Rukopisna zaostavština poznatog esejiste i pesnika stigla je do SANU bez nekih svojih dragocenih segmenata: nedostaju sveske njegovih dnevnika, pisma Andrea Bretona, knjiga "Oko nadrealizma"...

      Prestoničkom književnom čaršijom već duže vreme kolaju priče o čudnim zbivanjima sa zaostavštinom Marka Ristića (1902-1984) i o, čak, mogućem nestanku nekih dragocenosti iz njenog rukopisnog dela. Glasine te vrste posebno su se pojačale od sredine prošle godine kada je javnost, posredstvom Politike, saznala da je "Srpska akademija nauka i umetnosti prihvatila pod svoje okrilje jednu od najznačajnijih zaostavština u srpskoj kulturi - biblioteku i arhiv Marka Ristića, esejiste, pesnika, književnog hroničara, izuzetne ličnosti srpske kulture".
       Na stranu sada to da su se mnogi iščuđavali - videći u tome i svojevrsnu ironiju sudbine - što su Ristićeve lične stvari završile u kući kojoj on po svom intelektualno-moralnom stavu i ideološkim nazorima nikako nije pripadao, kao što ga ni ona (SANU) kao takvog, nikada nije želela u svom članstvu. Tek, dotle prepuštena mnogim neizvesnostima i rizicima, Ristićeva rukopisna zaostavština najzad je našla mirnu luku i sigurno utočište, gde će biti dostupna samo ljudima akribičnog duha i isključivo istraživačkih pretenzija.
       S takvim obrtom u brizi za njen opstanak, izgledalo je da je moguće upustiti se, s većom izvesnošću na uspeh, i u ispitivanje one izazovne "intrige" o navodnom čerupanju zaostavštine "pape" srpskog nadrealizma. U rasvetljavanje nečega što bi se moglo nazvati kulturnim skandalom prvog reda, ukoliko bi se ispostavilo da je knjižni i arhivski fond zaostavštine Marka Ristića koji je sada smešten u Biblioteci i Arhivu SANU deficitaran za bilo šta od onoga za šta se zna ili pak nagađa da je morao da sadrži.
       Rezultat ovog malog novinarskog istraživanja i naših amaterskih ekspertiza, izvedenih uz pomoć Ristićevih prijatelja i zahvaljujući predusretljivosti rukovodećih ljudi iz dva pomenuta odeljenja SANU, govori, nažalost, da se inventar onog što je predato na čuvanje Srpskoj akademiji u mnogo čemu ne poklapa sa onim što se za života Marka i Ševe Ristić nalazilo u njihovom posedu. A najgore je u svemu to što se ni ovim što je NIN u prilici ekskluzivno da posvedoči, još ne stavlja tačka na dugu, zamršenu i mučnu priču o tome kako je bilo moguće da se to dogodi.
      
       "Sklonjeno" ili uništeno?
       Nekoliko Ristićevih prijatelja i saradnika ispričalo je tako autoru ovih redova da im je on, s neskrivenim zadovoljstvom i ponosom, pokazivao fasciklu sa, kako je govorio, pedeset pisama "oca" nadrealizma, Andrea Bretona. Do trezora Arhiva SANU nije, međutim, stiglo nijedno. Njihovo publikovanje moglo je da bude prvorazredna evropska književna senzacija. Umesto toga, imamo nezamislivu kulturnu blamažu.
       Za sada se ne može ući u trag ni knjizi Marka Ristića Oko nadrealizma. Nju je po izričitoj Ristićevoj želji i zamisli priredio Nikola Bertolino. Reč je o dvoknjižju od 600 kucanih stranica teksta, sastavljenog od priloga koji se tiču ne samo beogradskog nadrealizma već i svega što ga je okruživalo. Spremljen za Dela Marka Ristića, rukopis je početkom devedesetih dugo čamio u ormarima Nolita, da bi, kad su nestale šanse da bude objavljen, bio povučen na mesec-dva u stan priređivača a potom preuzet od strane Ševe Ristić. Obimom ni u kom slučaju ne liči na iglu u plastu sena da bi lako mogao da bude izgubljen ili da ostane neprimećen kad se pristupilo inventarisanju svega onog što je ostalo iza Marka Ristića.
       Nigde nema ni tridesetak svezaka dnevničkih zabeleški Marka Ristića. Iako je mnogo od tih stranica objavljeno za autorovog života, teško je pretpostaviti da su njegovom voljom izuzeti iz zaostavštine i negde drugde sklonjeni ili pak uništeni.
