vrednosti Haškog tribunala, ako je tačna tvrdnja da je njegova sveta dužnost da otkriva istinu i sudi po pravdi. Rasprava u britanskom parlamentu čak je dovela do priznanja da je napad NATO-a na Jugoslaviju "pravno sporan, iako moralno opravdan" - što bi valjda trebalo da bude i nešto što se tiče nadležnosti Haga. U istu ili sličnu kategoriju spada i rasprava u nemačkoj javnosti o "Operaciji potkovica", koja otkriva laži ministra odbrane Šarpinga za koje sa sada kaže da su uvukle Nemačku u rat.
       Verovatno najveće iznenađenje Karli del Ponte morala je da donese javno izražena sumnja Antonija Kasezea, nekadašnjeg prvog predsednika Haškog tribunala, u njene poslove i ugled institucije koju ona oličava. Kaseze je kritikovao politizaciju suda na štetu primene međunarodnog prava, pa je o odluci Karle del Ponte da ne pokreće postupak protiv NATO-a zbog ratnih zločina u Jugoslaviji rekao na jednom međunarodnom skupu uglednih pravnika u Ženevi: "Mi znamo o čemu se radi, pa kao pravnici ne možemo prihvatiti stav Karle del Ponte, niti njena nejasna objašnjenja." Karla del Ponte je demonstrativno napustila skup.
       Kad ruski ambasador Lavrov napusti sednicu Saveta bezbednosti, protestujući što ambasadoru Vladislavu Jovanoviću nije omogućeno da govori, to takođe neizbežno ima veze sa Haškim tribunalom. Ambasador Holbruk, naime, tražio je da se ne da reč predstavniku jednog represivnog režima čiji su vođi u Hagu optuženi za ratne zločine.
       Među stalnim članicama Saveta bezbednosti Kina je od početka bila podozriva prema Haškom tribunalu i nije verovala u njegovu nepristrasnost. Rusija se ponašala kao da veruje, a sada ističe da ne veruje. Da li to znači da se više ne oseća obaveznom da optužene za ratne zločine, ako se zateknu na njenoj teritoriji, isporuči Hagu? Kad je general Ojdanić nedavno boravio u Moskvi, a potom se bezbedno vratio kući, Rusi su se pred Zapadom pravdali "nesporazumima", ali i obećali da će drugi put drukčije da postupe.
       Stiče se utisak da i najnovija američka novinska priča o navodnom Miloševićevom odlasku u izgnanstvo, u zamenu za povlačenje haške optužnice i garantovanu ličnu i imovinsku bezbednost, ne drži mnogo do Haga, ni pravno, ni politički. Ispada da bi jedna politička nagodba mogla da bude važnija od očuvanja autoriteta međunarodnog suda pravde - ako bi Milošević stvarno bio toliko naivan da poveruje u američke garantije.
       Politizujući Hag, Amerikanci su najviše doprineli njegovom obezvređivanju.