Kod Doktora je sve bio slučaj, ali ništa nije bilo slučajno: ako je sebe ugradio u slavu "Crvene zvezde", postavši tako slavna ličnost, onda se to dogodilo zato što je bio prvi koji se usudio da kaže kako je fudbal posao poput svakog drugog

      U jednoj se čitulji dr Aleksandru Obradoviću osoblje restorana "Šumadija" oprostilo od svog dugogodišnjeg dragog gosta. Ironija sudbine: famozni Doktor O bio je čitavog života gost u svojoj sopstvenoj kafani, koju je, u vreme kada se budio istok i zapad, nova narodna vlast oduzela njegovoj majci Luli. Doktor je svoje studentske dane i još nešto preko toga proveo u zadnjem dvorištu te kafane u Nebojšinoj ulici. Još tada je ostario da bi ostao večno mlad. Nije se razdvajao od muštikle.
       U kući pored, na broju 53, stanovao je Đorđe Vujadinović, međuratna fudbalska legenda. Možda je sve to zajedno, na neki volšeban način, uticalo da mladić iz Mionice, umesto da nastavi porodični biznis, ode prvo u lekare, a onda, umesto u bolnicu, na fudbalski stadion, maštajući stalno o tome kako će jednom opet imati kafanu. Ta kafana se zove "Madera" i, mada je godinama važila za paralelni centar vlasti - jer su tu stolovali i Krcun i Draža - već decenijama neumitno propada, ali su, svejedno, progresivne društvene snage u istoimenom ugostiteljskom preduzeću ostale uporne u odbijanju Doktorovih predloga da mu je izdaju u najam. Više im se isplaćivao kao gost. Jednom mi je Slava Đukić rekao: U "Maderi" pustoš, niko nema ni za kafu, pa sve zavisi od toga hoće li se pojaviti Aca da naruči 'kilo' i sifon! Ako svratiš u "Maderu", rekoh ja, kaži im da slobodno zatvore lokal: video sam maločas Doktora kako ruča na jednom dunavskom splavu. Valjda je, tog dana, bio nešto ljut na personal kafane koju je učinio institucijom jer je svako veče u njenu baštu dovodio instituciju - samog sebe, dr Acu Obradovića.
       Takav je bio i odnos između njega i "Crvene zvezde". O tome su pozvaniji već sve rekli. Kod Doktora je sve bio slučaj, ali ništa nije bilo slučajno: ako je sebe ugradio u slavu "Crvene zvezde", postavši tako slavna ličnost, onda se to dogodilo zato što je bio prvi koji se usudio da kaže kako je fudbal posao poput svakog drugog. To je predstavljalo jeretičku ideju u vreme kada je sport tretiran kao "fizička kultura", jako važna stvar u odgoju mladeži, a istovremeno je iza maske amaterizma predstavljao leglo podzemne politike pripadajući moćnicima poput svega drugog.
       Tako je Doktor O, ispisujući prva slova azbuke ovdašnjeg fudbalskog profesionalizma, morao takođe da deluje ispod žita, obavljajući razne "korisne malverzacije". Zato što (u fudbalu kao i u društvu) nije bilo čistih računa afere su se prosto lepile za Acu Obradovića. Najčuvenija je bila ona sa Stevanom Ostojićem, igračem niškog "Radničkog", na koga su pikirali i "Zvezda" i "Partizan", tako da je njegovo dovođenje u Beograd sasvim nalikovalo scenariju kriminalističkog filma sa višestrukim otmicama, poterama , skrivanjima, uz obilato učešće vojske i policije. Pričao mi je Ljuba Tadić, zvezdaš i maderaš, kako su dr Aca, on i (mislim) jedan visoki policajac krenuli u Niš da vrbuju Ostojića vozeći zaobilaznim putevima kako bi se sakrili od komšijske konkurencije i tako je preduhitrili, no na ulazu u grad ponestade im benzina, te se, hoćeš-nećeš, zaustaviše na pumpi. Kada ih prepoznade, točilac ispusti crevo i jurnu niz ulicu urlajući u očajanju: Lele, došli da gi vode! Ostojić je završio u gepeku, odvezen u Košutnjak, gde su ga danima skrivali u onom kampu za prolazne švaleracije, i tako je "Partizan" izvisio. O tome je Ivan Ivanović napisao roman "Crveni kralj" koji je godinama bio zabranjen jer, kao, nije imao veze sa našom lepom stvarnošću.
       Glavni junak tog štiva, crvenokosi fudbaler Jugović, alijas Ostojić, završiće karijeru u Americi. To je bio efekat spisateljske slobode jer će "soker" tamo početi da se pika tek nešto kasnije, kada dođe Aca Obradović. Američka profesionalna liga nastala je samo zato jer su Doktora iz našeg (srpskog) fudbala oterali oni čije je mutne radnje želeo da učini javnim i zatim ih transformiše u legalne poteze profesije. Nisu hteli tako da se igraju: jer, ako je javno, ako je profesija, biznis, čemu onda oni? Optužen zbog manipulacije "crnim fondovima" (imao je tu čudnu naviku da plaća fudbalere), Obradović je još jednom bio nevoljni pionir, stavši na čelo poduge kolone onih koji će biti proglašeni "tehnomenadžerima", što je termin koji današnjem čitaocu ne govori ništa, ali je u ono vreme, i u skladu sa potrebom trenutka revolucije koja teče, bio šifra prepoznavanja sila mraka i bezumlja, neprijatelja socijalizma svih boja. Mnogi uspešni direktori oterani su sa položaja, a neki su zaglavili i u zatvor. Veoma brzo se hajka na tehnomenadžere pokazala kao ordinarna glupost, ali nije bilo abolicije. Doktor O nikad se nije vratio ovdašnjem fudbalu: radio je u Sloveniji, u Bosni, pisao elaborate koje u "kući fudbala" niko nije hteo da čita, kao što niko nije pročitao njegovu studiju o revitalizaciji "Madere".
       Ostao je, međutim, do kraja vedrog duha kako je i moralo biti sa čovekom kome je hobi bio profesija. Ali je i takav čovek imao svoj (dodatni) hobi, nameran da i od njega napravi profesiju: sakupljao je kulinarske recepte i spremao se da završi kao kuvar. Ni njemu se, eto, nije posrećilo da dobije baš sve od života. Imao je sreću da mu nisu mogli oduzeti baš sve što je od života dobio. Ni sebi tako nešto nije dozvolio: umro je dan pre one utakmice koja bi mogla u njemu izazvati sumnju nije li pogrešio kada je onog dana, umesto uz Nebojšinu ulicu, ka bolničkom krugu, krenuo par koraka niz Nebojšinu ulicu, pa skrenuo desno, ka stadionu.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