Poznati Beograđani pokušali su da objasne zbog čega su ostali u Srbiji i čemu se nadaju

      Inat
       Bojana Lekić, novinar, glavni urednik TV produkcije B292/ANEM, rođena 1966. u Beogradu
      
       "Da budem krajnje iskrena, moja prva reakcija na zahtev da na šlajfni teksta odgovorim na pitanje ZAŠTO OSTAJEM U SRBIJI bila je - ne slažem se sa pitanjem. Ono sugeriše da ostajanje u Srbiji nije baš normalna ili makar uobičajena odluka, da sve ukazuje da iz Srbije treba otići i da po svemu sudeći spadam u specifičnu, retku, pa samim tim i neobičnu vrstu ljudi koja, suprotno svim zakonima logike, u Srbiji i dalje živi. Možda je to i tako, ali prosto ne volim sugestivna pitanja. Ne volim ni patetiku, a ovakve teme je nameću. Onda u skladu sa jednom od meni najdražih osobina ovog naroda - samoironijom, umesto priče o 'mojoj domovini', o pesmama tipa "Ostajte ovde", o Nemanjićima i Obilićima, zlatnim kašikama iz 13. veka, o srpskim manastirima, kulturi i istoriji, o tome da se ovde rađaju Njegoši, Tesle, Milenkovići, Divci, da se proizvode četiri filma godišnje od čega tri osvajaju svetske nagrade, da se jede najbolja klopa u kafanama koje imaju dušu, da ne znam gde bi se to bombe i F117 dočekivali sa: 'Izvinite, nismo znali da je nevidljiv', a diktatoru poručivalo 'Jebeš li ti šta osim nas', dakle, umesto toga, poželim da kažem: ostajem ovde jer nemam para za benzin, jer mi se gadi da iz Budimpešte putujem u svet, jer mi ne daju vizu, jer ne volim da perem ni svoje a kamoli tuđe sudove...
       To se valjda zove srpski inat.
       Uz to, potpuno sam saglasna sa svim i domaćim i svetskim političarima, istoričarima, psiholozima, sociolozima, rediteljima, književnicima i novinarima koji tvrde da je Srbija jedno od najinteresantnijih mesta na Zemljinoj kugli. Doduše, više za proučavanje, nego za življenje... Ali prava istina je da zapravo ne podnosim nepravdu i da mislim da ova zemlja zaslužuje bolje od onog što ju je snašlo; da razumem one koji su iz nje otišli, ali da ne znam kako stvar možemo popraviti ako iz nje odemo svi; da ne volim da me proglašavaju najboljim delom populacije tek ako više nisam ovde (čuvena rečenica 'Najbolji su otišli'), ali, više i od svega toga - da ne mogu podneti da me u utakmici života pobede paceri koji trenutno vode ovu zemlju."
      
       Otpor
       Srđan Šaper, direktor marketinške agencije I&F McSann-Erickoson group, rođen 1958. u Beogradu
      
       "Razlozi zbog kojih sam u Srbiji sve su nejasniji a, sa druge strane, razlozi da iz nje odem sve su mi manje važni (ako su ikada to i bili). Ono čemu se nadam sve je neizvesnije a, opet, realno govoreći, sve je manje toga čemu se nadam, tako da mi je prilično teško da dam odgovor koji bi zadovoljio rodoljubivu ili makar humanu notu iz vašeg pitanja. Čini mi se da sam ovde najviše zbog onoga što se obično naziva linijom manjeg otpora. Što znači - nemam kuda. To, naravno, nije tako zaista, ali je tako u Mojoj Glavi. Kada bih hteo mogao bih ovo da proglasim Podvigom ili Nastojanjem neke vrste, ali, nažalost, čini mi se da je to više pitanje karaktera.
       Ali da ovaj tekst ne bi bio sasvim džangrizav, jer mi karakter takođe ne nalaže da vas sasvim izneverim u vašoj borbi protiv malodušnosti i cinizma, dozvolite mi da nabrojim nekoliko racionalnih momentića koje mi se danas, u januaru dvehiljadite godine, čine kao nekakvo obećanje da će stvari možda sutra biti i bolje:
       1. geografski položaj naše zemlje Srbije ostaće izvanredan;
       2. boravak ovde imaće prednost za one koji vole da komuniciraju na svom jeziku i da znaju nijanse onoga što govore;
       3. dan posle odlaska Ovog Režima, količina oslobođene energije biće vredna kasnijih uspomena;
       4. ljudi (sa kojima se čitaoci ovog teksta budu družili) biće i dalje šarmantniji i prijatniji nego bilo gde u okolini, naročito kad budu i malo srećniji;
       5. priroda će biti, i dalje, lepa i proleća će dolaziti;
       6. privatna inicijativa biće kipuća i beskrupulozna, ali u saglasju sa svetom;
       7. bićemo, valjda, i dalje ponosni na nešto;
       8. bićemo, sigurno, i dalje strasni i mnogo će da se peva;
       9. snimaćemo dobre filmove, pisati knjige i praviti muziku;
       10. u našem regionu uskoro ćemo biti važna zemlja, jer ne možemo drugačije;
       11. (očiju tvojih da nema, ne bih se sećao više kakve lepote sve krije nebo Srbije...- (Milan Dedinac, Šleski sužanj).
       Žene će i dalje, i za mene i za sve druge ovdašnje muškarce, biti nezasluženo lepe, vodiće i dalje ljubav na srpskom, i moći ćemo zajedno, na srpskom, da psujemo i Slobu, i Ameriku, i Srbiju."
      
