Nema "zapadnih" i "istočnih" drama, postoje samo drame koje zvuče dobro ili loše. Za razliku od nekih naših pisaca koji bi da poučavaju neuk narod, Rus Slapovski, recimo, piše u svom rodnom Saratovu isto kao što bi pisao u Majamiju, Edinburgu ili Beogradu

      U mogućem popisu kulturnih događaja sezone, morala bi se naći i antologija savremene ruske drame Gvozdeni vek - izdanje Zepter Book Njorld iz Beograda u izboru i prevodu Novice Antića. U retko dugom i iscrpnom predgovoru, najveći poznavalac svetskog teatra Jovan Ćirilov konstatuje da petnaest odabranih drama predstavlja današnji period koji se sa dosta razloga može nazvati gvozdenim vekom ruske dramske književnosti. Nešto zaista gvozdeno, hladno, tamno bije iz ovih drama. I potreba ruskih autora da opišu to gvozdeno doba odaje onu klasičnu rusku dušu koja je uvek imala bar malo sažaljenja za svoje junake. I, možda malo nade.
       U ovom trenutku, diljem Rusije, najmanje tri hiljade ljudi piše drame - taj impresivan podatak saopštava diskretni čovek Novica Antić, dugogodišnji sekretar Bitefa, strastan prevodilac sa ruskog. Stigao je dotle da i Rusima otkriva Ruse; kao vrstan poznavalac ruske drame već ima privilegiju da tekstove pojedinih autora čita pre nego što se oni obelodane u Moskvi ili Kijevu. Naravno da je sve počelo s Bitefom.
      
       Kriterijum kojim odabirate komade ne prati uvek i reputacija tih komada u Rusiji. Jedan moskovski glumac je pljunuo i izašao iz sale kad je Nikolaj Koljada čitao svoju "Praćku".
       - Ja nisam nikakav slavenofil, ne verujem u Treći Rim, kao što, uostalom ne verujem ni u Prvi, Drugi ili Četvrti. Ipak, ruska književnost, znači i drama, nama, na ovim prostorima, posebno je bliska jer Rusi, kao i mi, imaju potrebu da govore i pišu o onom večnom, metafizičkom, neuhvatljivom, onom što bi se moglo nazvati suštinskim razlogom postojanja. Rusi imaju jednu poslovicu koja glasi otprilike ovako: Ono što imamo ne cenimo, kada izgubimo, plačemo. Toliko imaju talentovanih pisaca da sebi dozvoljavaju luksuz da se ponekad prilično nebrižljivo odnose prema njima. Zato se dešava da mnogi od njih najpre postanu slavni u inostranstvu pa tek onda u svojoj domovini. Tako je, na primer, sa Aleksejem Šipenkom, Oljom Muhinom, delimično i sa Koljadom. Srećan sam što sam uvrstio i takve pisce u ovaj zbornik, kao i recimo, dvadesetogodišnjaka Vasilija Sigaretova, autora izvanredne dokumentarističke drame "Plastelin" koja kao da je portret strašnog veka iza nas. Nekoliko primeraka knjige je u Moskvi; već su mi se javili prijatelji i kritičari da kažu kako je Sigaretov otkrovenje i za njih.
      
       Nama ste otkrili Nikolaja Koljadu koji ima četrdeset godina i četrdeset drama. Kod nas se igraju "Praćka", "Poloneza Oginskog", "Kokoška", "Murlin Murlo"... tako da ga smatramo našim piscem?
       - Koljadu sam prvi put sreo u Beogradu. Došao je na Bitef jednog sparnog septembarskog dana. Dugo sam u sebi pripremao pametna pitanja koja ću mu postaviti, duhovite opaske kojima ću ga zadiviti. Sedeli smo u raskošnom, klimatizovanom i mirišljavom lobiju hotela "Hajat". Koljada je, iznenada, pomalo umorno pogledao tamo gore, gde bi trebalo da bude nebo i rekao: Evo, ja sedim u ovoj otmenoj fotelji, voda žubori, svi hodaju na prstima, a tamo, daleko, u zagušljivoj provincijskoj bolnici, moj brat se bori za život. Ispostavilo se da mu je brat dugo i teško bolestan, počeo je da mi priča o tome i razgovor je krenuo prirodnim tokom. Pričali smo o roditeljima, braći, sestrama, prijateljima, ljubavima, detinjstvu, kao da se znamo dugo, dugo, gotovo oduvek. Velike stvaraoce nećete baš često čuti kako hvale svoje isto tako talentovane kolege, u nihovom svetu nema mnogo mesta za druge. Ponekad nema mesta ni za sopstvenu porodicu. Dovoljni su sami sebi, što ne znači da su i srećni. Naravno, ima izuzetaka, takav je Koljada koji predaje dramaturgiju i čija su dva studenta, Oleg Bogajev i Vasilij Sigaretov, zastupljeni u mojoj knjizi. Koljada se iskreno raduje njihovim uspesima. Prošle godine mi je, srećan, javio da je Bogajev dobio prestižnu Bukerovu nagradu.
      
