Američka vlada se celog juna pekla na tihoj vatri zbog izveštaja "Amnesti internešenel" i osnivanja stalnog suda za ratne zločine

      Jedna od najčuvenijih svetskih organizacija za zaštitu ljudskih prava, "Amnesti internešenel" (osnovana 1961. sa sedištem u Londonu), dugo je od svojih štićenika zahtevala da se ne služe nasilnim sredstvima, niti da ih zagovaraju. Njena specijalnost u to vreme bili su takozvani zatvorenici savesti, odnosno, primera radi, mladići koji iz verskih ili drugih razloga ne žele da služe vojni rok, a država u kojoj žive ih na to prisiljava. U svom redovnom, godišnjem izveštaju o "zatvorenicima savesti" u Jugoslaviji iz 1985.godine, "Amnesti" navodi primere kršenja ljudskih prava koji je brinu: "hapšenje i zatvaranje ljudi zbog toga što se nenasilnim putem služe svojim međunarodno priznatim ljudskim pravima", te "nejasno formulisanje nekih zakonskih odredbi, što otvara mogućnost da se te odredbe koriste kako bi se ljudi kažnjavali zato što se nenasilno služe svojim ljudskim pravima".
       Danas to zvuči nestvarno, gotovo luckasto. Bila su to dobra, stara vremena hladnog rata i ravnoteže straha, kad su se organizacije za ljudska prava uglavnom bavile protestima protiv primene državnog nasilja prema disidentima koji se nenasilno opiru režimu. Bilo je to vreme kada je "Amnesti" znala da u korist miroljubivo nastrojenih mladića, kojima savest nije dopuštala da služe vojni rok, angažuje armiju britanskih domaćica koje su pisale pisma komunističkim funkcionerima apelujući na njihovu građansku savest i podsećajući ih na odredbe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Ti funkcioneri su gunđali da je cela ta ujdurma sa ljudskim pravima u stvari zapadnjačka ideološka podvala, a slobodoumni ljudi u ovoj zemlji su im se zbog toga polujavno podsmevali.
       Onda se sve okrenulo naopačke. Na našem su tlu, pre samo malo više od godine, po civilnim ciljevima i nedužnim ljudskim glavama padale gomile bombi, i to, ako ne na izričit zahtev, a onda uz glasno odobravanje vodećih svetskih organizacija za zaštitu ljudskih prava koje su jedino tražile da bombe budu malo preciznije. Od organizacija koje protestuju protiv državnog nasilja nad pojedincima, one su se pretvorile u grupe za pritisak koje zahtevaju primenu masovnog nasilja nad državama čije vlasti krše ljudska prava. Ono što je počelo sa zaštitom pojedinaca od državnog nasilja, lane se pretvorilo u opravdavanje nasilja najjačih država nad slabijim. Agresija NATO-a na Jugoslaviju tako je prekrštena u "humanitarnu intervenciju", uz punu moralnu saglasnost i idejno saučesništvo vodećih zapadnih boraca za ljudska prava. Dok su bombe rušile jugoslovenske fabrike i mostove, armija moralista čestitala je sama sebi na prvom ratu u istoriji čovečanstva koji je vođen isključivo "u ime principa i vrednosti", "iz poštovanja za ljudska prava" (Vaclav Havel).
      
       Žurba Karle del Ponte
       I dok su u hladnoratovsko vreme u rogušenju na pomen borbe za ljudska prava prednjačili pre svega okorele birokrate realnog socijalizma, posle bombardovanja Jugoslavije sumnje u ideološku pristrasnost i pripadnost moralnih krstaša "novog humanizma" javile su se i na drugoj strani. Izvršni direktor Evropskog centra za prava Roma u Budimpešti Dimitrina Petrovna bila je u početku za intervenciju NATO-a u korist nezaštićenih Albanaca. Kad je videla kako rat eskalira protiv jugoslovenskih civila svih vera i političkih uverenja, zatražila je obustavu bombardovanja, zaprepašćena što joj se pridružilo veoma malo kolega iz zajednice boraca za ljudska prava. Petrovnoj je bilo jasno zašto je takav slučaj bio u istočnoj Evropi, gde status i finansije ovih organizacija zavise od zemalja NATO-a, ali joj nije bilo jasno zašto su na Zapadu "ljudska prava postala nedeljiva od službene političke ideologije", što ima za posledicu njihovo pretvaranje u apologiju za globalni status kvo, upravo u interesu tih velikih sila" ("Rat i zajednica ljudskih prava", Ist Juropien konstitjušnal rivju, SAD, 1999). Ono što se ovde dešavalo prošle godine bilo je verovatno dovoljno da ovdašnjem prosečnom građaninu ogadi i ljudska prava i njihove zaštitnike u belom svetu. No, to je malo složenije i manje jednoznačno nego što se na prvi pogled čini, pa makar da su se na našem prostoru razbile mnoge ovdašnje i inostrane iluzije i u moralnu propast survali mnogi visokoparni svetski projekti. To se najbolje moglo videti ovog juna, godinu posle okončanja agresije NATO-a na Jugoslaviju. U ovom mesecu zbila su se tri krupna događaja vezana ne samo za rasvetljavanje te agresije već i za buduća pravila ponašanja u vrlom novom svetu, u kojem smo se obreli posle NATO bombi.