       Vrlo je moguće da je neko, kako se govorka, iz ove zaostavštine prisvojio i neka pisma Miroslava Krleže Marku Ristiću. Arhivu SANU predato je 101; iz razdoblja 1934-1935 - 30; 1936-1939 - 39; 1940-1962 - 32. Krležina pisma iz tog perioda, kada se objave, mogla bi možda pomeriti i neka uvrežena shvatanja, korigovati izvesna tumačenja i popuniti neke praznine u dosadašnjim istraživanjima koja se odnose kako na korespondente, tako i na brojne druge značajne aktere ondašnje književne politike i duhovne orijentacije, inspirisane levim idejama i pogledima.
       Neočekivano siromašna izgleda, međutim, Krležina posleratna epistolarna razmena sa Markom Ristićem. Ona započinje Krležinim angažmanom oko Izložbe srednjovekovne umetnosti naroda Jugoslavije u Parizu 1950. godine i pokretanja leksikografskog rada i okončava se upravo njihovim sukobom oko saradnje na Enciklopediji Jugoslavije 1962. godine, kada se gasi i prijateljstvo koje datira još iz tridesetih godina. U tim nesporazumima Krleža se pokazao veoma rigidnim prema svom bliskom prijatelju i saradniku, kao i prema nizu ličnosti koje je Ristić kao šef redaktora srpske redakcije bio okupio kao saradnike Enciklopedije. Kad je autor ovih redova pre punih deset godina pisao o tome u NIN-u, našao je obimnu dokumentaciju i prepisku, poteklu upravo iz Ristićeve arhive, kojom je uspeo dokazati da ga je Krleža nepravedno optuživao. U zaostavštini, međutim, od toga nije ostalo takoreći ništa, sem jedne fascikle sa oznakom Enciklopedija Jugoslavije, sastanci republičkih redakcija 28-30. I 1952.
      
       Nezaštićeni rukopisi
       Pomenuta fascikla, inače, pokazuje da je Krležin doprinos izradi prvog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, posebno udaranju njenih temelja, znatno preuveličavan. Dokazuje i da je Ristić bio prvi i jedini ozbiljan kritičar Krležinog pretencioznog ekspozea "o nekim problemima Enciklopedije Jugoslavije", podnetog na sednici republičkih redakcija 28. juna 1952. godine u Zagrebu. Ukratko, šef srpske redakcije rekao mu je da se unapred može pretpostaviti da će s takvom "filozofsko-politički-ideološkom bazom te Enciklopedije" mnogi njeni potencijalni saradnici biti odbijeni i maltene šokirani i uplašeni. Za razliku od laskavaca koji su se Ristiću suprotstavili, Krleža se s takvim primedbama odmah složio, odložio objavljivanje takvog referata i najavio njegovu doradu (da bi se, na bazi Ristićevih sugestija, našla "srednja", "kompromisna" linija).
       Ristić je još za života izrazio želju da se njegova biblioteka i rukopisni arhiv daju na čuvanje Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", odnosno da se u njegovom stanu (Prote Mateje 47), uz staranje pomenute bibliotečke ustanove i grada Beograda, napravi neka vrsta centra za proučavanje nadrealističkog pokreta u književnosti i umetnosti uopšte. Popis knjiga, sređivanje i kopiranje dokumenata zaostavštine započeti su 1988. godine a 1990. Ristićeva supruga Ševa i formalno je ozakonila zamisao da se sve to pokloni Beogradu. Formiran je i Odbor za čuvanje zaostavštine koji su sačinjavali Milica Nikolić, Hanifa Kapidžić, Milojko Drulović, Stanija Gligorijević i Milorad B. Protić, kao njegov predsednik. S velikim razvlačenjem, popis knjiga nekako je i obavljen ali se kasnije ispostavilo da i njih nema 10 000, koliko se pominjalo kada se u popis krenulo: Biblioteci SANU predato je oko 5 000 i one se, zajedno sa periodičnim publikacijama, već mogu koristiti, preko zasebnog kataloga označenog kao "Biblioteka Marka Ristića". I knjiga je, reklo bi se, neočekivano malo za ličnost takve kolekcionarske strasti kakvu je posedovao Marko Ristić.
       Danas niko od pozvanih nema ni volje ni želje da se priseća i objašnjava zašto posle popisa knjiga nije nastavljeno sređivanje rukopisne zaostavštine. Pošto se Miodrag B. Protić pobrinuo da se likovni deo zaostavštine preda Muzeju savremene umetnosti, kao "Legat Marka Ristića", rukopisna je ostala najnezaštićenija. Naročito posle Ševine smrti (1995), kad briga za realizaciju Ristićevog testamenta pada na njihovu kćer, jedinicu, Maru. I ona je, međutim, iznenada preminula već sledeće godine. U međuvremenu, u Beogradu je promenjena vlast, raspala se Jugoslavija, Srbi poraženi u nekoliko ratova i u opštem haosu Ristićeva zaostavština, kao i kultura u celini, nije više gotovo nikoga zanimala. Svima je zato laknulo kad je, suprotno svim poklonodavčevim očekivanjima, gradska vlast donela odluku (u dogovoru sa novim naslednicama, sestričinama Mare Ristić) da se i biblioteka i arhiv povere na čuvanje Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
       Isidora i Crnjanski...
