Postoji nešto što je iznad pojedinačnog trajanja, što treba proneti kroz život i ostaviti onima koji dolaze. Toliki ljudi stigoše do kraja, a da im ništa nije jasno, gde su bili, šta im se to dogodilo
Samo retki muškarci koji su mi se udvarali umeli su da osete da sam ja delikatna žena. Bilo mi je važno da znam kad je neko zaista zainteresovan za mene, a ne za onu sliku koju je o meni poneo iz bioskopa...

      Njena pojava u domaćoj kinematografiji koincidirala je sa intelektualnim tendencijama početkom 60-ih, oličenih u rukopisu Kokana Rakonjca, Žike Pavlovića ili Puriše Đorđevića. Tajnovita, nemirna i slojevita Dušica Žegarac, upamćena je i kao jedna od naših najlepših glumica. U svojoj dugoj karijeri snimila je 50 filmova i dvadesetak televizijskih drama; manje je poznato da se bavi poezijom. Autor je knjige "Sjaj pepela". Spontana je i neformalna, u potrazi za odgovorima često postavlja pitanja. Povod za ovaj razgovor je upravo snimljen film "T.T. sindrom" reditelja i scenariste Dejana Zečevića.
       - Reč je o prvom pravom domaćem hororu, što je za mene bilo provokativno, izazovno i zanimljivo. Napravili smo film koji će plašiti ljude - Bu, bu! Ali on nije samo atrakcija, baziran na efektima, rađen je ozbiljno i ambiciozno. U filmu igraju i Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, Sonja Damjanović, Feđa Stojanović. Moram da istaknem Kiku i Višnju, devojke koje su fenomenalno radile maske i šminku kao da imaju bogzna kakvo iskustvo. Biće to dobar horor, videćete.
      
       BEBA LONČAR I JA: Jedne zimske subote 1959. godine vraćala sam se sa probe iz muzičke škole, kada se u Pionirskom parku dogodio moj sudbinski susret sa Krešom Golikom. Tražio je devojčicu za ulogu u filmu "Deveti krug", slučajno me ugledao, zaustavio i rekao: "Mala, da li bi volela da igraš u jednom filmu?" Ja se isprepadam, nemam pojma. Neka pita moje roditelje. Pitao ih je i oni su rekli: "Mala može da ide na snimanje u Zagreb!" Kad sam pročitala scenario filma, isplakala sam se u kupatilu. Bila je to tužna priča.
       Dakle, stidljivo i zatvoreno dete ulazi u filmski studio: mnogo vrata, hodnici, užurbani ljudi se dovikuju i smeju. U šminkernici je gužva, gomila živahnih, prelepih devojaka među njima je i Beba Lončar. Bože, šta ja tražim ovde? Mora da je u pitanju neka greška. Osećala sam da sam pogrešna osoba, na pogrešnom mestu. I kasnije ću se često, veoma često tako osećati. Spas sam tražila u očima mog partnera veselog i šarmantnog Borisa Dvornika.
       Bila sam odvojena od kuće tri meseca, usamljena, zbunjena, uplašena, ali i srećna jer sam otkrila ukus igre i slobode. Dobijala sam parice i lunjala Zagrebom, a pošto nikog nije bilo da mi kaže: Nemoj toliko da jedeš kolače, ugojićeš se - tamanila sam ih u ogromnim količinama. Bilo je kasno kad je reditelj filma Franc Štiglic to primetio. Devojka koja posle logora i juriša na žicu na kraju filma treba da izgleda izmučeno nalivala sa čokoladama i keksom. U jednom trenutku Štiglic je stao pred mene zapanjen, gleda me, kaže: "Mala, šta je s tobom, nešto si se ubucila?!"
       Kad sam se posle snimanja filma vratila u školu, gledali su me kao da me prvi put vide. Imali su nov i drugačiji odnos prema meni. Bila je to vrlo složena situacija, krenula je paralelna drama u mom životu. Recimo, izgubila sam najbolje drugarice. Od honorara za film kupila sam koncertni klavir, verujući da ću nastaviti tamo gde sam stala. Moja tajna ambicija bila je da postanem dirigent, da stanem ispred simfonijskog orkestra. A tog leta '60. stala sam ispred velikog platna i publike u Pulskoj areni i vratila se kući sa Zlatnom arenom. Napravljen je presedan, detetu je data Zlatna arena. Na mene se sručila lavina u vidu fotografa, novinara, pisama obožavalaca, pohvala, komplimenata. Opasno, vrlo opasno. Osetila sam strah, gotovo da me je zahvatila panika - čime sam to zaslužila?!
      
