NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Stranac u državi Engleskoj

Jedan od najpopularnijih beogradskih glumaca započeo je osvajanje londonske pozorišne scene ulogom Fortinbrasa. "Ovde glumci rade po ceo dan, s pauzom za ručak"

      Do nas su ovde, uglavnom, stizale samo usmene priče o nedavnoj premijeri "Hamleta" u londonskom Glob teatru, predstavi u kojoj Dragan Mićanović igra ulogu zloglasnog Fortinbrasa. Lepe priče. Za neupućene, treba dodati: Dragan Mićanović i njegova supruga Ana Sofrenović žive već godinu i nešto dana u Engleskoj gde im je - dobro krenulo. I to od samog starta. Kuriozitet je da je Mićanović vrlo brzo po dolasku dobio angažman u pozorištu, dakle tamo gde se najmanje verovalo da će se glumac s jakim stranim akcentom probiti. Vest o tome svojevremeno je protutnjala kroz ovdašnje medije. I, očekivala se premijera...
      
       Recite nam prvo o premijeri: kada je bila, kako je protekla?
       - Odigrana je za novinare i kritičare 9. juna, dok je publika našeg "Hamleta" imala prilike da vidi još 28. maja. Što se kritičara tiče, ocene su podeljene. Kad je, međutim, publika u pitanju, mi svakoga dana dobijamo potvrdu da ona u našoj predstavi uživa.
      
       Kako se uopšte dogodilo, ako vratimo tu priču, da dobijete ulogu u famoznom Glob teatru?
       - Po dolasku u London, i Ana i ja smo angažovali agente. To je tamo normalno. Bez njih se ne može. Dakle, agent me je poslao na audiciju u Glob teatar u kome je ove sezone planirano da se postave i izvedu četiri komada. To su "Hamlet", "Bura", "Antipodis" i "Dva plemenita rođaka". Ja sam za audiciju pripremio ulogu Kalibana u "Buri" a pored toga sam im, na njihov zahtev, izveo i odlomak iz "Mizantropa". Sat kasnije agent me je pozvao i rekao da su mi ponudili ulogu Fortinbrasa u "Hamletu" i trgovca u "Antipodisu" Ričarda Bruma.
      
       Mislite li da je bilo i malo sreće u svemu tome?
       - Fortinbras nije velika uloga, ali je značajna utoliko što zatvara veliku tragediju "Hamlet". Ako je, znači, i bilo sreće, možda bih mogao da je tražim u tome da je moja prva audicija u Londonu bila baš za Šekspira, pisca čije sam komade najviše igrao poslednjih deset godina svog rada u pozorištu.
      
       Fortinbras dolazi i osvaja "trulu Dansku". Verujete li da ste tu ulogu dobili i zato što engleski govorite sa akcentom?
       - Fortinbras je norveški princ. I stranac u državi Danskoj. Prema tome, našlo se tu opravdanja za moj akcenat.
      
       Koliko znam, predstave u Glob teatru igraju se svakodnevno, dok se ne izigraju. To je za vas, izvesno, novo iskustvo. Koliko i naporno?
       - Predstave u Glob teatru igraju se danas kao što su se igrale u 16. veku kad je originalni Glob bio sagrađen. Za glumca to jeste atraktivno i zanimljivo, ali, takav pristup nosi sobom i izvesna ograničenja. Kao što se zna, u 16. veku nije bilo reflektora, zvučnika, trake sa muzičkim zapisima, sve te tehnologije bez koje je moderno pozorište praktično nezamislivo. To znači šta? Znači da mi igramo pod dnevnom svetlošću, a noću pod takozvanom radnom svetlošću, odnosno podjednako su osvetljeni i publika i glumci. Taj susret s publikom koja nije u mraku i koja se u parteru slobodno kreće - jer publika u parteru stoji - za mene je zaista potpuno novo osećanje u pozorištu. Neobično, uzbudljivo osećanje.
      
