NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Rovinju, zbogom

Propašću, ili deobom SFRJ, mnogi su bili povređeni, mnoga zla su nanesena, ostale su rane koje se ne mogu zalečiti, nesrećnima nikada, a srećnijim, možda, posle dužeg vremena

      Mora biti da ima nešto u Istri što se Srbima mnogo sviđalo. Odvajkada. Kažu i Dositeju Obradoviću. A retko ko je, od Srba, pisao o Istri. Pedesetih godina Srbi su ponovo otkrili Istru, prvo grad Rovinj iz koga su pobegli Italijani, po završetku tršćanske krize. I tako je Rovinj postao Beograd na moru. Druge gradove, pre svega Poreč, Srbi su delili sa Hrvatima i Slovencima.
       Posle, praktično, isterivanja iz tih gradova, u Beogradu je zavladala nostalgija za njima, nikako mržnja prema njima. Jedan od prvih beogradskih Rovinjana bio je, pedesetih još dečko, i Miša Jovanović, advokat, koji je zajedno sa starijima i poznatijima (Mića Popović, Mihiz, Antonije Isaković...) postao zaštitni znak Rovinja. On je jedan od retkih koji i danas nije prodao kuću u Rovinju... Ali, mučen nostalgijom za gradom koji mu je godinama bio drugi rodni grad, napisao je knjigu "Stari Rovinju, zbogom" (Vecchia Rovigno'addio), koju je sam izdao i podelio prijateljima.
       Već u prvoj priči, kad Miša Jovanović priča o dolasku u Rovinj vozom i pominje gradić Kanfanar do koga je vodila železnička pruga, svim ljudima koji su ikada letovali u Rovinju, a to je bila "obavezna" moda šezdesetih i sedamdesetih godina, mora da se javi isto to osećanje nostalgije. "Kako sići sa voza, koji je tu stajao svega nekoliko minuta na svom putu prema krajnjoj stanici u Puli. Neretko su se koferi bacali kroz prozor, a ljudi su navrat-nanos iskakali sa visokih stepenica na onaj krupni tucanik kojim su bile zasute skoro sve železničke stanice po Jugoslaviji", piše on podsećajući da su se mnogi vraćali iz Pule. Tako je počinjao taj prvi susret sa Rovinjem. Onda dođete u grad u kome nema plaže, gde sve miriše na cigarete i ribu (fabrike u Rovinju) i nikad više ne možete da ga obiđete.
       Rovinj je, kako piše Slobodan Stojanović u pogovoru, bio još jedna potonula srpska Atlantida. Beograđani koji su imali sreću da kupe kuću u Rovinju družili su se sa Rovinjezima svih tih godina, učestvovali u njihovim zabavama i pozivali ih na svoje kad su ovi mogli da ostave posao, jer to su uglavnom bili siromašni ribari. O njima, tim ribarima, Miša Jovanović više piše nego o beogradskim akademicima, režiserima, advokatima i umetnicima, koji su provodili svako leto u tom gradu. Mogao bi da napiše i poslednji deo Mihizove autobiografije o drugima kad bi bio pisac.
       Ova nevelika knjiga izazvala je mnogo sećanja, prisećanja i lepih uspomena svima koji su uspeli da je dobiju jer u Beogradu skoro da nema starijeg od četrdeset godina koji se bar jednom nije našao u Rovinju. Izazvala je i brojne rasprave: da li se tamo vratiti ili ne, kad se jednom stanje popravi. Svi veruju da će se popraviti, ali kako čovek da se vrati tamo gde ništa više ne može da bude isto, gde više nema nikoga koga je znao. Svaki od beogradskih Rovinjeza mogao bi da nastavi da piše ovu knjigu i da joj neprestano pridodaje nove i nove priče koje pripadaju nekom drugom vremenu, isuviše drugačijem i isuviše romantičnijem da bi se ikada ponovilo.
       Možda će za deset, dvadeset godina neki novi klinci ponovo otkriti Rovinj. Ili će oni koji su godinama letovali u Poreču otići u Rovinj a beogradski Rovinjezi u Poreč. Nije u pitanju samo prevazilaženje prošlih događaja nego prevazilaženje sopstvenih uspomena, što u svakom čoveku može da izazove samo nemir. Miša Jovanović kaže da će u avgustu ponovo otići u Rovinj. Kako li će mu izgledati bez Žike Lukića, Mihiza, Dragiše, Miće Popovića, Miće Tomića, Luleta Isakovića ali i bez Bruna, Lućana, Điđija... Kaže da će napisati i drugu knjigu o Rovinju i da će kupiti i drugu kuću u Rovinju, kaže da će ostariti u Rovinju, što su i svi ostali želeli.
      
       M. DAMNjANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu