Ovogodišnji rod pšenice biće taman dovoljan za domaće potrebe, pod uslovom da se "pokupi svako zrno", što je proglašeno za prioritetni nacionalni zadatak

      Nema načina da se čovek, usred leta koje nam je ovako lepo i bezbrižno počelo, odbrani od uznemirujućeg pitanja postavljanog na svim mogućim mestima - da li će biti dovoljno hleba iduće zime, ili ćemo za sledovanje od dve vekne morati malo da poranimo, najbolje u pet ujutru, da bismo zauzeli red ispred prodavnica.
       Kako smo do takve teme uopšte dospeli, ima materijala za debelu knjigu, ali bi se ukratko mogla dati bar dva laička tumačenja: pesimisti smatraju kako se sad i sam sveti Ilija urotio da prvo poplavama, pa potom nesnosnim sušama, prepolovi rod pšenice i ostavi nas još i gladne. Optimisti, opet, smatraju da ćemo bar mesa imati dovoljno, kad seljaci pšenicom budu hranili svinje, pošto im se ne isplati da je po ceni od četiri dinara za kilogram prodaju državi.
      
       Cena
       Ovogodišnji rod pšenice podbacio je, prema procenama stručnjaka, za 20 do 30 odsto od proseka, tako da će sada moći da se ubere najviše dva miliona tona, što je taman dovoljno za domaće potrebe, koje uključuju prehranu stanovništva, seme i obavezne rezerve. Uzroci su, kako se to obično kaže, brojni - prvo, pšenica nije posejana na vreme i zasejana je na manjim površinama, potom nije korišćeno đubrivo i ostale agrotehničke mere, mehanizacija kojom je zemlja obrađivana zastarela je i izraubovana (procenjuje se da u Srbiji ima blizu dvadeset hiljada kombajna i upola manje pratećih mašina, ali je znatan deo toga van pogona). Na sve to zimus su u Vojvodini došle poplave, a potom suša duža od dva i po meseca. Ovo što je na kraju preostalo, mora da se "pokupi do poslednjeg zrna" kako se stalno upozorava sa svih mogućih mesta, a ovogodišnja žetva karakteriše se kao "nacionalni zadatak prvog reda", kao što je rečeno u Privrednoj komori Srbije.
       Kako se izvršava ovaj nacionalni zadatak? Seljaci, koji drže 80 odsto raspoloživih obradivih površina, snalaze se kako mogu: sami su investirali u setvu, sad sami investiraju u žetvu i gledaju da li će bar da pokriju troškove, ili će to što su cele godine radili na kraju još i da ih košta. Prvi put ove godine vlada je, umesto pre početka, tek pred kraj žetve obznanila otkupnu cenu pšenice, i to ne jasno i precizno. U najnovijem "Službenom glasniku" objavljeno je da je zaštitna cena za pšenicu prve klase 3,5 dinara, za drugu klasu 3,3 dinara i za treću klasu 3,1 dinar. "Nigde zvanično nije pomenuta cena od četiri dinara, za koju se saznalo iz medija. Ne pominje se nigde ni premija, niti kako će se pšenica isplaćivati. Verovatno čekaju da vide kolika će masa zrna biti, pa da prolongiraju isplate, dok se sadašnja cena od oko 17 pfeniga za kilogram ne spusti na deset i bude najniža u Evropi", kaže za NIN dr Milorad Rajić iz novosadskog Instituta za ratarstvo.
      
       Taksa
       Rajić potvrđuje da će se njihova prognoza o prinosu manjem za 20 odsto obistiniti, tako da će prosečni prinos od dve tone, na 740 hiljada zasejanih hektara biti "knap", naravno, ako se "otkupi svako zrno". To do sada nikad baš nije bio slučaj, prosto zato što seljaci polovinu prinosa prodaju, a drugu polovinu troše sami, ili hrane stoku. Da bi se to sad promenilo, ponuđena otkupna cena morala bi da bude posebno primamljiva, a to nije slučaj - naprotiv. Tako seljaci prete da će pšenicom hraniti stoku, pogotovu što je trenutno jeftinija od kukuruza.
       Zapaženo je, doduše, da su oni stoku hranili i hlebom, pošto je on jeftiniji i od pšenice. Ako vekna "socijalnog" hleba nastavi da se prodaje za tri dinara, a kilogram pšenice košta četiri, jasno je da će se "trend" nastaviti. Ovde zdrave ekonomske logike nema ni u tragovima, ali ima političke, što je kod nas jedino bitno. Kako je utvrđeno da većina stanovništva, usled siromaštva, najviše jede hleb, uputno je (opet se upliće priča o mogućim izborima) da bar on ostane jeftin. Birači bi se, moguće, razbesneli ako ni hleba ne mogu da kupe i pojedu koliko hoće.
       Sada treba rešiti enigmu kako da u isto vreme pšenica bude dovoljno skupa da je seljaci dobrovoljno prodaju državi, a da u isto vreme hleb bude i dalje jeftin, kako bi bankrotirani građani mogli da ga kupuju. Rešenje bi bila državna subvencija, odnosno nadoknađivanje razlike, ali država za to nema para. Predlagano je u Privrednoj komori Srbije da se za to razreže posebna taksa na benzin, cigarete i alkoholna pića, ali ova ideja (još) nije naišla na odjek, moguće zato što su ti proizvodi već dosta opterećeni, za druge namene.
      