       Prvo je haška tužiteljica Karla del Ponte obavestila Savet bezbednosti UN da Haški sud neće povesti formalnu istragu protiv predsednika Klintona i ostalih lidera NATO-a zbog optužbi da su u Jugoslaviji počinili ratne zločine. "Iako je NATO počinio neke greške, ja sam duboko uverena da nije namerno gađao civile, niti bespravne, nevojničke ciljeve", saopštila je Del Ponte pre nego što je njen ured izdao zvanično saopštenje o istrazi u kojoj je utvrđeno da neće biti istrage. Razlozi za njenu žurbu postali su jasni nekoliko dana kasnije: htela je da preduhitri najavljeni izveštaj "Amnesti internešenela", odnosno odeljka ove organizacije u SAD, u kojem se nedvosmisleno tvrdi da je NATO svesno dovodio u zabludu međunarodnu javnost, da je kršio Ženevsku konvenciju i ratne zakone, te da je bombardovanjem zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u Beogradu počinio ratni zločin.
      
       Bez "Vašington posta"
       Taj izveštaj bio je neugodan udarac za američku administraciju koja je u Njujorku uporedo upravo vodila još jednu bitku: za takvu izmenu pravila i propisa Stalnog međunarodnog krivičnog suda (u osnivanju) koji će unapred amnestirati sve američke građane i od najmanje mogućnosti da ikad budu optuženi za ratne zločine. Da podsetimo, reč je o tribunalu osnovanom pod pokroviteljstvom UN u Rimu u leto 1998.godine, na međunarodnom skupu na kojem se za sud izjasnilo 120 zemalja, dok su SAD ostale u manjini glasajući "protiv" zajedno sa Kinom, Irakom, Libijom, Izraelom, Katarom i Jemenom. Amerikanci su i tada, i u junu ove godine u Njujorku, tražili čelično tvrde garancije da se pred ovim sudom mogu pojaviti samo oni američki građani koje američke vlasti same izruče.
       Američka delegacija u Rimu znala je da kroz američki Kongres nikad neće proći mogućnost da se Amerikancima sudi za eventualne ratne zločine počinjene diljem sveta, u mnogim "humanitarnim" i ostalim vojnim intervencijama koje američka vojska preduzima i kad za to ima saglasnost svetske zajednice, ali i kad takvu saglasnost nema. Rok za konačno usvajanje pravila rada tog suda ističe 30. juna; nikakvi su izgledi da Amerikanci dobiju garancije kakve traže, a jastrebovi u američkom Kongresu već su prešli u kontraofanzivu i predložili donošenje zakona koji će zahtevati da američki vojnici, pre nego šsto učestvuju u bilo kojoj međunarodnoj akciji pod okriljem UN, unapred dobiju imunitet pred stalnim međunarodnom Sudom za ratne zločine.
       Američka administracija je sa svoje strane Ujedinjenim nacijama predlagala kompromis: Amerikancima bi bilo prećutno garantovano izuzeće, oni i dalje ne bi podržali osnivanje suda ali bi ga bogato obdarili i finansirali njegov rad. Nije ovde zgoreg podsetiti da je ovo potonje već isprobano u slučaju Haškog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, i to na veliko američko zadovoljstvo: Amerikanci finansiraju rad suda, ali zauzvrat, kao što se moglo videti početkom ovog meseca, ne moraju da strahuju da će ikad biti izvedeni pred taj sud.
       "Najvažnije je da", veli američki ambasador za ratne zločine Dejvid Šefer, "američke oružane sile ne budu prinuđene da fizički isporuče svoje pripadnike... Ako možemo to da udesimo, mi ćemo biti dobar sused ovom sudu... Mi imamo mnogo toga da ponudimo i bićemo u prilici da ponudimo"... ("Vašington post", 14.jun)
       Konačno, u junu, britanska parlamentarna komisija izašla je sa tvrdnjom da je intervencija NATO-a bila protivna međunarodnom zakonodavstvu, ali je ipak bila "opravdana" jer je služila "višim ciljevima".
       Kad jedan režim, svojom ili tuđom voljom, dospe u ovako dubok stepen izolacije u kakvoj se nalazi beogradski, onda nije u prilici da poklonjenom konju u zube gleda, a katkad po potrebi skače u zagrljaj i onima koje je do juče smatrao zakletim ideološkim neprijateljima. Tako je i onaj deo jugoslovenske javnosti, koji je mahom izložen dejstvu režimskih medija, početkom juna imao priliku da do u tančine sazna šta piše u izveštaju "Amnesti internešenela" o NATO dejstvima nad Jugoslavijom. I dok je generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson energično odbacivao ovaj izveštaj kao "neosnovan i neutemeljen", u beogradskoj "Politici" o njemu se danima izveštavalo na počasnom mestu na naslovnoj stranici. Izveštaj je, dabome, samo potvrdio mnogo onoga što su i ovdašnja vlast i ovdašnji borci za ljudska prava odavno kazali o NATO-u, ali "Amnesti" i "Hjuman rajts voč" (organizacija slična britanskoj "Amnesti", samo sa sedištem u Njujorku, koja je potkraj prošle godine sačinila sličan kritički izveštaj o agresiji NATO-a), nažalost, imaju daleko više međunarodnog kredibiliteta od ovdašnjih režimskih kršilaca ljudskih prava i novopečenih boraca protiv terorizma. Pred očima međunarodne javnosti, "Amnesti" je daleko uspešnije od Beograda sa NATO-a skinula smokvin list famozne "kolateralne štete", nazvavši njena dela "nezakonitim ubistvima".
       Istina je, doduše, da ni "Amnesti" ni "Hjuman rajts voč" ne traže izvođenje NATO-a pred međunarodni sud, već jedino unutrašnju istragu u NATO-u o pravilima svog angažovanja. No i to je rasrdilo sile zapadnog sveta, pa je jedan od vodećih redakcijskih komentatora "Vašington posta" Fred Hajat visokim tonom moralne zajapurenosti primetio da oni koji su terali NATO da interveniše u korist kosovskih Albanaca hoće da taj isti NATO izvedu pred sud pravde.
      
       Slučaj Hansa Friča
       Nalazi eksperata "Amnesti", godinu posle bombardovanja, Jugoslovenima mogu da zvuče kao otkrivanje tople vode. No nije tako na Zapadu, gde jedna autoritativna međunarodna organizacija u svoje ime saopštava ono što se mi ovde ubismo ponavljajući a niko nas ne sluša: NATO je namerno gađao civilne ciljeve kako bi zaplašeno stanovništvo izvršilo pritisak na svoje državno rukovodstvo, što je vrlo blizu teroru nad civilima koje je kažnjivo po međunarodnom zakonodavstvu i zbog kojeg su pred Haškim sudom optuženi ljudi poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Čak i britanska doktrina odbrane decidirano kaže: moral civilnog stanovništva nije legitiman vojni cilj.
       Kad je bombardovanje RTS u pitanju, koje je "Amnesti" nazvala ratnim zločinom, u izveštaju ove organizacije tvrdi se da bi ovo bilo kršenje međunarodnog humanitarnog prava čak i da je zgrada u Aberdarevoj bila legitimni vojni cilj, što ona nije bila, budući da se time krši ne samo načelo proporcionalnosti već i obaveza davanja jasnog upozorenja pre napada. Navodi se i primer presude Nirnberškog suda iz 1946. u slučaju Hansa Friča, visokog činovnika Ministarstva propagande Trećeg rajha i šefa Odelenja za radio od novembra 1942. Tužilac je tvrdio da je Frič "podsticao i ohrabrivao ratne zločine time što je falsifikovao vesti kako bi izazvao u nemačkom narodu strasti koje su ga navodile na zločine". Sud je zaključio da je Frič u svojim govorima nedvosmisleno demonstrirao antisemitizam i da je katkad "širio lažne vesti", ali ga je ipak oslobodio. U obrazloženju je rečeno da je Fričova namera "pre bila da pobudi masovnu podršku Hitleru i nemačkim vojnim naporima".
