|
Milo Gligorijević: JOVAN DUČIĆ ILI OSVAJANjE SREĆE (4)
Ne zna se kada Dučić završava memoarski zapis nazvan Na Solunskom frontu sa regentom. Najavljuje Stazu pored puta još 1942, zbirku eseja i članaka u kojoj će taj kratki tekst biti objavljen tek 1951, dakle posle njegove smrti, u izdanju Srpske narodne odbrane u Americi.
Pišući o regentu Aleksandru, potonjem kralju Ujedinitelju, Dučić, uzgred, daje svoj pogled na Jugoslaviju. Kaže da je kralj celog života morao da opšti sa zakavženim i nekulturnim političarima, sa generalima tvrdim i nesposobnim za razumevanje tuđih razloga.
Zemlja je bila postavljena na ivicu provalije: Hrvati su sve činili da je upropaste, a Srbi ništa nisu činili da je spasu. Sa prestankom dejstva srpskih stranaka u životu političkom, dejstvovali su pojedinci, bivši lideri, improvizirani državnici, slučajni ljudi, što je bilo još gore. Bez ičije kontrole, oni su lako održavali dodir među sobom, iako stari neprijatelji, ili sasvim skorašnji prijatelji. U toj gomili ljudi male pameti i skoro većinom vrlo sumnjivog morala, morao je provesti svoje poslednje godine ovaj plemeniti Kralj, uglavnom čitajući policijske raporte Manojla Lazarevića, upravnika Grada, i dostave raznih policijskih lica iz okoline Boška Jeftića, njegovog ministra dvora. Ovi varvari su držali skoro u duhovnom zatočenju ovog vladara, stvorenog za više uzlete, i ne znajući ni sami koliko su mu oni prvi zla uradili. Kralj je govorio jednom da ima samo tri čoveka s kojima može razgovarati: njegov rođak Pavle, Ivan Meštrović i Jovan Dučić. Knez je, međutim, razorio njegovu državu, a Meštrović je u Zagrebu naneo najgore uvrede njegovom imenu.
Sve to zvuči kao dobar uvod za jednu umrlicu.
Neobjavljena misija
Jugoslavija je zaista i nestala 1941, a njen rasap Dučić posmatra iz Madrida, sa mesta kraljevskog ambasadora. Tamo, u Madridu, on piše drugi testament u kome traži da bude sahranjen u crkvici sazdanoj u stilu Gračanice.
Onoga dana kada španski kaudiljo, generalisimus Francisko Franko, uspostavlja diplomatske odnose sa Pavelićevom Nezavisnom Državom Hrvatskom, jugoslovenska vlada u izbeglištvu nalaže ambasadoru da napusti Madrid, da otputuje u Lisabon. Dučić to čini. Svom rođaku Mihailu Dučiću, vlasniku mlekare u američkom gradu Geriju, u državi Indijana, on piše da je u Evropi pravi pakao, a da će uskoro biti gore i užasnije. U avgustu 1941, spreman da učini makar i najmanju uslugu nevoljnoj i raskomadanoj otadžbini, dobija specijalnu misiju u Americi. Najavljuje da će tamo stići i četiri člana vlade: Milan Grol, Boža Marković, Boško Jeftić i Sava Kosanović.
Do dana današnjeg nigde nije objavljeno kakva je to misija, ko je formulisao zadatak, kakva je bila Dučićeva obaveza.
Publicist Luka Pejović, koji će se kasnije (1951) starati oko emigrantskog izdanja Dučićevih Sabranih dela, misli da je Dučiću samo pomenuta specijalna misija, a da ni njemu, po svemu sudeći, nikada nije rečeno kakva. Ubrzo je, veli Pejović, pesnik i diplomata počeo da vodi svoju misiju, u suprotnosti sa držanjem jugoslovenske izbegličke vlade. U službi ove svoje misije Dučić je uneo svoj talenat, svoj položaj, i naposletku doveo u pitanje i gostoprimstvo koje mu je Amerika bila ukazala!
Dučić stiže u Ameriku avgusta 1941. Živi u Geriju, u Vili na jezeru (kako je prozvana Mihailova kuća), okružen Srbima koji su, vaspitani na epskoj poeziji, zaneseni istorijom i legendom. U Vilu na jezeru oni dolaze bez ustezanja, kao u neki narodni dom, da izgube jugoslovenske iluzije koje je Dučić već izgubio.