       SRNA I NOSOROG: Film je pozvan u Kan i beogradskom ružnom pačetu za dlaku je izmakla Zlatna palma. Dobila ju je Simon Sinjore. Prošla sam čitav cirkus pre Kana, odveli su me u Zagreb kod nekih modnih kreatora, sašili mi dve svečane haljine: belu i roze, nacigovane, sa žiponima i taftom, pa su me stavili na visoke štikle. Do tada sam isključivo nosila đubretarac i baletanke, nisam htela ni najlon čarape da nosim. Sad, zamislite devojčicu iz socijalističke zemlje koja se obrela u tom kanskom šarenilu? Boje, boje, samo sam gledala boje. Apsolutno mi nije bilo jasno kako sve te žene mogu da izgledaju tako šareno. Prođe jedna ženica, koja na platnu izgleda fantastično - pa, to je Brižit Bardo!
       Sećam se nekih ručkova na otvorenom prostoru, bila sam zblanuta. Nisam znala da mogu da postoje tako raskošni stolovi, obilje neobične hrane i zlatni escajzi, pa raskošno obučeno društvo oko trpeze. Tu se ruča celo popodne, na kraju se i peva.
       Mnogo smo putovali sa tim filmom po inostranstvu i to je za mene bilo veoma uzbudljivo. Ubrzano sam sticala iskustvo. Dve nedelje smo boravili u Poljskoj, upoznala sam Vajdu i Zbignjeva Cibulskog. Ja sad pričam kao Marčelo Mastrojani: Sećam se, ali zaista sećam se kako sam se divno osećala u Poljskoj. Postoje sredine, ljudi i atmosfera u kojima se osećate dobro. U tom periodu za mene je bilo malo teže da se osećam opušteno i dobro. Voz je polazio sa stanice, kad je uskočio Cibulski i stavio mi u ruku dve drvene figurice: srnu i nosoroga. Kao, to smo ja i on. I iskočio je iz voza. Mislim da je kasnije tako nekako blesavo i poginuo.
      
