Veoma sam tužna što danas na zgradi Narodnog muzeja nema čak ni ploče koja bi mogla da podseti na moga oca, osnivača muzeja a de ne govorim o tome da bi trebalo razmisliti i vratiti muzeju njegovo pravo ime

      Za martovski puč knez Pavle Karađorđević saznaje u Zagrebu. Knez je mirno prihvatio naredbu da se "u ime Kralja i nove vlade" vrati u Beograd.
       Na beogradskoj železničkoj stanici kneza i bana Hrvatske Ivana Šubašića, koji mu je bio u pratnji, dočekao je general Simović sa nekoliko oficira i odredom pešadije. Voz je stigao u 19,10 časova. Knez je, kako je kasnije svedočio kralj Petar Drugi, samo rekao: "Stigao sam na vreme."
       Tako je počela kalvarija jedne porodice, jedne dinastije, jedne zemlje...
       Porodica kneza Pavla krenula je u egzil. Slike i lične stvari ostale su u Belom dvoru. Nije bilo vremena za pakovanje.
      
       Odlazak
       Sećajući se odlaska kneza Pavla, kapetan Božidar Delibašić je 1961. godine pisao kapetanu Miodragu S. Uroševiću: "Uskoro se na stepenicama pojavio knez Pavle sa celom svojom porodicom. Čim ih je ugledao, kralj se odmah popeo do njih. Sada smo svi shvatili šta to znači. Znali smo da Knez i njegova porodica odlaze u izgnanstvo i da je to sad poslednji pozdrav Kralja sa stricem... Suze su nam grunule svima. I Kralj je jecao, i Knez, i kneginja Olga i njihova deca. Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica Kneza Pavla. To je bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog..."
       Prema rečima ministra Srđana Budisavljevića knez Pavle je rastanak teško podneo: "Knez Pavle mi je pružio ruku, a kad sam ga pogledao video sam mu suze u očima i na obrazima, dok je kneginja Olga, prkosna izraza lica, odbila da se rukuje s predsednikom Simovićem i sa mnom."
       Skoro šezdeset godina kasnije princeza Jelisaveta Karađorđević govori o tim tragičnim danima, o svom ocu, porodici...
       "Bila sam mala, imala sam svega pet godina kada smo prognani u Keniju, u to užasno mesto Oserijan, na obali jezera Naivaši, stotinak kilometara od Najrobija. Vrlo brzo postala sam svesna teške situacije u kojoj smo se našli, mada, razloge za to tada nisam znala. Znam samo da nam je bilo izuzetno teško. Bila sam sama sa mamom i tatom. Moja braća Nikola i Aleksandar nisu bili sa nama nego su učili školu u nekom udaljenom mestu u Keniji.
      