       Što se proba tiče?
       - One se razlikuju od naših samo po trajanju. Ovde se radi ceo dan, s pauzom za ručak. Sad, kada su počele probe na novom komadu, a reč je, kao što rekoh, o ulozi trgovca u "Antipodisu", moj radni dan izgleda ovako: od jedanaest pre podne do šest uveče imam probe "Antipodisa", a onda igram "Hamleta" koji traje tri i po sata. Potpuni šok za moj razmaženi sistem koji je navikao na potpuno drugačiji ritam u pozorištu kod nas. Toliko o kapitalizmu. Najveći problem, a u isto vreme i izazov, bilo je savlađivanje jezičke barijere. Iz Beograda sam otišao ispraćen tvrdnjama pojedinih, i to meni vrlo bitnih ljudi, da je nemoguće u pozorištu igrati na drugom jeziku. Priznajem da sam u početku i ja u to verovao, ali me je rad u Globu vrlo brzo razuverio. Posle jedne predstave čak sam morao nekog mladića da ubeđujem kako sam iz Jugoslavije a ne iz Škotske, pošto je on sve vreme, zbog mog akcenta, tako mislio.
      
       Engleski glumci važe za najbolje u svetu. Ima li, posle iskustva sa "Hamletom", razlike između njih i nas, sad kad ih znate iz prve ruke?
       - Glumci se svuda na svetu razlikuju samo i isključivo po talentu.
      
       Da li ste imali veliku tremu uoči premijere "Hamleta", da li ste je doživeli kao sopstveno biti il' ne biti?
       - U svakom slučaju postojalo je veliko uzbuđenje. Ulogu, međutim, nisam doživeo kao svoje biti il' ne biti, već kao mogućni početak u novoj sredini.
      
       Možete li da navedete neke kritike o "Hamletu", posebno o vama u predstavi, bilo da su dobre ili loše?
       - Ne mogu. Do sada nije izašla nijedna kritika koja je mene izdvojila bilo u pozitivnom ili negativnom smislu. Isključivo su se bavili, bar zasad, glavnim protagonistima.
      
       Verovalo se da će vaša supruga Ana Sofrenović, znajući savršeno engleski kao svoj maternji jezik, dobiti prva pozorišni angažman. Nije tako ispalo. Čime to objašnjavate?
       - Kao prvo, ni u Beogradu niko još nije dobio ulogu zato što dobro govori srpski. Kao drugo, Ana se u ovom trenutku pomirila sa činjenicom da je nemoguće - zbog naše trenutne organizacije života s malom kćerkicom - da oboje imamo svakodnevne probe i predstave. Zato se ona više okrenula svojoj muzici, ali i filmu i televiziji.
      
       Surovi Zapad ima makar jednu ogromnu prednost: tamo se energija ne gubi uzalud. Da li se i vama tako čini?
       - Da. Ovde, ako je čovek dobar u svom poslu, to mu se mnogostruko vraća. I, još važnije - od svog posla može da živi sasvim normalno. Ovde ste, pri tom, u centru svetskih kulturnih zbivanja što je meni veoma važno. S druge strane, jedna od najgorih strana ovog društva jeste upadljiva otuđenost među ljudima. Mislim da bi mi najviše prijao sistem - nešto između Londona i Beograda.
      
       Verovatno pratite Evropsko fudbalsko prvenstvo, verovatno ste primetili koliko nas ne podnose na Zapadu...
       - Što se tiče Evropskog fudbalskog prvenstva, nikada oni ne mogu nas toliko da mrze koliko mi možemo loše da igramo. HA! HA! Što se tiče njihovog odnosa prema nama, moram reći da sam se do sada susretao s raznim ljudima, ne samo onima iz branše, i ma koliko im mnoge stvari vezane za situaciju u našoj zemlji nisu jasne, niti u jednom trenutku oni nisu načinili nikakav komentar zbog kojeg bi meni bilo nelagodno. Svi oni, uglavnom, prave veliku razliku između naših političara i našeg naroda kao što i ja pravim veliku razliku između njihovih političara i njihovog naroda.
      
       Svi koji odu odavde sanjaju o tome da se vrate. Kakvi su vaši i Anini planovi?
       - Da će nam porodice, naši prijatelji i, uopšte, Beograd nedostajati, znali smo i pre nego što smo krenuli. Kako vreme odmiče, to je sve izraženije. Jače. U oktobru idemo na gostovanje u Vićencu odakle se nadam da ću doći u Beograd. Za mene bi to bio najlepši kraj moje prve londonske pozorišne sezone.
      
       JASMINA LEKIĆ
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu