Šta gledam, a šta mi se priviđa... što reče naš nobelovac. Život piše televiziju i obratno. Da nije kutije i daljinskog, ne bih znao ni kako mi je, ni šta mi je. Ovako, voditelji mi kažu kako je, a doktori šta je... Ja samo menjam kanale i - na svakom vidim svoje uspehe, pobede, uspone... Onda se setim: da probam ja malo da kombinujem virtualnu stvarnost? Uzmem daljinski i za sat-dva, s jednog na drugi kanal, od bar četiri filma i bar dve španske serije iskombinujem svoje virtualno življenje: Obline iz španske serije (mislim: na španskom), odavde mladi i lepi pevaju (nikako da uhvatim da li su oni otporni, ili oni što trikadurišu), pa malo seksa, kao ispod palme na otoku sreće, onako patriotsko-radikalno....
       Sutradan smestim se opet s daljinskim i čekam ono, kad pojavi se čika s plajvazom (mislim: hemijskim) i ja gledalac-naivac kažem: Sad će da izvede neki trik, vidi samo kako ga okreće! Kad - ništa. Ali sam shvatio da tu nema trika. Čista vidovitost: Doći će, neće se vratiti. I oni ostadoše. I oni i ovi.
       Daljinski i novo uzbuđenje: Ono, proricalo, u svoj svojoj svetosti, zrači iz kutije. Čekam akciju: sad će da upadnu specijalci i da uživo uhvate sudski traženu osobu suprotnog spola, kad - ništa. I opet pročitam: Odloženo suđenje, nije priveden-privedena (nepotrebno precrtati), adresa nepoznata... Poznat samo TV-kanal.
       Opet malo muzike iz našeg studija, ali nikako da pohvatam koja je iz koje godine. Srećom, ovih dana je Beogradsko proleće s jesenjim pevačima usred leta (nije baš usred, mogli su da sačekaju jul, pa parter levo je lepše...) i sačekam zimu da mi grane proleće.
       Vesti slabo gledam, da se ne uobrazim koliko mi je lepo, a i inače se ne razumem u politiku (mi pevamo, mi sviramo, mi nikoga ne diramo). Malo me pokolebao Mića Mihajlović reklamom za zidne držače televizora. Jaki su, kaže, mogu sve da izdrže, pa i Drugi dnevnik. Pogledam dnevnik: baš laže reklama! Ništa strašno, ništa teško (ako ne računamo dizalice i konstrukcije mostova), čak veselo! Lako, pitko...
       Daljinski ne diram jedino kad su kuvaršarije i sponzorske emisije s veselim krajem (za razliku od tužnog kraja, sećate se one priče s tužnim krajem iz skupštinske močvare?). Ovde svi lepo na kraju odu u kafanu.
       Slučajno natrapam (ah! taj daljinski! čudesni!) na potrošačku korpu i sapletem se, ali kažem sebi: Kad porastem, učiću za voditelja sponzorskih emisija. Em greba za klopu, em postaješ poliglota: engleski (o-kej), pa italijanski (ćao), pa nemušti (eeeee... mmmmm), pa i novosrpski (mis'im, kao, i sve to)...
       A daljinski, božanstvena spravica. Naročito ono crveno dugmence. Samo pipneš a ono: pššš, bzzzz, kvrc!
       A ja živ i opet među ljudima, hvala Bogu!