       Igra
       Ja sam tada izmislila jednu igru koja je izgledala tako što bih zatvorila oči, držala ih zatvorenim pet minuta očekujući da kada ih otvorim, ponovo budem u Belom dvoru. Naravno, to nikada nije uspelo i ja sam svoju domovinu videla tek mnogo, mnogo godina kasnije.
       Bila sam, verovatno, istraumatizovano dete, jer sam, naravno, sve to na svoj, detinji način preživljavala.
       Sećam se, kada nam je dozvoljeno da iz Kenije odemo u Južnu Afriku a posle nekoliko objavljenih tekstova u 'Sandej tajmsu' o mom ocu kao kvislingu potukla sam se sa jednom devojčicom koja mi je rekla da je moj otac izdajnik, da je prijatelj Hitlerov.
       Znate, posle svega što sam saznala o tome, kroz raznovrsne izvore, mogu vam reći da smo bili u zaista neizvesnoj situaciji.
       U jednom pismu moj otac je napisao vojvodi od Kenta, svom pašenogu, čoveku koji ga je poštovao i koji je bio sa njim u najtežim trenucima, da ne može da shvati zašto u Britanskoj imperiji i u obe Amerike nema jednog jedinog mesta blizu nekog civilizovanog centra gde bismo mogli da živimo a da nikome ne smetamo. Zašto su morali, pitao se moj otac, da nas proteraju u ovu pustinju, gde nema ni crkve, apoteke, zubara, itd..."
       Princ Pavle bio je predstavnik, odnosno zagovornik realpolitike. Jedna od nepravdi koja čak ni danas nije potpuno rasvetljena, osim možda u naučnim krugovima, jesu uloga i potezi kneza Pavla 1941. godine.
       "Nažalost", kaže princeza Jelisaveta, "veliki deo svog života posvetila sam baš tome, skidanju ljage sa imena mog oca. On nikada nije hteo o tome sa mnom da razgovara. Čak ni na nagovore njegovih prijatelja i poštovalaca nije želeo da napiše ako ne memoare a ono bar svoje viđenje tog burnog vremena.
       Ta laž da je on bio kvisling nije mi davala mira i sve sam učinila da je razotkrijem i pobijem.
       Znate, potpuno sam ubeđena, da je moj otac imao na umu samo dobrobit našega naroda. Mogu samo da pretpostavim koliko mu je bilo teško, njemu koji je toliko voleo Englesku, a još više Jugoslaviju, da Jugoslavija potpiše Trojni pakt.
       Takođe, danas kada je prošlo toliko vremena i kad su mnogi dokumenti ugledali svetlost dana mogu slobodno da kažem da je moj otac tada dobro procenio situaciju, da je bio dobar političar. Recimo, on je upozoravao još jula 1939. godine predsednika britanske vlade Nevila Čemberlena da ukoliko se Engleska ne dogovori sa Rusima, da će to učiniti Nemačka. Čemberlen to nije verovao, čak je rekao mom ocu da je Hitler vrlo inteligentan i da se neće izlagati pogibiji koju bi izazvalo upuštanje u svetski rat.
      
       Bestseler
       Moj otac je bio dobro informisan i znao je u kakvoj se složenoj političkoj kombinatorici nalazi Jugoslavija i kakva teška sudbina može zadesiti naš narod. On je jednom prilikom američkom ambasadoru Lejnu rekao: 'Vi veliki narodi ste teški. Govorite o našoj časti, ali ste daleko.' On je to verovatno rekao jer je već preko privatnih kanala bio obavešten da u slučaju rata Jugoslavija ne računa na britansku pomoć."
       Jedan od događaja koji je bitno uticao na formiranje suda o knezu Pavlu kao izdajniku bila je knjiga Rebeke Vest "Crno jagnje i sivi soko" koja se 1942. godine pojavila u Londonu. Rebeka Vest figurirala je kao nesporni autoritet za Jugoslaviju i bila je jedan od najpoznatijih pisaca Engleske. Knjiga je ubrzo postala nesumnjivi bestseler.
       "Uh, to je bila užasna stvar", kaže princeza Jelisaveta Karađorđević. "Po mišljenju mog oca, ta knjiga je od bilo čega drugog najviše doprinela da se njegovo ime ocrni i da dobije senke koje nisu istorijski tačne. Opisala ga je kao 'proosovinski' raspoloženu ličnost i da ne navodim druge kvalifikative koji su poznati vašim čitaocima.
       Saznala sam kasnije da je to i moj otac vrlo teško podneo, govoreći: 'Šta se može uraditi protiv stavova jedne od najboljih i najpopularnijih spisateljica u Engleskoj? Šta se može učiniti protiv jednog bestselera?'
       Bio je doveden do očajanja. Čak je razmišljao o samoubistvu. I dan danas mi je izuzetno teško kad pomislim kroz kakve je sve nedaće prošao i kakve je sve muke moj nedužni otac preživeo."
       Nema sumnje da je sudbina kneza Pavla bila zlehuda i da khez podseća na likove iz romana Fjodora Mihajloviča. Imao je tu nesreću da bude jedan od glavnih aktera burnih istorijskih događaja, da bude na visini svoje uloge ali i da mu se to ne prizna, naprotiv, da se izokrene do krajnosti, do gole laži.
       Kakve su sve igre vođene tada, da navedemo samo jedan primer - svedočenje Urlika fon Hasela koji je u svom dnevniku zabeležio da su i britanska i grčka vlada odobrile britanskom ambasadoru u Beogradu Kembelu da predloži Jugoslovenima, ako budu potpisivali pakt o nenapadanju sa Nemcima, da traže od Nemaca da se Jugoslaviji priznaju životni interesi u Solunu. Zašto? Objasnio je to američki ambasador Lejn u izveštaju Vašingtonu navodeći kako su Jugosloveni postavili Nemcima predloge za koje su bili sigurni da ih Nemci neće prihvatiti. Svi su bili razočarani kad su Nemci prihvatili i taj jugoslovenski predlog. Britanci su odmah to prokomentarisali da je prihvatanje "apsurdnih uslova" dokaz slabosti nacista i da stoga treba podstaći Jugoslovene da ne potpišu. Međutim, Hitlerov prevodilac Paul Šmit je Pulovoj istražnoj komisiji rekao kako mu se činilo da Jugosloveni uopšte nisu bili zainteresovani za Solun koji su im Nemci ponudili kao mamac.
       "Mnogo sam se trudila i čini mi se, da ne budem neskromna, dosta i učinila da se stekne prava, istinita slika o mom ocu. Mislim da je knjiga Nila Balfura, mog bivšeg muža, kao i neke druge knjige objavljene posle rata, u velikoj meri doprinela da se sazna istina o mom ocu i da se rasvetle ti burni događaji.
       Znate, verovatno ima nešto u krvi, jer drugačije to ne umem da objasnim. Mene je Srbija, Jugoslavija neverovatno privlačila. Otac mi je često govorio zašto si tolika Balkanka, to nije normalno. Školovala si se u Africi, Parizu, Londonu... Međutim, volela sam svog oca, volela sam Srbiju... Želela sam da se istina o mom ocu sazna i da ponosno, dignute glave dođem u zemlju mojih predaka."
      
