Pet godina Časopisa "Orchestra"

      Prošlo je pet godina otkad smo dobili prvi i jedini časopis za umetničku igru sa simboličnim grčkim imenom "Orchestra", koje podrazumeva pozornicu kao sveobuhvatan pojam za izvođenje, ovoga puta, igre i baleta. Godinama smo iščekivali da nam odštampaju makar šta iz tog područja na prostoru bivše, takozvane velike Jugoslavije, ali uglavnom je bivalo uzaludno. Ni istorije svetskog i domaćeg baleta kao osnovnog štiva za studente igre i muzike, ni bilo šta drugo iz tog područja.
       Napokon, od vremena početka ratova, sankcija i svih mogućih nedaća u kojima bitišemo već desetak godina, došlo je do preokreta u izdavaštvu koje je postalo uglavnom privatno i veoma aktivno na svim, čak i na baletskom planu.
       Privatna je i "Orchestra", jer da nije, od nje ne bi bilo ništa. Pročitavši neke od brojeva, jedna prijateljica iz zapadnih otcepljenih republika mi je, uz sve komplimente za sadržaj i tehničku opremljenost časopisa, rekla: "Mi za tako nešto nemamo novac." Nemamo ni mi, ni novac, a još manje dobre volje. Da "Orchestra" izlazi, postarala se isključivo Ivana Milovanović, osnivač i direktor časopisa, svojim trudom, eventualno i sponzorskim novcem i uz pomoć Ministarstva kulture koje je, takođe osiromašeno, pomagalo kad god je moglo. I tako je prošlo pet godina u kojima je na sve muke izašlo šesnaest brojeva časopisa o baletu.
       Ovaj naš jedinstven časopis s mnogo je nege od samog početka poveo brigu da se među njegovim perima nađu ona najuvaženija u našem baletskom svetu. Ona, čiji se kritički stavovi bore za što izrazitije interpretativne kvalitete domaćih baleta i što uspešnije školovanje mladih kadrova. Godinama već oni pišu i podstiču stručna razmišljanja o sumnjivim vrednostima naše baletske pedagogije koja ne poseduje više vrednosti Jelene Poljakove ili Mileta Jovanovića, u kojima niko više ne uspeva da stvori velika imena baleta.
       Čitajući tekstove naših "svetskih čudovišta" (les monstres sacres) - Milice Jovanović, Mirjane Zdravković, Milice Zajcev, pokojne Jelene Šantić - bilo koga od njih, uočiće se apsolutna saglasnost u otkrivanju mnogih nedostataka i promašaja stručne politike u našem baletskom školstvu i u našim pozorištima.
       Ali to kao da nikoga ne zanima.
       Mnoge zemlje imaju i baletske akademije, specifična usavršavanja znanja postignuta u srednjim školama, a neke nemaju balet uopšte. Ne kažem da se mora imati i jedno i drugo, život je moguć i bez njih. Jedino s čime se ne slažem to je prosečnost u koju se, i pored svih stalnih upozorenja, lagano utapamo.
      
       BRANKA RAKIĆ