       Ne primećujete li izvestan kompromis koji ruska drama čini u pokušaju da zvuči "zapadno"?
       - Ne želim da vrednujem ruske pisce, da ih upoređujem sa zapadnim, takva poređenja su besmislena i štetna. Nema kompromisa; pre je to pitanje stila i duha vremena, dešava se da u istom trenutku, na sasvim različitim tačkama ove naše planete, neki ljudi istovetno razmišljaju i pišu. Takav je, recimo Slapovski, sa svojom dramom Klinč (kod nas se upravo igra u "Bošku Buhi" - prim. a.) koju bi slobodno mogao da potpiše i neki uspešan brodvejski pisac.
      
       Možda zato što ima ukus trilera?
       - To jeste tipičan triler kakve obično očekujemo od autora s one strane okeana. Nije njih Slapovski imitirao, imitacije nemaju takvu snagu, reč je, jednostavno, o rasnom dramatičaru koji bi tako kao što piše u svom rodnom Saratovu, pisao i u Majamiju, Edinburgu ili Beogradu. Mislim da više nema drama koje zvuče "zapadno" ili "istočno" postoje samo drame koje zvuče dobro ili loše. Rusi jednostavno govore one stvari koje mi, najčešće podsvesno, prepoznajemo i prihvatamo kao svoje. Pri tom, oni su talentovani, pišu vešto, to im je u krvi, iza njih stoji velika civilizacija, po svojoj suštini duboko evropska, u kojoj se prepliće eshatološka žeđ monaha iz udaljenih sibirskih močvara sa alhemičarskom veštinom galicijskog rabina, želja tevtonskog viteza za toplim južnim morem, sa mirom mongolskog šamana, radinost nemačkog trgovca sa hrabrošću holandskog moreplovca, vizantijska gizdavost sa hazarskom radoznalošću. Taj kvalitet i tu posebnost prepoznali su i drugi i zato danas ruska dramaturgija doživljava svoj ponovni uspon. Objavljuje se i izvodi u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Japanu...
      
       Kako reaguju kad čuju da su prevođeni i igrani u Jugoslaviji?
       - Ipak to doživljavaju nekako prisnije i dublje nego kada im se drame izvode na Zapadu. I radosni su što uprkos svim nevoljama koje su nas snašle, a o kojima ruska kulturna javnost mnogo zna, imamo snage i volje da prevodimo, režiramo, glumimo, aplaudiramo.
      
       Gogolj, Puškin, Tolstoj, Čehov, šetaju se kao duhovi kroz rusku dramu. Ipak, najveći "balast" ruske dramske literature je Čehov. Kako mladi ruski autori izlaze na kraj s tim kompleksom? Čehovština, da ili ne?
       - Mladi dramski pisci se sa velikim poštovanjem odnose prema literarnom nasleđu, posebno prema Čehovu. Svi su oni učili na tim dramama, neki ga vole, neki ne, ali ga svi podjednako poštuju. I to je jedan od dokaza da je ruska literatura u biti građanska, u njoj se veliki umetnici mogu i moraju preispitivati i različito tumačiti, ali ne i izvrgavati ruglu. Mislim da to nama ponekad nedostaje.
      
       Samo to? Do kakvih ste još zapažanja o nama došli čitajući Ruse?
       - Dobar deo domaćih dramskih pisaca ostaje u okvirima realističke drame, često opterećene našom neprestanom potrebom da kopamo po prošlosti i da nekome nešto dokazujemo. To, možda, zanima nas, ali ne mora da zanima i druge. Mnogi pisci dramu još shvataju na onaj stari, prosvetiteljski način pokušavajući da kroz nju pouče ili upute neuk narod. Neki se kroz dramu obračunavaju sa raznim ideološkim protivnicima. Sve su to stvari koje doprinose da naši, inače talentovani dramski pisci, osim nekoliko izuzetaka, nisu mnogo prevođeni u inostranstvu.
      
       Nadežda Ptuškina piše uz peglanje i kuvanje, Sigaretov studira kod Koljade, Šipenko je opsednut svojim "ja". Sa nekim od autora ste u prijateljstvu - kakvi su oni izbliza?
       - Rekao bih da se spolja ipak ne razlikuju previše od nas. Svoju začudnost, originalnost, svoje strasti, emocije ostavljaju za drame. I upravo u tim dramama, a ne u njihovim životima, stilu odevanja ili novcu, jeste ona razlika između njih, pisaca, umetnika, i svih nas ostalih. Oni imaju nešto što mi nemamo, a to nešto se ne može kupiti, oteti ili naslediti. U ovoj knjizi su pisci koji pišu različitim, često dijametralno suprotnim jezikom. Tu je Petruševska koja koristi izuzetno precizan jezik u kome svaki znak interpunkcije, svaki veznik ima svoje precizno značenje. Koljadini junaci govore sočnim jezikom ruske palanke, Ptuškina koristi mešavinu arhaičnog, starozavetnog govornog jezika, govor Šipenka je jezik mladog moskovskog intelektualca. Olja Muhina plete paučinasto tkanje iza koga se krije čvrsta dramska struktura, Sigaretov jednostavno beleži moskovski urbani sleng. Petnaest drama, petnaest izazova, ponekad mi je jedna jedina reč ili fraza danima bila neuhvatljiva, pritiskala me je, stajala kao kost u grlu, a onda bi reči mog rodnog jezika počele da naviru i sve je postajalo logično, jasno i prirodno.
      
       BRANKA KRILOVIĆ