       Muzej
       Mnoge dobre stvari koje je princ Pavle učinio za svoj narod, zaboravljene su. Ovom prilikom podsećamo na "Muzej kneza Pavla" koji se danas zove Narodni muzej i čije je najvrednije eksponate nabavio upravo knez Pavle Karađorđević.
       Princeza Jelisaveta Karađorđević sa setom podseća: "U knjizi 'Muzej kneza Pavla - moderna umetnost' veliki Milan Kašanin, direktor muzeja, daleke 1938. godine je napisao: 'Otvoren 18. januara 1936, na svečan način koji je potpuno odgovarao velikom događaju u kulturnom životu jugoslovenske prestonice, Muzej Kneza Pavla je naišao na veliki i srdačan odziv publike' I za ovaj impozantni broj i, još više, za visok kvalitet dela, za njihov raspored i za način na koji su izložena, naša zahvalnost pripada Njegovom Kraljevskom Visočanstvu Knezu Namesniku Pavlu, koji je imao sve osobine i svu kompetenciju da stvori Muzej dostojan Beograda...'
       Veoma sam tužna što danas na zgradi Narodnog muzeja nema čak ni ploče koja bi mogla da podseti na moga oca, osnivača muzeja a de ne govorim o tome da bi trebalo razmisliti i vratiti muzeju njegovo pravo ime. Mislim da su Srbi veliki i kulturan narod i da im takvi postupci, kao što je odnos prema osnivaču jednog ovakvog muzeja, ne samo da ne služe na čast već su i neprimereni njihovoj kulturi. Naravno, ja bih volela da se to desi jer bi to bila prava rehabilitacija moga oca u narodu koji je mnogo voleo, kome je pripadao i za koga je učinio sve."
      
       LUKA MIČETA
      
      
      

Humanitarne aktivnosti U nizu poslova kojima se bavi princeza Jelisaveta Karađorđević, nalaze se i humanitarne aktivnosti u humanitarnoj organizaciji koja nosi njeno ime.        "Obožavam Srbiju i naš narod i u ovim teškim godinama po našu zemlju učinila sam sve da našem narodu pomognem u skladu sa mojim moćima. Moja humanitarna organizacija je nezavisna i do sada smo pomoć uputili u razne gradove Srbije i Republike Srpske. Ovom prilikom bih istakla pomoć jugoslovenske carine i gospodina Mihalja Kertesa koji je uvek bio spreman da pomogne.        Lično pratim svaku pošiljku i kontrolišem da dođe u prave ruke, da dođe ljudima kojima je pomoć u ovom trenutku neophodna. O tim kao i mnogim drugim stvarima zainteresovani se mogu šire informisati na Veb sajtu http://www.princess-elizabeth.org."