Zasad se nisu potvrdila verovanja da je s lanjskim izbornim porazom Suhartove partije Golkar i imenovanjem novog predsednika Vahida najveća muslimanska zemlja sveta stupila na put ekonomskog oporavka i učvršćenja demokratije

      Iako je prošle jeseni kompromisno izabran kao spasilac nacije, ispostavilo se da novi predsednik Indonezije Abdurahman Vahid (1940), ne samo da nije stabilizovao socijalno-političke i privredne prilike u zemlji nekoliko meseci od dolaska na funkciju, već je dodatno uzdrmao i vladu i sopstveni, ranije visok ugled. Na mnogima od preko 17 hiljada ostrva jačaju separatističke tendencije i traju krvavi međusobni sukobi verskih zajednica, privredni rast se jedva održava na nuli, a korupcija u državnim strukturama, kao glavni problem, i dalje uzima maha. Poznat pod nadimkom Gus-Dur, Vahid je, kao lider umerenog islamskog usmerenja, na glasanju za šefa države pobedio lidera najveće parlamentarne partije Megavati Sukarnoputri, kćerku tvorca nezavisne Indonezije Ahmeda Sukarna, ali potom nije zaustavio nijednu negativnu tendenciju u najvećoj muslimanskoj državi sveta. Štaviše, policija je, istražujući veliku korupcionašku aferu, prošlog vikenda saslušavala i njega samog, i mada je predsednik republike bio, doduše, pozivan samo kao svedok, stručni analitičari i javno mnjenje, slažu se da je moralni kredibilitet vlasti u Džakarti ozbiljno uzdrman. Dok na Molučkim ostrvima, oko 2.300 kilometara istočno od prestonice, eskalira konflikt samoorganizovanih verskih milicija hrišćana i muslimana, a pojedine vojne jedinice poslate da smire stanje opredeljuju se za zaraćene strane, Vahid neubedljivo objašnjava da nije imao nameru da prisvoji četiri miliona dolara, koje je proletos njegov prijatelj, lični maser i poslovni partner Suvondo preuzeo iz firme "Bulog", državnog preduzeća nadležnog za distribuciju hrane.
      
       Kritičar
       Prethodno se i Vahid sastajao sa direktorima "Buloga", govoreći da su sredstva potrebna za "humanitarne projekte" u nemirnoj provinciji Aceh, ali sad tvrdi tužiocima da se bio predomislio i odustao od korišćenja tog izvora, jer mu je dva miliona dolara doznačio bogati sultan Bruneja Hasan al Bolkiah. Suvondo je nestao, uhapšeni su neki direktori, a javnost je zapanjena podatkom da je predsednik republike sultanov novac deponovao na sopstveni račun i prema njemu se odnosio kao da je posredi sasvim privatna imovina.
       Abdurahman Vahid je, inače, bio dugogodišnji kritičar vladavine generalisimusa Suharta i potom njegovog izabranika Burhanudina Habibija i verovalo se da bi, kao deklarisani demokrata, mogao politički da ujedini državu razasutu na arhipelagu koji je kulturno, etnički i verski veoma raznolik. Mada je njegova stranka - Partija nacionalnog buđenja (PNB), tek četvrta po snazi u parlamentu, Vahid je kao predvodnik Nahdlatul Ulame - najveće islamske organizacije, koja okuplja 40 miliona članova, uživao masovnu popularnost i podršku. Iako ima ozbiljne zdravstvene probleme - preživeo je dva moždana udara, pati od dijabetesa i veoma slabo vidi - Indonežani su u njega polagali velike nade verujući da će posle Suhartove tridesetogodišnje diktature i kratkotrajnog perioda bezličnog Habibija, uspeti da usmeri državu ka demokratiji i progresu. Istina, početkom ove godine, Gus-Dur je zabeležio ozbiljnu političku pobedu: sa mesta ministra odbrane i glavnokomandujućeg oružanih snaga smenjen je svemoćni admiral Viranto, jedan od krivaca za silne zločine indonežanske vojske na Istočnom Timoru.
       Ali, ispostavilo se da je Vahidova vlada produžila istu praksu za koju je stalno bila optuživana Suhartova administracija: opstajala je razgranata korupcija, nije ukinut nepotizam, korisna prijateljstva i zloupotrebe funkcija. Predsednik je, na primer, i sam proletos postavio svog mlađeg brata, bez ikakvog iskustva u finansijskom poslovanju, za prvog čoveka državne Agencije za prestrukturisanje banaka. Ubrzo, međutim, nesuđeni bankar je bio prinuđen da podnese ostavku.
       Odsustvo uštogljenosti u protokolu i ponašanje šefa države, koji je uobičajio da prima posetioce bos i u košulji kratkih rukava, ranije je ocenjivano kao spontano i neformalno, ali je ubrzo počelo da se označava kao diletantsko i nepristojno. Stranački lideri zahtevali su formiranje nezavisne lekarske komisije koja bi ocenila predsednikovo zdravlje, a kritike su se posebno zaoštrile nakon što je Vahid tražio ostavku guvernera centralne banke i izbacio iz vlade nepokornog ministra za državna preduzeća i zamenio ga svojim prijateljem koga bije glas da traži novac od pretendenata na državnu službu. Sve veći publicitet dobija i zahtev da se i u Indoneziji uvede institucija premijera i da predsednik republike prihvati reprezentativnu i više ceremonijalnu ulogu. Istovremeno, znatno razočaranje među Vahidovim sledbenicima izaziva uspostavljanje veza sa Izraelom i pojedine izjave, koje su shvaćene kao podrška manjinskim hrišćanima, a nepravičnost prema pravovernim muslimanima.
       Pokušaj obnove popularnosti predstavljala je Vahidova pragmatična akcija kojom je pokušavao da, pregovorima sa Suhartovom porodicom, vrati u zemlju najveći deo od, navodno, 45 milijardi državnih dolara, za koje se veruje da ih je generalisimus sakrio u inostranim bankama. Međutim, iako je predsednik javno obećavao da bi u tom slučaju, od svih eventualnih krivica amnestirao bolesnog Suharta, koji je sada u kućnom pritvoru zbog istrage, diktatorova ćerka Tutut, koja pregovara s vladom o pogodbi, tvrdi da raniji vladar ne poseduje imovinu u inostranstvu i da nema šta da se vrati u Džakartu.
       Sa 200 miliona stanovnika, Indonezija je četvrta zemlja sveta po ljudskim potencijalima i predstavlja veoma velikog izvoznika nafte i gasa, gume, kafe, kakaoa.
      
       Ratoborni demonstranti
       Ali, Vahid je nasledio velike ekonomske probleme i spoljni dug od 160 milijardi dolara koji tišti nacionalnu privredu već pune tri godine, još od razarajuće finansijske krize u jugoistočnoj Aziji. Analitičare i političke aktiviste, pored njegovog zdravlja i slabe koncentracije, ipak zabrinjava i nedoslednost, koja se pored ostalog ispoljava i u sklapanju i prekidanju mnoštva kratkotrajnih savezništava. Predsednik se, recimo, uprkos dugogodišnjem kritikovanju Suhartovog režima, često i sastajao s njim, preporučujući se kao moderator odnosa između ratobornih studentskih demonstranata i vlade, i kao mogući pokretač procesa nacionalnog poverenja. Godinama, Vahid je bio veoma blizak i sa moćnom Suhartovom kćerkom, tokom parlamentarnih izbora podržao je Megavati, ali se potom kandidovao protiv nje i pobedio je u trci za najvišu funkciju.
      
       RADOVAN POCIN