NAZIV: Autobiografija čitanja
AUTOR: Nenad Šaponja
IZDAVAČ: Prosveta, Beograd 1999.

      Bogdan A. Popović
      
       Svojom prvom kritičko-esejističkom knjigom (Bedeker sumnje, 1997) pesnik Nenad Šaponja je nastojao da obelodani vrednosti postmodernih poetika koje su, u savremenoj srpskoj prozi, markirale smenu osamdesetih devedesetim godinama. Druga je unekoliko šire zamišljena: njen težišni deo čini blok od pedeset pet novinskih prikaza (još desetak pridodato mu je u fusnotama) raznovrsnih dela pripovedne i romansijerske proze objavljenih tokom devedesetih. Na početku i, pretežno, na kraju ove novinske hronike nanizani su kraći eseji o specifičnostima i iskušenjima kritičkog pisanja, o problemima savremene proze.
       Praktikovanje kritičarskog zanata Šaponja vidi kao svojevrstan autobiografski spisateljski čin. Osobenosti i učinci kritičkog čitanja i pisanja uveliko su zadani mentalnim sklopom i, uopšte, svekolikim kritičarovim iskustvom. Njegova praksa je, veli Šaponja, odvijanje spirale tekstualnih stvarnosti, a zapisi o susretima sa njima zapravo su autobiografija čitanja. Da bi čitaocu ponudio jedan "ključ smisla", kritičar je prinuđen da vlastito čitanje, koje je prevashodno stvar njegove intime, nadvlada pisanjem. Uobličujući sopstveni tekst, on ispisuje neku vrstu autobiografije, autobiografije pisanja. Nalik pripovednom subjektu, on u stvari postaje "lik u svetu vlastite fikcije".
       Sami po sebi, Šaponjini eseji o kritici se veoma dobro drže. Teorijski, pa i disciplinarno utemeljeni (sa psihologijom u najtešnjoj vezi), oni omogućuju specifičan uvid u protivurečnosti kritičkog pisanja. Osobito u one koje dolaze do izražaja prilikom tumačenja najaktuelnijih poetičkih tema. Pri svemu, kao teorijsku sublimaciju novinske kritičarske prakse teško da ih je mogućno shvatiti. Novinska kritika je žanr temeljno određen prirodom i zahtevima medija. Teorijska kritičarova opredeljenja mogu u njoj biti nagoveštena, sa disciplinarnim analitičkim postupcima je naprosto nespojiva.
       "Autobiografija čitanja" je, sudimo li po broju uključenih prikaza, opsežna panorama pripovednih i romansijerskih tema i postupaka. Šaponjina sposobnost da ih pouzdano diferencira doprinosi vrednosti ove knjige. Mada kadar da objektivno promisli i prosudi dela ostvarena u realističkom "ključu" (tradicionalnom, ili modernizovanom), njegova sklonost postmodernim prosedeima je očigledna. S druge strane, on ne krije da tematizovanje rata doživljava kao "balast" koga se "još nismo rešili". Najvećma razložno, u takvim delima je "istorijska istina" neretko "nadređena literarnoj"... U svemu, Šaponjina su kritička merila u načelu vrlo prihvatljiva. Novinske kritike u kojima nastoji da ih potvrdi podjednako, sa stanovitim brojem karakterističnih izuzetaka.
       Pojedini pasaži u tekstovima o knjigama M. Pavića, M. Nedića, M. Savića, D. Stojanovića, V. Pavkovića, recimo, definitivno su nečitljivi. Bilo stoga što su rečenice u njima isuviše zakučasto formulisane, bilo zato što kritičar složenoj "postmodernoj perspektivi pripovedanja" pokušava da parira još složenijim naučnim pristupom. Poneka, krajnje jednostavna a barokno zamumuljena Šaponjina saopštenja, pretenciozno nadevena naučnom terminologijom, pa i izmišljenim izrazima, još je nekako mogućno pripisati osobenostima stila. Formulacije lišene smisla i, pogotovu, množinu jezikoslovnih, pravopisnih i gramatičkih nepodopština - nikako. Zaslužuju poseban osvrt.