NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Vernik boga Erosa

Milo Gligorijević: JOVAN DUČIĆ ILI OSVAJANjE SREĆE (2)

      Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.
       Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na većim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.
       U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.
       Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: ...Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.
      
       Fantom ljubavi
       Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.
       Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim noćima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
       Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:
       Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem...
       Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima...
       Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.
      
       Rastanak sa "osrednjim" bolom
       Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio.
       I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:
      
       Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče...
       Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.
      
       Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.
       Gde su razgovarali? ...Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.
      
       Uvod u skandal
       Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.
       Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.
       Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.
       Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:
      
       Naše dve ljubavi pune kobne moći,
       Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
       Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
       Dva mirna pauna na starinskom zidu.
      
       Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
       Istom silom laži i svim podlostima;
       Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
       Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.
      
       Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!
      
       Likovanje "Malog žurnala"
       Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varakanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:
      
       Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.
       Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.
       Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:
       "Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje.
       Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."
      
       Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu.
       Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:
      
       Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!
      
      
       Godine sa princezom
       Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.
       Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu- Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvijesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:
       Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.
       I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.
       Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.
      
       Mišljenje Bogdana Popovića
       Jedan od najčuvenijih sudija srpske književnosti, univerzitetski profesor Bogdan Popović, pokretač Srpskog književnog glasnika, ustvrdio je da Dučić veoma dobro poznaje žene koje je toliko voleo. I ne samo, rekao je, da poznaje pojedine žene, nego žene uopšte. I da bi to potvrdio, citirao je delove njegovog teksta o Isidori Sekulić, istinita, suptilna, superlativno duhovito sročena opažanja:
      
       Njihov svet, to je uvek svet viđen s dobre strane, zato što žene imaju neizmerno više životne radosti nego čovek, i što za njih nema jedna sreća, nego nebrojeno malih sreća koje one pronalaze bez zamaranja i naslađuju se njima bez dosade. Uvek je bilo manje nesrećnica nego nesrećnika. Jedan veliki niz ideala i ambicija zbog kojih je čovek ili srećan ili nesrećan, ne postoje za ženu. Ima jedno žalosno doba u životu čovekovom kad se njegovo srce zatvori, kada se njegovi osećaji okamene u pravila za život, i kada od onoga od čega je pre pravio svoju sreću, sada pravi svoju filosofiju. Žena te dane ne poznaje, i ona do kraja života ne može da izađe iz nekih navika i potreba deteta. Da je naivna, to bi značilo da veruje da ima više dobrih stvari nego rđavih, ali je ona samo detinjasta, a to znači da nerasudno meša ozbiljno i neozbiljno: stvari se ne dele na dobre i rđave nego na slatke i gorke... Najveća je nesreća ne biti više lepa ni mlada; sirotinja je više sramota nego nesreća...
      
       Skoro svaku rečenicu u ovom navodu, napisao je Bogdan Popović, valjalo bi podvući.
       Ko tako piše, kao Dučić - zaključio je on - taj posmatra i misli i ume da posmatra i misli.
      
       Večita ženstvenost
       Kao i Popović, mnogi tumači Dučićevog pesničkog dela bavili su se, neizbežno, njegovom erotikom. I ko zna koliko su puta citirani stihovi koji slede:
      
       Sva je moja duša ispunjena tobom,
       kao tamna gora studenom tišinom.
       .....................................................
       Ko mračna tajna ležiš u dnu mene,
       i moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
       i ne vidim gde si, a sve duge sate
       od tebe su moje oči zasenjene.
       ....................................................
       Ostaj nedostižna, nema i daleka -
       jer je san o sreći viši nego sreća.
       .....................................................
       A ti ne postojiš nit si postojala,
       rođena u mojoj tišini i čami,
       na suncu mog srca, ti si samo sjala;
       jer sve što ljubismo stvorili smo sami.
      
       Pero Slijepčević je tvrdio da nema u srpskoj književnosti sjajnijih pesama o ženi od ovih Dučićevih, jer ko god voli lepotu neće moći da prođe pored njih bez pogleda i bez uživanja. Ali, pita se taj profesor, kako izgleda Dučićeva draga. Geteova, zna se, nikada nije bila iluzija, već neka konkretna žena. Vojislavljeva je bila svetica, Šantićeva slatka i srdačno familijarna, Rakić je stvorio strastvenu lepoticu koja muškarcem gordo gospodari, Bojić je u ženi video ženku. U Dučića, kazuje on, to je Venus Uranija, večita ženstvenost - sa crvenim kikotom.
       I Slijepčević zna da Dučić nikada ne peva ni početak ljubavi ni njeno trajanje, samo kraj. Dučićeva draga ne postoji, ona nije žena nego načelo, a njegova ljubav je u stvari filozofija ljubavi.
      