U jesen te godine američki Srbi slušaju o strašnim pokoljima svojih sunarodnika u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Odbolovaće te vesti zajedno sa Dučićem koji piše antologijsku pesmu Vrbas:
Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
Jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubijca svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe...
Slobodan Jovanović sluša tu pesmu u Londonu i kaže da je Dučić našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.
Verbalna bitka
Šta radi pesnik Vrbasa? Putuje po Americi, odlazi u Njujork, u Pitsburg, na daleki Zapad. U Vašington stiže dva puta. Tamo je pored kralja Petra II Karađorđevića u danima njegove prve posete predsedniku Ruzveltu. Tada konferiše s kraljem i njegovim ministrima.
Pejović dokazuje da je sudbina dala slične uloge Draži Mihailoviću i Jovanu Dučiću. Mihailović vojuje u otadžbini, u srpskim planinama. Dučić se bori u Americi svojim oružjem, perom, i prisustvuje osnivanju Srpske narodne odbrane. Ono što je Mihailovićev pokret u vojničkom pogledu, Dučićev je u političkom.
Svojim istomišljenicima i poštovaocima, Srbima-nacionalistima, Dučić daje jednu izreku za masovnu upotrebu:
- Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zbog toga što se ničega ne boje, nego zbog toga što se ničega ne stide.
U Amerikanskom Srbobranu on počinje da objavljuje (nepotpisane) tekstove koji će uzbuniti vladu u Londonu, naročito Hrvate u njoj, i vladin Jugocentar u Njujorku, prijatelje i navijače komunista u Stejt departmentu.
Hrvati nisu nikad marili za slavizam, niti bez nepoverenja govorili o jugoslavizmu. Oni su slavizam identifikovali sa ruskim pravoslavljem, a jugoslavizam sa balkanstvom. Zato su oboje smatrali nepodudarnim sa hrvatskom idejom o kulturi, jedinoj pravoj kulturi, zapadnjačkoj, znači većim delom katoličkoj. A tako isto nepodudarnim i sa iskrenom željom Hrvata da ostanu i dalje na jednom moralnom kontinentu koji je, pre svega, odeljen, kao širokim morem, od istočnjačke kulture vezane za istočnu Crkvu.
To su prve rečenice prvog Dučićevog teksta. Pod naslovom Jugoslovenska ideologija (podnaslov: Istina o "jugoslavizmu"), Dučić nastavlja:
Jugoslavizam, kad se očisti od retoričkih elemenata, bio je za hrvatsku pamet samo jedan politički izraz, a ne i jedan nacionalni pojam. U ovom su se Hrvati bitno razlikovali od srpskog shvatanja jugoslavizma. Nikad Hrvati nisu zamišljali mogućnost da svoj hrvatski vidik zamrače jugoslovenskom maglovitošću, ni da razmene svoj stari hrvatski groš za kakvu neizvesnu jugoslovensku paru. Ja mislim da bi se moglo danas, "na kraju balade", a što znači posle svog proživljenog i okušanog, reći ovo: u hrvatskim očima niko nije bio dobar Jugosloven ako pre toga nije bio loš Hrvat.
Spisak srpskih grešaka
Dučić dalje govori kako je neprirodna zajednica pravoslavnih i katolika; kako se Hrvati nikada nisu navikli na ideju da su mali narod u Evropi, jedva istorijski; kako je pogrešno i sasvim grešno Hrvatima podmetati da su oni tvorci ideje o solidarnosti Južnih Slovena; kako ilirstvo bejaše pokret koji su samo neznalice među Srbima mogle smatrati glasonošom ujedinjenja; kako su, odvojeni u privatnom i javnom životu, Srbi i Hrvati odista predstavljali dva nimalo slična naroda i najmanje sposobna za dodir.
Mnogo zamerajući Hrvatima, stari pesnik prigovori ponešto i svojim sunarodnicima, Srbima. Kaže, na primer, da opasnijeg neprijatelja od biskupa Josipa Juraja Štrosmajera Srbi nisu imali, a malo je trebalo da im ga Hrvati proture kao novog svetog Savu. Kaže kako su Srbi uvek bili gotovi da umru za Bosnu, nikada spremni da za nju žive. Kaže da je jednom u Hrvatskoj, godine 1903, pala krv zbog nekog članka u Srpskom književnom glasniku, drugi put u vreme Sarajevskog atentata, 1914, treći put u danima prevrata, 1918, kada u Zagrebu mučki bivaju umoreni mnogi Srbi.