       Otkup
       Kad već pominjemo dobrovoljni otkup, treba reći da se sve intenzivnije govori i o onom koji to nije. Najradikalniji je, reklo bi se, Banatski forum, koji pod parolom "ni zrno žita okupatoru" poziva proizvođače da po ovim cenama ne prodaju žito državi, čiju vlast ovako laskavo nazivaju. Oni smatraju da je moguće da vlast, u krajnjem slučaju, pokuša da sprovede čak i prinudan otkup, što ne bi bilo preterano iznenađenje, pošto je, prema njihovom mišljenju, izraženom i na lecima, u toku "sovjetizacija Srbije".
       Dušan Gluvakov iz Banatskog foruma u razgovoru za NIN iznosi jedno, reklo bi se, radikalno mišljenje: "Mi očekujemo da će ove zime glad zakucati na vrata građana Srbije i da će sitih biti samo na programima državne televizije, dok će gladni biti na ulicama, trgovima i barikadama". Nekako u isto vreme, funkcioner SPS-a Ivica Dačić uverava te iste građane, baš sa državne televizije, da nema mesta strahu od nestašice hleba, pošto će ga biti dovoljno.
       Banatski forum poziva seljake da ne predaju pšenicu, već da je čuvaju do proleća i prodaju na paralelnom tržištu, koje će se sigurno formirati i na proleće ponuditi bolju cenu. Kad je o tome reč, valja podsetiti na još jednu našu specifičnost, a to je da ovde pravo da otkupljuje pšenicu ima samo onaj ko nema para, a to je država.
       Vojvođanske seljake ovih dana, pred kraj žetve, obilaze i kupci (da ih nazovemo vaninstitucionalnim) koji imaju para i nude ih odmah. To su nam potvrdili poljoprivrednici u nekoliko banatskih sela, sa kojima smo prošlog vikenda razgovarali. Dolaze im, kažu, privatni pekari koji nude isto koliko i država, ali odmah i u devizama. Poljoprivrednici, kako se iz razgovora sa njima može zaključiti, nisu zadovoljni nijednom ponudom.
      
       Seljaci
       "Četiri dinara je džabe. Više mi se isplati da hranim stoku, ili da sameljem pšenicu, pa da prodajem brašno i trice. Nije pitanje da li pokrivam troškove. Valjda i ja treba nešto da zaradim. Imam i ja decu, i njima svašta treba, ne mogu samo hleb da jedu, moram da ih obučem i sve ostalo" kaže Stojan Vasić iz Crepaje. Vasić kaže da mora da proda pšenicu po ovoj ceni, jer prosto nema gde da je drži - "ja nemam kod kuće silos, niti imam para da ga pravim; šta ću sa pšenicom nego da je prodam".
       Sa ovim se slaže i većina poljoprivrednika koje smo zatekli ispred otkupne stanice u Debeljači - cena im ne odgovara, ali će morati na kraju da prodaju, jer nemaju gde da skladište žito. Ne može sve da se smesti na tavane. "Nije ovo ništa novo, nego je svake godine sve gore, a sad je katastrofa", kaže Sava Kojić. "Čuo sam da će se i ovo plaćati u tri rate, pa u slučaju inflacije, što je kod nas neizbežno, još ćemo da izgubimo. Kažu da i privatni pekari čekaju ispred silosa da kupuju pšenicu. Neka mi propadne, ali po četiri dinara ne dam", kaže Boško Radosavljević, proizvođač pšenice i kombajner iz Debeljače. On napominje da žitne kombajne više ne prodaje "Zmaj" koji je proizvođač, nego privatna preduzeća, po ceni od 55 hiljada maraka.
       Logično je da i privatni pekari pokušavaju da sami kupe brašno, kad ih od robnih rezervi odavno ne dobijaju. Đorđe Ilić, predsednik Unije privatnih pekara Srbije, za NIN kaže: "Naše iskustvo sa vladom nije pozitivno. Rečeno nam je da će i za nas biti brašna, pa od toga nema ništa. Vidim da su i društvene pekare povećale cene hleba, što znači da ni njima država ne isporučuje jeftino brašno. Ako seljaci pristanu na to da prodaju brašno po četiri dinara, realna cena vekne hleba biće deset dinara, ali ne verujem da će oni sve da prodaju. Verovatno će deo prodavati privatnim mlinovima, pa ćemo umesto običnog hleba imati veknice i peciva. Sadašnja cena po kojoj privatni pekari nabavljaju brašno kreće se od 5,5 do 6,5 dinara", kaže Ilić.
      