       U Arhivu SANU rukopisna zaostavština Marka Ristića zavedena je pod brojem 14 882 i raspoređena u deset kutija. Predstoji joj stručna obrada - sređivanje i popisivanje - da bi potom bila dostupna i zainteresovanim istraživačima i proučavaocima.
       Čitaoci NIN-a imaju, međutim, priliku da i pre toga naslute primamljivost sadržine rukopisne zaostavštine. U jednom nesistematičnom i fragmentarnom pregledu, kakav je u ovom času bio i jedino moguć, u prvoj kutiji nalazimo, između ostalog, prepisku sa Petrom i Olgom Dobrović, Antunom Brankom Šimićem i Isidorom Sekulić, koja je Ristiću od 1924. do 1932. godine uputila čak trideset pisama i dopisnica. "Dragi gospodine", piše mu u jednom, 4. jula 1929. "Dopada mi se Vaša gospodstvena zakasnelost. Nikome njome ne smetate, a izbegli ste da budete užurbani zbog počasti. Užurbanost je užasno plebejska: nju prate grimase i gestovi kelnera i kuvarica i nosača. I ja je izbegavam. Ali, s druge strane, ja sam kaluđerski disciplinovana... Nešto robovsko..."
       Drugu kutiju ispunjavaju silna pisma Aleksandra Vuča, Milana Dedinca i Vojislava M. Jovanovića, dok su u trećoj ona Krležina.
       Pisma iz Zagreba stizala su Ristiću sve do juna 1941. U pretposlednjem (28. I 1941), već dobro zahvaćen melanholijom i pesimizmom, Krleža kaže da jedino što može i sebi i njima da predloži "to je unisona šutnja. Složna šutnja, to je jedina stvar do koje nešto držim! Danas." "Slično je bio raspoložen i pola godine pre toga, kad (7. VI 1940) piše: "Ja šutim, i to je istina. Ja držim jezik za zubima, i to je istina! Ja nemam što da kažem ni sebi samome, pak ni Vama. Meni i Vama dakle: ne preostaje ništa drugo nego šutnja." U poslednjem javljanju (16. VI 1941), koje stiže preko Gustava Krkleca i njegove beogradske adrese, sa naznakom "Cenzurisano", Krleža veli: "Bela i ja smo zdravi i dobro nam je. Često mislimo na Vas i na Ševu i mnogo Vas pozdravljamo. U posljednje vrijeme javljate mi se u snu." U obnovljenoj prepisci, 30. VII 1945. reći će da se javlja "poslije prilično duge stanke", dodajući: "Nisam Vam pisao jer nisam imao prilike."
       U istoj kutiji je i šezdesetak pisama i dopisnica koje je Ristiću slao Koča Popović, uglavnom iz Frankfurta na Majni, u periodu od 1930. do 1932. godine, dok četvrtu kutiju ispunjavaju brojna pisma Zvonimira Rihtmana i Krste Hegedušića. U petoj se nalaze razni radovi i beleške samog Ristića a njena poslastica su svakako duga i česta pisma Miloša Crnjanskog upućivana Ristiću u vremenu od 1924. do 1932. Ima ih četiri debele fascikle, sva su pisana rukom i s nervozom koja ih čini teško čitljivim, tako da će se njihovi budući proučavaoci dobro pomučiti dok ih ne dešifruju. Na mašini je napisan jedino tekst "Moj slučaj sa SKZ, februar-mart 1929", nastao povodom Zadruginog odbijanja knjige putopisa Crnjanskog.
       Preostale kutije su prilično raznorodne sadržine, koja zahteva pomnije pregledanje da bi se ustanovilo ima li u njoj nečega raritetnog. U jednoj je i rukopis (mašinopis) romana Rastka Petrovića "Dan šesti",
       pisca čijeg se prijateljstva Ristić odrekao svojim čuvenim esejom "Tri mrtva pesnika", u kojem je "sahranio" i tada još živog predratnog prijatelja Miloša Crnjanskog.
       Zaostavština, u svakom slučaju, nagoveštava veliku intrigantnost i uzbuđenja.
      
       SAVA DAUTOVIĆ