I tako kroz decenije. Ma koliko ovo bilo žalosno u humanom i slovenskom pogledu, trebala je srpska politika unapred stajati bliže nauci i istoriji, i dobro poznavati ove nerazumljive pojave nacionalnog i verskog ludila, da zatim ne zida na ovakvim osećanjima zajedničku kuću, u kojoj će već sutradan nastaviti ovo ludilo, ubijanjem jednog čestitog Kralja; klevetanjem jednog velikog i viteškog naroda, izdajstvom na frontu njegove dve srpske države, unešene u zajednicu sa malo pameti, ali i sa puno ljubavi; i da pokolju ovaj put stotinama hiljada srpske nejači. Nije se mogla samo izvrtanjem fakata o Ilirstvu i Štrosmajeru, i prećutkivanjem jedne svirepe istorijske stvarnosti, graditi na pesku jedna država, kako se bez naročitih naučnih i moralnih uslova ne izgrađuje ni jedna pivara, ni ciglana, ni seoska štedionica...
Nije čudo, kaže Dučić potom, što se tvrdi da je Nikola Pašić kazao kako je Jugoslavija brod za koji se, nažalost, ne zna gde će doploviti.
On, u Amerikanskom Srbobranu, objavljuje još dva duga teksta: Federalizam ili centralizam (podnaslov: Istina o "spornom pitanju" u bivšoj Jugoslaviji) i Dr Vlatko Maček i Jugoslavija.
Pejović svedoči da je, misleći na svoje neprijatelje, govorio:
- Udaviću ih u kapi mastila!
Nerazumevanje sa Grolom
Nema sumnje, ta ratoborna leksika se dopadala Dučićevom okruženju taman toliko koliko su njome uznemireni bili neki članovi vlade, Milan Grol na primer.
Grol (predsednik Demokratske stranke) govori 27. marta 1942, na radiju, povodom puča, naglašavajući da je zajednica sa Hrvatima jedini put za Srbe. Dučić je ogorčen, očajan, i o tom ogorčenju i očajanju piše Radoju Kneževiću, ministru dvora:
Mi prisustvujemo, dragi gospodine Kneževiću, ne samo katastrofi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu. Poslednja četvrt veka u toj kući je bila bolest bez prebola. I najužasnije od svega, to je, što sad treba da nas spasavaju oni koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih ministara Srba koji su ovde u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića ispunjava me pravim užasom.
Ne znam ima li većeg i žalosnijeg paradoksa. I govor mog druga i prijatelja Milana Grola od 27. marta, poražavajući je. Ja verujem da strašnijim rečima nije mogao biti taj dan obeležen. Grol govori sa mesta sa kojeg je nekad govorio Nemanja ili Karađorđe. Onaj njegov "jedini put" o kojem govori, to je stepenica plača, scala gemonia, put očajanja, put brodoloma...
Dučić je, vidi se iz tog pisma, nesrećan što Juraj Krnjević i Juraj Šutej, koje naziva trojanskim konjima u vladi, još nisu predati engleskim vlastima kao petokolonaši.
I ne krije Dučić da u svakom Hrvatu vidi petokolonaša. Ta činjenica se, tvrdi, može dokazati spiskom hrvatskih oficira koji su posle izdajstva listom prešli kod Pavelića, kao i podacima o pokoljima nesrećnih Srba, Bosanaca.
Na osnovu jednog lisabonskog razgovora, u slučajnom susretu, Dučić je, kaže, verovao da se Slobodan Jovanović i prima dužnosti kako bi Englezima jasno pokazao ko su Krnjević i Šutej.
Srpskom narodu oduzet je jedan dragocen momenat: da Srbi na vladi objave urbi et orbi, naročitim glasom koji bi čuo ceo svet, da u našoj zemlji pokla 500.000 nejači jedan narod koji je bio naš sugrađanin, i kojeg predstavljaju i danas u našoj vladi njegovi naročiti izaslanici, što se nije videlo do danas u istoriji evropskoj. Mi smo na ovaj način izgubili poštovanje hrišćanskih naroda. Izgubili smo, što je vrlo žalosno i kobno, pravo da na osnovu ovog zločina zatražimo pravo da stvaramo drukče svoju sopstvenu kuću: na račun ovih zlikovaca.
Propadanje ljudi i naroda
Podsećajući Radoja Kneževića na žalosnu periodu iz istorije Crne Gore, kad je jedan od Crnojevića, Staniša, prešao u muhamedanstvo i veliki broj svojih zemljaka poveo u bitku za "pravu veru" Muhamedovu, Dučić veli: Treba malo da jedan narod propadne, mnogo manje nego jedan pametan čovek. A da srpski narod propada vidi po tome što ga je na večeri kod vladike izbezumljen Boža Marković uveravao pred svima da treba da pogine još 300 000 Srba (Bosanaca i Hercegovaca) da pobedi vladina ideja o daljoj zajednici.
Dučić moli ministra dvora da zajedno sa prijateljima srpskog osvedočenja sve učini da se odustane od politike "jedinog puta". Na zgarištima bosanskim i hercegovačkim, gde su - blagodareći takvoj politici - poklani svi naši (i moji, i svačiji drugi) nije moguć dalji život zajedno sa ubijcima.
Nekadašnjem zakletom Jugoslovenu, Jovanu Dučiću, svakako nije bilo lako da, u tom pismu Radoju Kneževiću, i ovo kaže: Da nije bilo Jugoslavije, nikad Hrvati drukče ne bi postigli svoj ideal da oni jedini budu naoružani, a svi Srbi obezoružani, i da mogu pre plebiscita o svojoj budućoj sudbini skinuti broj glasača koji mrtvi ne glasaju.
Ljubazan kao i uvek, Dučić, na kraju tog dugačkog i jetkog pisma, moli Kneževića da pozdravi njegove prijatelje, Slobodana Jovanovića i Milana Grola.
U svom Londonskom dnevniku, pisanom od 1941. do 1945, ministar Grol svedoči da su Boža Marković i Boško Jeftić (koji su stigli u Ameriku), videvši velikosrpski vokabular u spornim člancima koje objavljuje Amerikanski Srbobran, ostali uvereni da su ih pisali Jovan Dučić i vladika Dionisije. Ideju da se Dučić opet penzioniše otklanja Milan Gavrilović koji dokazuje da to što čini Dučić - čine i Hrvati. Rudolf Bićanić, na primer.
U petak, 21. avgusta 1942. Grol zapisuje kako je molio Božidara Vlajića, pismom, da u razgovoru sa Momčilom Ninčićem i Slobodanom Jovanovićem ukaže na teškoću: Dučić, koji vodi bezobzirnu kampanju protiv Jugoslavije i protiv njene vlade, još je aktivan činovnik države, ambasador na bolovanju!
Američki zahtev
Na drugome mestu, drugog datuma, Grol Dučićevo pisanje naziva brbljanjem. Ali, priznaje Grol da nema uspeha u svom antidučićevskom nastupu: Slobodanu su bliže te ideje Srbobrana, i Dučić je bliži, a podržan je od Milana Gavrilovića, koji seiri, i ni o čem ništa ne kaže.
U subotu, 30. januara 1943. Grol opisuje sastanak sa Slobodanom Jovanovićem i Radojem Kneževićem. Jovanović citira tri zahteva američke državne administracije. Drugi zahtev glasi: Uklonite Dučića!
- Kuda, pitam ja.
- Pa, u Kanadu ili ovamo.
- U London? Da bude više skandala?
- Pa nek ide u Lisabon, gde je s položajem?
- A ja ministar spoljnih poslova? Je li vi pravite šalu sa mnom? pitam ja Slobodana.
U četvrtak, 8. aprila 1943. Grol zapisuje da je Jovan Dučić umro:
Iako smo se potpuno rastali, i rđavo s njegove strane, koji me je zasuo uvredama, uzbudila me je vest. Dugo smo se znali, i u mladim godinama provodili mnogo vremena zajedno.
Sve mi je to sad došlo na pamet. Zbližujemo se, rastajemo se, i nestajemo jedan po jedan.
