Intelektualci treba da prestanu da iz pomodnih razloga napadaju opoziciju; niko ne treba da pokazuje krvoločnost prema režimu;političari ne treba da se bave medijima; mediji ne treba da se bave politikom

      Ljubazna ponuda gospodina Steve Nikšića da za ovaj broj NIN-a razmišljam o tome "šta da se radi" zatekla me je potpuno nespremnog. Prvo, bio sam na jednom od brojnih putovanja koja su me "zadesila" u proteklih godinu dana, još umoran, tako da mi je trebalo dosta vremena da shvatim o čemu je reč. (Zašto bi ikoga na ovom svetu moje mišljenje o bilo čemu zanimalo?) Drugo, bitnije, obuzela me je iskonska sokratovska sumnja. U školi su nas učili da je Sokrat rekao: "Znam da ništa ne znam." Ova izreka za mene je zvučala kao potpuna besmislica, jer je reč o očiglednoj protivrečnosti (učeniji bi rekli da je to contradictio in adiecto). Onda nas je pokojni profesor Branko Pavlović učio da je Sokrat zapravo rekao: "Znam da ne znam". Na kraju me je, ipak, moja koleginica Irina (asistentkinja na Katedri za istoriju filozofije) ubedila da je ona prva, školska formulacija Sokratove maksime ispravna. Stoga je moj odgovor na pitanje šta da se radi - "sokratovska sumnja".
       Sokratovska sumnja prvi put me je obuzela onog dana kada je policija (kažu: "Interventna brigada") zauzela "Beograđanku". Niti sam ludo hrabar, niti lud, ali sam osetio urgentnu potrebu da odem u naše prostorije (prostorije Radio Indeksa) i izbliza vidim te ljude koje sam uglavnom sretao u kordonima i na mostovima. Ono šta sam tada doživeo bilo je fascinantno: ljude sa smislom za humor, čoveka koji je pročitao Pekića, ljude koji imaju bar po 300 dana Kosova iza sebe, čoveka koji mi je rekao: "Kada vidiš da spuštamo vizire i dižemo štitove, odmah beži". Rastali smo se u pola tri ujutro sa željom da se ponovo sretnemo. Naravno, ne na ulici.
       Stoga je u našem (srpskom) slučaju sokratovska sumnja valjana bar iz dva razloga. Prvo, zbog paradoksalne protivrečnosti koja je u njoj sadržana. (Kako se može znati da se baš ništa ne zna?) Drugo, zbog pozivanja na intelektualnu (i ne samo intelektualnu) skromnost: tek ako priznamo da smo ograničeni sopstvenim neznanjem, nešto može da se uradi.
       Paradoksalnost je nešto što se u srpskoj politici podrazumeva, zato se time neću ni baviti. Međutim, skromnost (intelektualna i svaka druga) ne podrazumeva se. Da ne bih sledio staze slavnih analitičara naše političke scene koji na svakih petnaest dana obznanjuju krah "vladajućeg režima", "klike", "familije", slediću Sokrata ("znam da ne znam"), Voltera ("okopavati svoju baštu") i Popera ("društvo izgrađivati korak-po-korak"). Umesto analize, čitaocima pružam spisak ličnih želja koji nikoga ne obavezuje. Dakle:
       - svako treba da radi samo ono što zna;
       - intelektualci treba da prestanu da iz pomodnih razloga napadaju opoziciju;
       - niko ne treba da pokazuje krvoločnost prema režimu;
       - političari ne treba da se bave medijima;
       - mediji ne treba da se bave politikom;
       - Holandiju (na njenom terenu) moramo da dobijemo sa bar šest golova razlike;
       - Aleksandar Vasić (moj zamenik) konačno treba da se oženi Katarinom;
       - "Modelsice" treba da budu na našoj (neka biraju "Indeks" ili "Srpsko filozofsko društvo"), a ne na "Pinkovoj" žurci;
       - meni treba zabraniti da pišem ovakve tekstove.
      
       (Autor je glavni i odgovorni urednik Radio Indeksa i asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.)