       Suština i ubojitost izveštaja ove organizacije jeste pre svega u tome što je raskrinkala laž moralne dimenzije intervencije NATO-a. Vojni savez koji je tvrdio da interveniše iz visokih moralnih obzira a ne geopolitičkih i realpolitičkih razloga, ubijao je jugoslovenske civile jer nije hteo da rizikuje živote svojih pilota. Češki predsednik Vaclav Havel, strastveni advokat NATO-a, busao se u prsa kako se na Kosovu pokazalo da su ljudska prava moćne vrednosti jer su ljudi "spremni da umru za njih". Profesor prava sa Univerziteta u Pitsburgu Robert Hejdn sjajno je replicirao toj zameni teza kazavši da ga to podseća na Mahatmu Gandija. Indijac je svojevremeno navodno kazao da postoje mnoge vrednosti za koje je on spreman da položi život, ali nijedna za koju je spreman da ubije. U slučaju NATO-a, kaže Hejdn, istina je upravo obrnuta: NATO nije spreman da pogine za ljudska prava, ali je bio voljan da ubija za njih. A to je, u krajnjoj liniji, i suština "humanitarne intervencije" NATO-a - i to je ono čemu Havel aplaudira.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Masovne ubice        Majkl Mandel za NIN        - Sada je jasno da je Haški tribunal od početka bio čista prevara. Taj sud nikad nije bio ništa drugo do propagandni tim NATO-a odeven u pravničke odore. Niko ne treba da oseća nikakvu moralnu ni pravnu obavezu da na bilo koji način sarađuje sa tim sudom, niti iko treba da obraća bilo kakvu pažnju na to šta taj sud kaže ili učini. Korumpirani sud je gori od nikakvog suda.        Ovim rečima Majkl Mandel, profesor prava na Univerzitetu Jork u Torontu, komentariše za NIN odbijanje Haškog tribunala da sprovede istragu o ratnim zločinima NATO-a u Jugoslaviji. Mandel je jedan iz grupe zapadnih pravnika koji su lane od Haškog suda zatražili da krivično goni 67 političkih i vojnih lidera zemalja NATO-a za ratne zločine počinjene u Jugoslaviji.        O izveštaju "Amnesti internešenela" Mandel pak kaže:        - To je oprezan, na trenutke i previše oprezan izveštaj, koji pored ostalog utvrđuje van svake sumnje da je NATO sistematski lagao, dok izveštaj Karle del Ponte zvuči kao da ga je pisao advokat NATO-a. U njenom izveštaju se kaže da se pošlo od pretpostavke da "izjave čelnika NATO-a za štampu u celini odgovaraju istini i da su davana poštena objašnjenja".        Treba se prisetiti da "Amnesti" nije prijateljski raspoložena prema vladi SRJ i da je bila veoma kritična prema njenom delovanju na Kosovu, i pre i za vreme rata, mada nije štedela ni NATO ni OVK. Zadržala se samo na očiglednim ratnim zločinima, što znači da je to tek vrh ledenog brega. "Amnesti" nije zauzela ni stav o legalnosti rata. Ne zaboravimo da se stručnjaci od imena slažu da je rat bio nezakonit. Svesno ubiti najmanje 500 civila, dece, žena i muškaraca, kao što je to učinio svaki lider NATO-a, i to bez ikakvog zakonitog opravdanja, predstavlja masovno ubistvo. Srpsko rukovodstvo je optuženo pred Haškim sudom zbog 385 navodnih slučajeva ubistva. Sjedinjenje Države su prošle godine izvršile smrtnu kaznu nad 98 svojih građana zbog ubistva 129 ljudi.

      
      

Cilj ne opravdava sredstvo        Biljana Kovačević-Vučo        Sve jugoslovenske nevladine organizacije, kao i izvestan broj istaknutih nezavisnih intelektualaca i boraca za ljudska prava, u toku bombardovanja digli su glas i osudili intervenciju NATO-a u našoj zemlji (ekscesi jugoslovenskih snaga bezbednosti osuđivani su i pre bombardovanja). Potpis ispod protesta takozvane DžU akcije posle je povukao jedino beogradski Helsinški odbor za ljudska prava, na zahtev predsednice Sonje Biserko koja u vreme pisanja apela međunarodnoj javnosti nije bila u zemlji. Helsinška federacija za ljudska prava natrljala je jugoslovenskim aktivistima nos još za rata, ali su oni i posle, u kontaktima sa međunarodnom zajednicom, ostali žustri kritičari bombardovanja. Mnogi od njih ostali su razočarani mlakim protestima kolega iz međunarodne zajednice, no pre svega se trude da kod kuće osvetlaju obraz i sopstveni rad podvrgnu najstrožim kriterijima. Predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo kaže za NIN da je "najveći problem sa nevladinim organizacijama taj što nekad volimo da izbegnemo neku činjenicu koja nam ne ide u prilog ili se ne uklapa u naše političke procene, i da to opravdamo plemenitim ciljevima za koje se borimo, kao i ukupnim političkim kontekstom u kojem radimo. To, naravno, nije dobro. Treba se čuvati preterane emotivnosti i samozvanog 'visokomoralnog' pristupa koji nam je naneo više nevolja nego da smo se skrupulozno držali pedantnog, legalističkog pristupa. Ne smemo upasti u klopku da cilj opravdava sredstva, jer to vodi moralizmu, purizmu, arbitrarnosti koja posle presuđuje svima."