       MARIJA, ŠEJKA, KIŠ: U periodu do Akademije snimila sam dva filma: "Sašu" i "Stepenice hrabrosti". Počeo je da mi se događa život, a to nije naivno kad imate 16 godina. Umesto da učite da izlazite s dečkom, vi počnete da živite sa filmskim ekipama, uvek na putu. Bio je to period mog intenzivnog sazrevanja. Kad sam upisala Akademiju, upoznala sam ovaj grad, njegove rupe, kafane i likove.
       Jednom sam usnula čudan san: spremam se da legnem u svoj krevet presvučen belom posteljinom, i kad sam to uradila, shvatim da krevet nije prazan. Skočim, vidim jedno biće: nago, mršavo telo, lice sa širokim jagodicama, ogromnim očima, ljupkošću deteta. Ali, to je žena. Pošto inače sanjam čudne snove, brzo sam ga zaboravila. Posle nekoliko meseci dolazim na izložbu mog komšije i druga Duška Otaševića, stoji sa nekim ljudima, priđem mu, kaže: "Ovo je Šejka, a ovo Marija Čudina". Pogledam je i zaprepastim se. Bilo je to lice koje sam videla u snu. Kasnije smo se družili, skupa sa Džonijem Reljićem i Kišom.
       U ovoj maloj sredini u "obnovi i izgradnji", cvetale su interesantne i vredne pojave, autentični ljudi. Pravi, sjajni vilenjaci. Bili smo mladi u traganju, u pokušaju definisanja životnog puta. Šejka je već bio zreo, Kiš izuzetno samosvestan. U sebi su nosili "kristal", a njega nije lako sačuvati. Sećam se nekih predivnih večeri, zajedničkih šetnji i ćaskanja. Nismo mi forsirali u druženju ništa spektakularno i veliko, to ostaje u ljudima i onom što ostave iza sebe. Kiša sam poslednji put videla u Dubrovniku, godinu dana pre nego što je umro. Bio je sa svojom finom, šarmantnom Francuskinjom, ja sa svojom decom.
       Ljubiša Kozomara i ja bili smo zajedno duže od godinu dana, i to je bilo ono pravo. Ali ne i trenutak u kome smo bili. Nisam mogla da mu pružim sve što je njemu tada bilo potrebno; već sam bila kročila na sopstveni put, trebalo je da sebe stavim na noge. Da znam ko sam, kud idem, šta mogu. Bio je beskrajno topao i pametan čovek, brižan i zaštitnički naklonjen. Rastanak s njim bio je težak za mene, ali sam osetila da sam u opasnosti, da moram da se otrgnem i pobegnem - da krenem svojim putem. Ranjiv kakav je bio i usamljen, učinio je sve na svom uništenju.
      
       KOKAN I ŽIKA: Uloga u "Nemirnima" prilično je komunicirala sa mojim identitetom. Kokan Rakonjac bio je markantan čovek, velike energije. Bomba na dve noge. Otišao je prerano, opet, živeo je dovoljno dugo da ostavi trag za sobom.
       Nemirni čovek je sigurnom, mirnom rukom gradio priču o nemiru. O onima koji zatečeni na autoputu traže svoj put. Stavio mi je pištolj u ruku, u kadru na groblju; osećao je moje strasno, tajno otkrivanje zabranjenih jela sa trpeze života. Znao je da su eros i tanatos s one strane jednodimenzionalnog, smislenog vremena i prostora.
       Mračno, prljavo dvorište. Trošna, oljuštena fasada. Miris plesni, beznađa, siromaštva. Žika Pavlović viri iza kamere, kroz prozor sobička, snima "Buđenje pacova". Znao je da činjenice života mogu da ubiju, ali i da osvetle istinske vrednosti, da podstaknu volju za promenom. Kad sretnem takve ljude, umem da kažem: Molim te, postoji i dalje. Veoma je važno. Rad sa Žikom učinio je da konačno shvatim koje su to osobine koje krase vrsnog reditelja: jaka individualnost i utemeljenost na etičkim čvrstim stavovima. Za razliku od onih drugih, sklonih svoj sili kompromisa.
       Bila sam kod muža u Lisabonu, tamo rodila drugu bebu, prva je imala godinu i po, kad, javlja se Žika sa ponudom da radimo televizijsku seriju "Pesma". Kažem: Žiko, je l' znate šta se meni događa? Ostala sam bez teksta kad mi je odgovorio: "Naravno da znam. Ništa ne brinite, znam ja šta su deca. Samo da znate da vas čekam, čekaću koliko treba." I ja sam prihvatila ponudu. Rad na "Pesmi" bio je za mene veoma značajan, bio je uzlazni put ka ličnoj i profesionalnoj zrelosti.
      