       Ispraćaji
       Dragoljub Đuričić, muzičar, rođen 1954. na Cetinju
      
       "U poslednjih deset godina skoro svako veče neko me pozove na žurku. Prosto da pomisliš: lijepog li života ovdje! Nažalost, nisu to obične, normalne zabave. To su ispraćaji ljudi koji odlaze u svijet glavom bez obzira, kao da bježe pred nekom prirodnom nepogodom: što prije, što dalje i bez povratka. Svaki put kad to vidim pomislim: uradi nešto da ne bi morao ispraćati svoje dijete glavom bez obzira, i bez povratka. (...) Ostao sam ovdje sa vjerom da ću svom djetetu stvoriti nadu da će uskoro moći da živi kao većina ljudi na planeti, da će se politikom baviti jedne subote na nedjelju u četiri godine i, što je najvažnije, da će negdje pripadati. Jer, pripadanje je ono što me je sprječavalo da odem."
      
       Čarolija
       Isidora Žebeljan, kompozitor, rođena 1967. u Beogradu
      
       "Krajem 19. veka u carskoj Rusiji rođena su dva genija - kompozitori Sergej Prokofjev i Igor Stravinski. Muziku su počeli da pišu u Rusiji, a nastavili da komponuju u emigraciji - Stravinski je otišao pre Oktobarske revolucije, a Prokofjev posle.
       Budući da su bili veoma uspešni kao umetnici, dosta su putovali i često menjali mesto boravka: Stravinski - Švajcarska, Francuska, Amerika, a Prokofjev - London, Pariz, Njujork. Stravinski se na kraju, kao i svaki pravi dendi, smestio na Beverli Hilsu. Iako je njegova genijalna muzička invencija stvorila Petrušku i Posvećenje proleća, i još muzike za večnost, bilo je neminovno da se posle godina i godina postepenog udaljavanja od ruskog izvorišta ona skoro sasvim izgubi i da tokom dugog perioda njegovog života 'čarolija' sasvim iščezne. Bio je to danak plaćen životu u emigraciji.
       Nasuprot njemu, Prokofjev se posle mnogih godina lutanja, 1932. vratio u Staljinov Sovjetski Savez. Svi, njegova prva žena (sa kojom se zbog toga i razišao), prijatelji, čak i sam Stravinski, smatrali su ovakav potez nerazumnim, čak glupim. A Prokofjev je po povratku kući napisao neka od najvećih muzičkih dela u istoriji civilizacije - Romea i Juliju, Aleksandra Nevskog, Zolušku. Iako povremeno propitivan i maltretiran od strane Politbiroa, ostao je pravi 'romantični' kompozitor koji je, za muziku i radi muzike, do kraja života živeo u Rusiji.
       Pošto su u mom muzičkom odrastanju ova dva kompozitora značila mnogo, u stvari najviše, njihova životna priča pomogla mi je da shvatim gde treba da budem. Da li će do kraja tako i biti, ostaje da se vidi. Moje nadanje je u tome da ću izdržati i doživeti opšti preobražaj, jer je Srbija jedino mesto na svetu gde mogu mirno da pišem muziku."
      
       Energija
       Mileta Prodanović, pisac, slikar, rođen 1959. u Beogradu
      
       "(...) Bio sam u Španiji godinu dana posle Franka; u Pragu godinu dana posle sloma komunizma. Katarza, buđenje potisnutog, eksplozija pozitivnih energija jeste verovatno najpodsticajniji ambijent u kojem se društveno biće, tj. čovek, može naći. Naznake toga osetili smo u Beogradu osamdesetih. Izbegavam da budem neproduktivno nostalgičan, ali, prosto, voleo bih da na ulicama mog rodnog grada ponovo vidim nešto od te energije. Naravno, sa drugim, mlađim protagonistima. Mislim da bi u tim okolnostima moje (i nipošto samo moje) prisustvo moglo biti korisno.
       Kada si već u bioskopu - odgledaj film do kraja."
      
       Nada
       Miloš Radović, reditelj, rođen 1955. u Beogradu
      
       "U Srbiji sam zato što su još uvek tu:
       Aleksandra Jovićević, Aleksandar Gavrilović, Aleksandra Ilić, Alek Budimlić, Biljana Srbljanović, Boris Miljković, Bane Pavlović, Branimir Dimitrijević, Vesna Trivalić, Vlasta Trajković, Vera Miljković...
       A nadam se da će jednom doći:
       Aleksandar Jovanović, Aleksandra Vlaisavljević, Anđela Janićijević, Aleksandar Denić, Anđelka Vlaisavljević, Ana Ćurković, Ana Gak, Anica Dobra, Branislav Vojnović, Branka Katić, Bojana Đeknić, Vlada Divljan, Goran Dimić..."
      
       Katarza
       Rambo Amadeus, muzičar, rođen 1963. u Kotoru
      
       "Beograd je jedini grad na Balkanu koji ima preko dva miliona stanovnika. Urbano jezgro čini prilično veliki procenat tog stanovništva koje se po svojoj obrazovanosti i upućenosti u umetnost mirne duše može takmičiti sa sebi sličnima u ostalim evropskim gradovima.
       Ja ovde imam svoju publiku. Leto provodim u Herceg-Novom, ali se sa prvim kišama uželim gradske gungule.
       Osim toga, već deset godina živimo pod diktaturom i ne bih hteo da propustim katarzu koju će doneti slom te diktature.
       Ono što me naročito raduje jeste činjenica da će se ona urušiti sama, zbog sopstvene nesposobnosti.
       Kao pečurke posle kiše ovde će niknuti novi optimizam sa ogromnim intelektualnim zamajcem koji Srbiju može učiniti jednim od najzanimljivijih naučnih i kulturnih centara u Evropi. Verujem u to i zbog toga sam ovde."
      
       Izvor
       Radiša i Ratko Teofilović, vokalni izvođači tradicionalne muzike, rođeni 1966. u Čačku
      
       "(...) Zašto Teofilovići žive i ostaju u matici? Ispričaćemo priču o velikoj ruskoj pesnikinji Marini Cvetajevoj. Pišući svoju poeziju u Nemačkoj, shvatila je da, ma koliko ona bila velika i posebna, najbliža je bila svom ruskom narodu. Čekajući ruske brodove na dokovima nemačkih luka, čitala je svoju poeziju ruskim mornarima. U prepisci sa njom i Pasternak ju je preklinjao da se ne vraća u Rusiju. Nije ga poslušala. Sve što se kasnije sa njom i njenom porodicom dešavalo bilo je tragično, kao i njena smrt! Koja je to želja, volja, snaga, ljubav zbog koje se vratila u Rusiju? To je pitanje koje uvek daje isti odgovor. Mislimo da i Teofilovići imaju iste razloge ostanka. Muzika koju negujemo je deo svih nas, a naša dužnost (uslovno rečeno) jeste da budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena, kroz prazvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi. Kroz svoje nastupe mnogo puta smo se uverili u to.
       Srbija je naš izvor i izbor. Najvažnije je povratiti veru, a sa njom je sve lakše i bolje. Možda smo mi i usamljeni srećnici u moru nezadovoljnih ali verujemo da nikad i nikome nije bilo lako ma gde živeo i postojao."
      
      

U prostorijama Internet kafea u Domu omladine, odakle mnogi preko kompjutera održavaju veze sa svojima u "belom svetu", nedavno je predstavljen zbornik radova a tema je "Zbog čega sam u Srbiji i čemu se nadam?". Odgovor na pitanje dalo je trideset i osam Beograđana, mladih po godinama ili po duhu, pisaca, muzičara, novinara...        Predstavljanje zbornika započelo je pesmom blizanaca Teofilović, Radiše i Ratka, čiji su stihovi" ... Ne mogu, care ne mogu/ teška je", tuga na mene..." odslikali ton zbirke tekstova u čijem su stvaranju i sami učestvovali.        Osim na hartiji, po ceni od sto dinara, svedočanstva Radiše, Ratka i ostalih uskoro će moći da se pročitaju i na Internetu, gde će zbornik "Zašto sam u Srbiji i čemu se nadam?" biti postavljen kao "otvoren dokument" koji će moći da dopišu i svi ostali korisnici Mreže, što će NIN pratiti i ubuduće.        Za čitaoce našeg lista zasad izdvajamo nekoliko razloga zbog kojih su ovi ljudi odlučili da ostanu u Srbiji, za razliku od mnogih svojih prijatelja i kolega.