       Izvoz
       Sledeća tema koja je u javnosti izazvala živu diskusiju, jeste dilema odakle će država da plati poljoprivrednicima pšenicu kad je opštepoznato da nema para. Dok jedni tvrde da će se i za to štampati novac (naravno, bez pokrića), što neizbežno povlači inflaciju, drugi smatraju da je i ta tvrdnja preterana, kao i ona o predstojećoj gladi. "Zašto ne bi moglo da se plati iz realnih izvora", odgovara kontrapitanjem dr Danijel Cvjetičanin iz Ekonomskog instituta u Beogradu. "Zar će privatni pekari dopustiti da se pšenica izveze? Ako se misli da država treba svima da kupi hleb, ja mislim da se toga treba osloboditi. Dakle, pšenicu će kupovati oni koji nameravaju da melju brašno, a brašno će kupovati oni koji nameravaju da peku hleb. Pšenica se nikad nije plaćala odmah, kao što se ni sve brašno ne samelje odmah, niti se sav hleb ispeče u avgustu. Naravno, moguće je finansirati iz realnih izvora ako se uspostavi dinamika. Ima još jedan uslov, koji niko rado ne pominje - da pšenica i proizvodi od pšenice najzad dobiju pravu cenu. Dok je cena tako niska, ona podstiče potrošnju", smatra Cvjetičanin. I dr Rajić se slaže da neće biti potrebna prevelika količina gotovine, jer je dobar deo već unapred praktično prodat, odnosno pšenicom se sada samo isplaćuju dugovi.
       Kad je reč o realnoj ceni, naša pšenica godinama unazad uspeva da je postigne samo na svetskom tržištu. Poznato je da smo do sada izvozili pšenicu, ili je trampili za gas i naftu, ali ćemo ove godine ostati i bez tog prihoda, da bi se nahranilo domaće stanovništvo. Međunarodna nevladina organizacija "International crisis group" (ICG) iznela je nedavno podatak da režim Slobodana Miloševića godišnje na izvozu žita zarađuje 250 miliona dolara i time podmiruje četvrtinu godišnjih potreba za devizama. Ove godine to nikako ne može biti tačno, a Dragan Stojković iz Komisije za poljoprivredu G17 Plus tvrdi da nikad nije ni bilo i da se od izvoza žita može ostvariti pet do šest odsto ukupnog deviznog priliva.
      
       Optimizam
       Ove godine pšenice nema za izvoz, što još ne znači da njega neće biti. Dušan Gluvakov tvrdi da se ponovo priprema izvoz, jer ako se pšenicom ne plati gas, umesto da gladujemo, moraćemo da se smrzavamo. U opticaju su i nezvanične informacije da će se prvo izvesti naša kvalitetna pšenica, da bi se onda uvezla druga (verovatno latinoamerička) jeftinija i slabijeg kvaliteta.
       Kako god bilo, gladovati valjda (još) nećemo. Pitanje je da li će baš za sve i dalje biti "žabe" hleba, ili će ipak morati da se plati njegova prava cena. Đorđe Bugarin, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine, kaže da će hleba biti, ali je pitanje da li će preostati brašna za torte i kolače. I srpski ministar poljoprivrede Jovan Babović kaže da nema mesta strepnji, pošto najnoviji popis pokazuje da su samo prošlogodišnje zalihe dovoljne za devet meseci.
       Još malo optimizma za kraj - evo kako državna, podobna štampa ovih dana opisuje situaciju: "kvalitet zrna odličan, dizel za kombajne stiže, prinosi veći od prognoziranih, brašna će biti i više nego što nam treba do naredne žetve". Sve je, u načelu, tačno, ali ne za ovu godinu.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