NAZIV: Zvučni zid
AUTOR: Duško M. Petrović
IZDAVAČ: "Oslobođenje", Srpsko Sarajevo 1999.

      Ognjen Lakićević
      
       Ne u rovu, nego na vrhu jednog beogradskog solitera od dvadesetak spratova u visinu - doživeo je prolećni rat 1999. godine Duško M. Petrović, pesnik i satiričar, Krajišnik i Beograđanin.
       Rođen u Kočićevom Zmijanju, stasao i gotovo ostario u "Ježu", Petrović je za vreme bombardovanja Srbije pisao dnevnik - šta misli i šta mu se događa, kao, uostalom, i toliki drugi, među kojima je bilo mnogih koji se dotle pisanjem nisu bavili.
       Dnevnici su toga proleća pisani - iz čuda da se uopšte to može desiti. A kad se već događa i mi ne znamo da li ćemo preživeti, onda bar da zapišemo svoje presudne i možda poslednje - dane i misli, poruke i doživljaje.
       Tako je nastao Petrovićev dnevnik Zvučni zid.
       Od drugih dnevnika, među kojima ima mnogo istovetnih datuma i faktografskih podataka - Petrovićev se razlikuje po njegovim ličnim interesovanjima - za nacionalno pitanje, zatim po satirično-humorističkom pogledu na svet i vreme i, na kraju, po njegovoj specifičnoj lirskoj intoniranosti.
       Duško M. Petrović u svojim zapisima uspostavlja ličnu odbranu zemlje i pravde, čovečnosti i Srpstva - kao ukupne tekovine svega onoga što je napadnuto bezdušno, a niko u svetu ga ne brani.
       Svetinje koje Petrović brani u svojim dnevničkim zapisima - nisu više simboli iz čitanke, nego stvarne tekovine: porodica, kuća, grad, prijatelji. U to spadaju najviše ljudi: mali i nemoćni, gordi i uplašeni, hrabri i licemerni - naši i njihovi. Napadnuto je sve što je ljudsko. Razara se sve što je srpsko.
       Petrović grabi da zapiše - događaja ima previše, svaki može biti presudan. On zna da će njegov dnevnik neko čitati - piše ga i za novine i za budućnost, ali najviše za sebe: monolog odgovornog osetljivog srpskog pesnika, u strahu da ga ne zatrpa - ne toliko srušena zgrada koliko navala događaja - nelogičnih i nalik snu i ludilu.
       Pedeset strana ove knjige čini dnevnik koji prethodi 24. martu 1999. kad počinje "NATO-šenluk" nad Srbijom i nad Srbima. U prvih nekoliko dana stala su cela potonja tri meseca bombardovanja, ali Petrović beleži koliko god može da postigne - i o ulici kojom ide na posao i o globalnoj svetskoj politici. I o invalidu čoveku i hromom psu sa Vračarskog polja kao i o razdrobljenim i unakaženim srpskim zemljama, to jest u celini Srpstva - koje je sad izolovano, prokazano i uz to zasuto raketama, bombama, otrovima.
       Petrović je iskren: ljut i ogorčen, podsmešljiv i patetičan i pesnički raznežen. Ali on gleda, brine, učestvuje - kao u kakvoj književnoj pantomimi: širi ruke i brani - sve što može biti pogođeno i uništeno, a dragocenije i od Hrama na Vračaru i od Narodne biblioteke i od trošnog života je - duša, napadnuta najsurovije, kao najdragocenije i poslednje blago jednog starog naroda i njegovog nedužnog čoveka.