       BRZI REFLEKSI: Sa Lordanom Zafranovićem je sjajno raditi, pod uslovom da se potpuno uklopite u temperament divljeg mustanga."Hajde, mala, jeben ti gospu divicu! Nemamo trake za bacanje!" - čuvena Lordanova psovka. Na snimanju "Haloe", kaže mi: "Mala, imam te na zubu još od našeg prvog filma. Al' još nisi dovoljno stara za mene i mnogo si, brate, mršava!" Završimo taj film, odem da radim drugi u jednom trenutku javlja se Lordan, smislio je nove kadrove za svoj film - dosnimavanje. Voz, pa trajekt, u Hvar stignem predveče. Pravo u šminkernicu i garderobu. Lordan postavio ekipu, na stenama reflektori, duva bura, vetruština... Kaže: "Idi na stenu, znaš ovo ovako... Evo ti tekst!" Pogledam tekst i ne mogu da verujem: na nemačkom je - "Pa, da li si ti normalan?! "Ma, možeš ti to! Kaži joj kako se govori!" Mislite da ga nisam izgovorila? Jesam, i još sam glumila. Nema ovog posla bez brzog refleksa.
      
       BATA STOJKOVIĆ U PIVARI: U filmu "Gazija" Nenada Dizdarevića radili smo scenu silovanja. Ceo dan sam se rvala sa dvojicom statista, momci su imali zadršku u radu. Pukne mi film, kažem: "Aman, ljudi, ajde da obavimo to silovanje, pa da idemo kući!" Odradimo ga, konačno, kako treba, kad, javi se Pinter: "Pih, crče kamera!" Nije nam se dalo. Sutradan sam imala upalu svih mišića, od rvanja s tom dvojicom.
       "Poseban tretman" je film u kome je postojao onaj pravi minut, u kome zaista može nešto da se uradi. U stvari, dogodilo se nešto neplanirano, uzbudljivo i skandalozno. Potpuno blesavo. Trebalo je da pročitam pismo na sceni. Goran Paskaljević je bio zabrinut, kukao je celo veče: "Šta ćemo sutra i kako - nemamo tekst pisma?!" Pokušao je da ga napiše, nije išlo. Neko drugi je to morao da uradi. Rekla sam mu da ne brine i ja sam ga sutra napisala u garderobi, sebi samoj. Izašla sam na scenu i krenula da ga čitam. Potpuno sam se prepustila, bez distance bila osoba sa tim užasom u sebi, koja čita pismo svoje dece, i pukne. To treba da izazove lančanu reakciju kod drugih, da se pobune, jer neće da glume sopstvene tragedije.
       A onda je na scenu uleteo Bata Stojković i počeo da radi stvari koje nisu bile dogovorene: razbio je stolicu o scenu, dograbio gvozdenu ogradu i na smrt isprepadao kolege. Ja sam svoje pismo pročitala, plačem, tresem se i gledam šta se događa. Svi beže sa scene, prepali se. Srdoč izbezumljen, zapravo ljut kaže: "Odoh ja kući, dosta mi je svega!" i istrčava sa scene. Goran juri za njim, pokušava da ga vrati. Naravno, Petko sve to snima. Bata je povredio ruku, odvozi ga hitna pomoć. U hali te pivare sede radnici statisti zgranuto gledaju šta se zbiva. Nije mi bilo jasno kako se dogodila ta luda scena. Onda mi je Goran rekao da sam luda, da sam ja isprovocirala to događanje načinom na koji sam pročitala pismo.
      
       KREDO: Pred kamerom nema laganja. U kadar unosite sebe, svoje postojanje, energiju, misao koju imate. I sve to se vidi. Sad počinjem da bivam svesna da je vredelo, da nisam promašila život, ma koliko me to koštalo. Uostalom, ništa nije džabe. Objašnjavam svojoj deci da ne biraju lakše puteve, na kraju se ispostavi da su takvi najteži. Postoji nešto što je iznad pojedinačnog trajanja, što treba proneti kroz život i ostaviti onima koji dolaze. Toliki ljudi stigoše do kraja, a da im ništa nije jasno, gde su bili, šta im se to dogodilo. Umiru sa strašnim osećanjem praznine i promašenosti. Mislim da je svaki dan beli list papira na kome treba pisati, ali ne bilo šta, već ono što će nam oplemeniti rukopis.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