       Kapric staroga kozera
       U istom tekstu profesor navodi nekoliko dragocenih Dučićevih opaski o ljubavi, pisanih u starosti, sasma suprotnih onome što je govorila njegova mladost:
      
       Kad je docnije bacao poglede na svoje avanture srca, Dučić je jedanput ovako rezonovao: "U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bežeći od neprijatelja." ..."Odista, beganje je jedini način da čovek razazna u ljubavi da li je još gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavši kud hoće i oslobodivši se kad mu je volja. Ali onoga časa kad čovek zaljubljen oseti da su mu đonovi postali teži od olova, on je pobeđen. A to je često i dovoljno da ga žena više i ne voli; jer žena ne trpi pobeđenog, i okreće glavu od svoje pobede." ... Ljubav je uopšte jedno stradanje romantičara, znači ljudi vrele mašte, više nego velikog srca."
      
       U tome Slijepčević ne vidi ništa drugo nego kapric staroga kozera. Ne može to, veli, biti istina, jer prava je ljubav i za njega nekadašnjeg, za onog večito zaljubljenog Dučića, bila "sveto ludilo".
       Anica Savić-Rebac primećuje da je Dučićeva erotika uvek u blizini estetike:
      
       Lepota je za njega spona između ljubavi i beskraja. Jer kao i ljubav, oseća on kozmos kroz medium lepote. Njegov je kozmos vidljivi kozmos, prostor, estetski doživljaj, najviše potenciranje čulne lepote: slika u njegovoj umetničkoj ekspresiji. Njegov "san o beskrajnom" je upravo san o beskraju lepote. Zato vitez u pesmi "Za zvezdama" prolazi mimo ostrva ljubavi u težnji za novom, beskrajnom lepotom. Ljubav koja nije zahvatila beskraj duše nije zahvatila ni beskraj lepote.
       I Milan Kašanin nalazi da je Dučić hladan i melanholičan pesnik ljubavi, da o njoj više misli nego što je doživljava:
      
       Usamljen, on bi da voli i da bude voljen, ali sve njegove ljubavi su nesrećne, i on govori o svima njima, ne kad se približuju ni kad su u njemu, već kad prestanu. Pa ni žena o kojoj on peva nije određena, jedna žena, koja ima svoje ime i svoj život. Svakako, on nije ni voleo jednu ženu, iako u njegovim stihovima nema razlike među njima. Žena u njegovim stihovima nije ličnost, nego misao, i ona je simvol, a ne biće - on ne peva o ženi koje ima nego koje nema. Ni njegova ljubav nije igra, ni banalna sreća i nesreća koja dolazi i prolazi, nego sudbina. Njegovo pevanje nije samo poezija, nego i filozofija.
      
       U srpskoj književnosti, tvrdi Kašanin, ima vatrenijih, nežnijih i mističnijih ljubavnih pesama od Dučićevih, ali nema sublimnijih, dubljih i oduhovljenijih.
       I zato što se pesnik nije u stihovima obraćao jednoj određenoj ženi, zato su tumači tako različite likove u njima videli. U Tajni, na primer, jedni su našli Magdalinu-Magu Živanović. Drugi su u toj čuvenoj pesmi videli činjenice pesnikove dramatične veze sa ženom inženjera iz Vranja. I biće najtačnije ako se kaže da su obe i još mnoge druge žene u njoj, sve koje je Dučić prvo krio od javnosti a onda i od sebe.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Već pedeset sedam godina Jovan Dučić privremeno počiva u Americi, najduže na groblju manastira Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga: Kad moj prah Tvorče mirno pređe/U grumen gline užežene/Tad neće više biti međe/Izmeđ tebe i izmeđ mene. Tako piše na spomeniku velikog pesnika i diplomate Kraljevine Jugoslavije koji je testamentom naložio da se njegovi zemni ostaci prenesu u rodno Trebinje.
       U komunističkoj državi Jugoslaviji volja pesnikova nije mogla biti ostvarena, čak je i jedan od uglednika, imenovan kao izvršilac testamenta, profesor dr Milan Bartoš, govorio da je to nemoguće. Kad je izgledalo da je došao trenutak za Dučićevu poslednju selidbu, početkom devedesetih godina, građanski rat je zaustavio već započete poslove i Dučićeve kosti, za čitavu jednu deceniju, ostavio u Americi.
       Sada se ponovo govori o ostvarenju poslednje Dučićeve volje i tim povodom NIN obnavlja priču o velikom pesniku i prvom ambasadoru u istoriji srpske i jugoslovenske diplomatije. Tekst je napisao Milo Gligorijević.
       U ovom broju: Prva velika ljubav u Bijeljini i njen krah - Zašto devojka, koja je osvojila pesnikovo srce, ne može da utiče na njegovu misao? - Otkriće jednog lista i ružna poruka ministru Milovanu Milovanoviću - Šta su tumači poezije videli u ljubavnim pesmama velikog zavodnika.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu