Neprijateljski raspoložena javnost znatno otežava poslove policiji, ali se ona ne trudi da popravi lošu predstavu koju o njoj ima većina građana

      Nepopularno je naglašavati (neće valjda Crnogorci da nas uče demokratiji?!) ali je ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Vukašin Maraš u samo dve rečenice odslikao razliku između "dva oka u glavi" i dokazao da je proces bolesti koja je u narodu poznata kao razrokost nezaustavljiv. Rekao je: "Ja ću ponuditi svoju ostavku predsedniku vlade jer smatram da objektivno snosim ličnu odgovornost zbog atentata na Vuka Draškovića. MUP će preispitati svoje slabe tačke..."
       Zlobnici će reći da čovek samo zadovoljava očekivanu formu da ostavka neće biti prihvaćena, ali ko je u Srbiji, makar i u šali, založio svoju fotelju i sve radosti i privilegije koje sa sobom fotelja nosi. Kod nas kao da je život iskočio iz vestern filmova. Kriminalci divljaju, mrtvih na sve strane a šerifi se ponašaju kao da su na godišnjem odmoru ili kao da su iskočili iz pogrešnog filma, recimo iz "Alise u zemlji čuda".
      
       Sumnjičavost
       Otkako se bombardovanje završilo policija živi na lovorikama, predstavnici vlasti je hvale i kite ordenjem, što zbog odbrane zemlje, što zbog učešća u obnovi i izgradnji.
       Samo prošlog meseca na Dan bezbednosti odlikovano je 135 policajaca "za izuzetan doprinos, samopregorno i požrtvovano izvršavanje profesionalnih zadataka u očuvanju i zaštiti slobode i bezbednosti građana i njihove imovine, javnog reda i ustavnog poretka SRJ". Lično je Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova Srbije, nagradio sa pet hiljada dinara više od dvesta pripadnika MUP-a i približno još toliko njih je dobilo ručne časovnike.
       Stojiljković se prošle godine, u martu, "Politici" pohvalio: "Ukupno stanje kriminaliteta sada je povoljnije nego u prethodnoj godini. U padu je za 19,3 odsto a ta tendencija važi i za ubistva. Statistika govori da su rezultati rada MUP-a Srbije u evropskom vrhu i kada je reč o rasvetljavanju ubistava (76,8 odsto)."
       Statistika je zavidna, ali su mnogi sumnjičavi. Samo za poslednje tri godine ubijeni su: Zoran Todorović Kundak (generalni sekretar JUL-a), Radovan Stojičić Badža (general policije), Slavko Ćuruvija (vlasnik "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina"), Željko Ražnatović Arkan (paravojni komandant), Pavle Bulatović (ministar odbrane u Vladi Jugoslavije), Živorad Petrović (direktor JAT-a)... i još mnogi drugi a da policija nije otkrila počinioce. Nisu uhvaćeni ni počinioci zločina na Ibarskoj magistrali gde je jedino Vuk Drašković izvukao živu glavu dok su četovorica njegovih stranačkih kolega poginula. Svaku pomisao o ostavci, odgovornosti, preispitivanju slabih tačaka u radu policije kao da je gutala džinovska ozonska rupa iznad Balkana.
       Policija je očigledno zadovoljna. Da li su i građani zadovoljni njenim radom?
       U proleće 1996. godine u Beogradu je sprovedeno istraživanje nad žrtvama kriminala (uzorak: 1 094 Beograđanin), koje je vodio UNICRI (Međunarodni institut Ujedinjenih nacija za kriminal i pravdu). Samo 26,1 odsto Beograđana ocenilo je da je policija dobra u svom poslu dok je 42,4 odsto smatralo da nije dobra. Kao razloge nezadovoljstva naveli su: način na koji je policija reagovala na krivičnu prijavu, način postupanja po prijavi, nedovoljno angažovanje policije, nepronalaženje ukradene imovine, neuspeh policije da uhvati počinioca, nezainteresovanost policije, neobaveštavanje o toku istrage, nekorektnost, neljubaznost i spor odziv.
       Istraživanje javnog mnjenja agencije "Markplan" iz jula 1997. godine (uzorak 1 100 građana) pokazalo je da - 80 odsto ispitanika misli da kod nas postoji organizovani kriminal, a sa tvrdnjom da nema ozbiljne spremnosti državnih organa da reše problem kriminala potpuno se slaže 63,1 odsto građana. Iste godine agenciji "Partner" 66 odsto ispitanika je priznalo da smatra kako je policija umešana u kriminal.
      
       Mito
       Većina predstavnika policije nikada nije pokazala da je svesna ovakvog poražavajućeg stanja. To je samo jedanput učinio generalmajor Petar Zeković, tada načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu u izlaganju pred odbornicima Skupštine Beograda (u julu 1996. godine). Rekao je: "Za razliku od zapadnoevropskih i zemalja u tranziciji, u nas postoji gotovo potpuno odsustvo volje građana za saradnju sa policijom."
       To ne čudi s obzirom na to da se građani sve učestalije žale na policajce koji otvoreno i bez ustručavanja traže mito. Počev od već podrazumevajućih saobraćajaca pa naviše na hijerarhijskoj lestvici. Retki su drugačiji primeri kao kada je jednom novinaru došla policija da oduzme pasoš. Policajac je bio ljubazan priznajući da mu je neprijatno, jer zna da to što radi "nije ni po Ustavu ni po Zakonu". Moglo bi se reći da tinja nezadovoljstvo zbog toga što je policija odavno prestala profesionalno da se ponaša, što je ispolitizovana (vidi intervju).
       U višestranačkoj Srbiji još uvek nije objavljeno nijedno sistematsko istraživanje o odnosu policije i javnosti. Doktor Želimir Kešetović, profesor sociologije i kriminologije na Višoj školi Unutrašnjih poslova prošle godine doktorirao je na Fakultetu političkih nauka s temom: "Odnosi uprave i javnosti sa posebnim osvrtom na odnose policije s javnošću" i tako postao pionir na ovom prostoru uvevši kategoriju javnosti na velika vrata, za čije postojanje, međutim, ovdašnja policija kao da ne haje mnogo. Naravno, potpuno je drugačije u zemljama koje važe za demokratske. Pridobijanje javnosti smatra se prioritetnim zadatkom.
      
       Konspirativnost
       Profesor Kešetović zaključuje da je stav građana prema policiji u Srbiji nepovoljan. Jedan od uzroka je svakako i višedecenijska demonstracija tajnosti i konspirativnosti koju nužno prati nedostupnost. U našoj zemlji tajnom se proglašavaju benigni podaci o organizaciji službe, poslanici u parlamentu ne dobijaju odgovor kada postave pitanje o broju policajaca, troškovima i sličnim pitanjima. U mnogim razvijenim zemljama to su informacije sasvim dostupne građanima čijim se parama plaća policija. "Ovakvim pristupom devalvira se prava tajna. Bez posedovanja pravih informacija i saznanja ne može se očekivati ni razumevanje za rad i teškoće sa kojima se susreće policija", smatra profesor Kešetovića. Takođe, malo pažnje posvećuje se odnosima s javnošću u kriznim situacijama. Kriznim smatra devetomartovske demonstracije, 1991. godine, tromesečne demonstracije koalicije "Zajedno" i studentske demonstracije 1996. godine. "Nije učinjeno dovoljno da se ukaže na mesto i ulogu MUP-a utvrđenu Ustavom i zakonima, na napade, provokacije i nekontrolisano ponašanje demonstranata prema policajcima. Kao i praksu policija drugih zemalja u sličnim slučajevima", piše Kešetović u svom doktoratu.
       Zbog čega je policiji potrebna naklonost javnosti?
       Posao joj je takav da mora da traži informacije u svim slojevima društva. "Neprijateljski raspoložena javnost čini da zadaci policije postanu brojniji a radni uslovi nepovoljniji. Policija nailazi na teškoće na svakom koraku, što negativno utiče na radni elan i moral njenih pripadnika", zapisao je Kešetović. I još "za policijske odnose sa javnošću važna je konkretna politika koju vodi vlada".
       Ukoliko vladina ekonomska i socijalna politika povećava nejednakost, uslovljava pad ekonomskog standarda i ima druge posledice koje vode ka dezintegraciji i marginalizovanju delova društva, to će se svakako negativno odraziti na odnose policije i javnosti. Takođe, eventualni nepromišljeni i neodmereni politički potezi vlade, koji uključuju korišćenje policijskih snaga u slučaju masovnih protesta, dodatno otežavaju odnose.
      
       Poverenje
       Kod nas je jaz između policije i javnosti opipljiv i varira zavisno od političke situacije: nepoverenje u policiju je bilo vidno u vreme velikih tromesečnih demonstracija 1996/97. godine. Tada su građani masovno izašli na ulice i mirno protestovali protiv izborne krađe. Mnogi su, međutim, bili krvnički pretučeni a njihova eventualna krivica nikada nije dokazana. Bilo je dovoljno što su u masi ili negde pored. Često su stradali i obični šetači. Policija je tada opravdavala pretpostavke da je uz vojsku poslednja linija odbrane režima. Kasno se umešala i kada je vlast svesno prizivala sukobe organizujući kontramiting. Mnogi su bili premlaćeni, policija je reagovala tek pošto je teško ranjen Ivica Lazović. Stručnjaci se, međutim, slažu da je legitimna policija samo u onom poretku koji i sam ima legitimitet.
       Tako je ispitivanje Instituta za političke studije u januaru 1997. godine pokazalo da 33,7 odsto građana nema nikakvo poverenje u policiju dok je samo 7,1 odsto ispitanika izjavilo da u nju ima veliko poverenje (istraživanje je rađeno na uzorku od 1 100 ispitanika).
       U vreme eskalacije terorizma na Kosovu, policiji počinje polako da raste ugled. Momci su se hrabro borili, ali je bilo jasno da su mnogi uzalud žrtvovani. Mrtvački kovčezi su se sve češće vraćali u Srbiju. Malobrojni su bili oni koji su se usudili da govore, ali su njihove reči o kosovskom paklu, lošoj organizaciji i prepuštenosti sudbini dobro zapamćene. Dakle, samo godinu i po kasnije (od prethodnog istraživanja u istom institutu) 18,6 odsto građana tvrdilo je da u policiju uopšte nema poverenja dok je 13,9 odsto ispitanika izjavilo da ima veliko poverenje u nju. Javnost, dakle, podržava policiju koja brani interese (antiterorizam, suverenost zemlje - Kosovo), ali je protiv nje kada brani pojedinačni interes (izborna krađa vladajućih stranaka).
      
       Politika
       U demokratskim zemljama policija više nije suprotstavljena većini stanovništva. Politička neutralnost policije je iluzija koja ne može izdržati ozbiljnije ispitivanje, ali nju valja shvatiti kao "neiniciranje autonomne političke akcije, odnosno nepodložnost parcijalnim interesima vlade ili partija. Obavljanje policijskih poslova može dakle biti neizbežno političko, ali ono ne mora biti politizovano", piše u zanimljivoj Kešetovićevoj disertaciji.
       Moderni teoretičari policije se slažu da se danas policajac ne može ponašati i raditi kao pripadnik okupacionih trupa u neprijateljskom selu, već da mora postupati kao onaj koji interveniše u kriznim situacijama i čuva mir uz podršku i odobravanje zajednice. Zbog toga je policija u demokratskim zemljama relativno nezavisna, izvan kontrole političkih faktora i podložna je legitimnoj javnoj kontroli radi zaštite individualnih sloboda i ljudskih prava.
       Zanimljiv je primer Velike Britanije, koja je proces modernizacije počela da sprovodi početkom ovog veka. Tako je od institucije koju je većina mrzela i koje se plašila postala otelotvorenje bezličnog autoriteta ograničenog zakonom. Proklamovana su dva načela prema kojima "uspeh policije zavisi od odobravanja, prihvatanja i saradnje građana te da policija treba da bude javnost a javnost - policija".
       Po prirodi svoje funkcije u društvu, policija ne može pretendovati na univerzalnu ljubav i simpatije svih "ali većina građana njeno delovanje može prihvatiti kao legitimno i to je ono čemu policije treba da teže", mišljenja je Kešetović.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      

Prava umetnost Ser Robert Mark artikulisao je strategiju kontrole mase koju je primenjivala Metropolitenska policija na sledeći način: "Prava umetnost obavljanja policijskih poslova u slobodnom demokratskom društvu jeste da pobediš, a da izgleda kao da si izgubio".        Tajno oružje, primećuje Želimir Kešetović, nisu vodeni topovi, suzavac ili gumeni meci, već simpatija javnosti. Radi postizanja tog cilja Metropolitenska policija je, pored ostalog, istrenirala posebno lepog konja da kolabira kada je neophodno i da se pravi mrtav. To joj je garantovalo podršku dela javnosti - ljubitelja životinja kojih je u ovoj zemlji mnogo. Londonski bobiji su nenaoružani, odnosno opremljeni su samo palicom koja se koristi u slučaju nužde. Danas više ni u Engleskoj nije ovako idilično, pogotovo posle Margaret Tačer.        Najafirmativniji imidž policije, međutim, ima Kanada. Njeni policijski konjanici šalju se u inostranstvo da reprezentuju državu na svim značajnim događajima i takmičenjima, pojavljuju se na novčanicama... Iako nije omiljena kao kanadska, rad američke policije tri četvrtine ispitanika ocenjuje kao dobar ili korektan. Ispitivanju javnosti posvećuje se velika pažnja, obavlja se redovno posle čega policija koriguje svoje propuste i eventualno unosi novine u rad. Praktično, svaka veća policijska agencija, od 40 hiljada koliko ih ima u SAD, bavi se i obukom za odnose sa javnošću.