Sporna formulacija
Jovan Dučić je umro pričajući svojim američkim sagovornicima kako su Hrvati ukrali Srbima jezik, kako su Štrosmajerovi ljudi po Bosni sakupljali srpske narodne pesme i objavljivali ih u Zagrebu kao hrvatske, i tako dalje.
Da je Jugoslavija potrajala još četvrt veka, govorio je, ne bi više bilo ni srpstva, ni dinastije, ni monarhije, ni pravoslavlja. Ni države!
Luka Pejović piše da je Dučić, poslednje nedelje marta 1943. godine, kad je izdiktirao članak Srpsko primorje, predložio da se ode u šetnju, stazama između peščanih bregova pored Mičigenskog jezera. Dan je, kaže, bio vetrovit i hladan, a pesnik je odbio da uzme kaput, još je izigravao mladića iako je (Pejović kaže) imao 72 godine. Prozebao u toj šetnji, pao je u postelju i drugog dana već se na njemu videla velika promena: oči smanjene i zamagljene, govor otežan, celo biće snuždeno. "Nije mi dobro", rekao je i otišao uza stepenice, u sobu iz koje više neće izaći živ. Umro je od zapaljenja pluća i potonjih komplikacija, na Blagovesti, 7. aprila 1943, i tri dana kasnije bio sahranjen na groblju Kalvaris.
Od njega su se oprostili vladika Dionisije, kao prijatelj, Luka Pejović u ime Srpske narodne odbrane i pukovnik Dragutin Savić u ime đenerala Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Inače, vlada u Londonu je dan ranije raspravljala o načinu sahrane. Krnjević, Šutej, bune se, ne pristaju da se Dučićevoj sahrani da zvaničan tretman. U neprijatnoj raspri ne pristaju ni na formulaciju: Poslanik na strani, srpski pesnik Jovan Dučić, biće sahranjen o državnom trošku. Grol piše: Najzad je uzeta formula "srpski pesnik".
Tri i po godine docnije, 13. septembra 1946, Dučićeve zemne ostatke Srbi prenose u Libertivil, a tom prilikom besedi vladika Nikolaj Velimirović:
- Nije on branio Srpstvo kao što advokat brani svoga klijenta od koga očekuje nagradu. Nego, bez plate i položaja, bez ikakve zvanične dužnosti i obaveze, razrešen od svega sem svoje savesti, on je gromovnički udario po svima onima koji su krivi za propast države i uništenje srpskog pravoslavnog naroda. Niti je pisao kao novinar, ni propagandist, nego kao naučnik i istoričar, koji je poznavao prošlost i karakter svoga naroda bolje nego što je to iko mogao slutiti kod njega. On nije počinjao od juče nego je gnjurao u velike dubine i daljine istorije, od vremena županijskog pa do naših dana. Sve Dučićevo prozno pisanje ovde u Americi odnosilo se na to da je srpski narod, pored svih grehova svojih vođa i svojih, zaslužio pred Bogom i čovečanstvom da živi kao slobodan narod. On je oštro osuđivao one srpske političare koji su odstupili od istorijskog puta srpskog naroda, zaveli ga na stranputicu, doveli ga do rasula i dezorganizacije baš u onom vremenu kada su sva ostala plemena u našoj državi vešto iskoristila priliku i datu im slobodu da se organizuju u nacionalne i verske celine jače nego ikada pre stvaranja Jugoslavije...
Izjava blagodarnosti
Da li je Jovan Dučić, decenijama smatran za srećnog i uspešnog čoveka, umro nesrećan?
Potvrdan odgovor na ovo pitanje ukazuje se kao neizbežan, ali valja se setiti rečenice, dopisane na madridskom (poslednjem) testamentu Dučićevom: Verujem u Boga i u Srpstvo.
Optimizam? Ne, ne, pre će to biti nekakvo svođenje računa, ili nada, mala i slabo odnegovana. Posle svega što je napisao o novijoj srpskoj istoriji, o srpskoj državi, njenim političarima i vođama, Dučić - kao dobar logičar - nije se mogao nadati spektakularnom preokretu u korist Srba. I to što pominje Boga, u testamentarnoj poruci, valjda znači da je još jedino od Boga očekivao spasenje za svoj narod.
Postoji i jedan pesnikov iskaz u kome će čitalac naći odgovor, ili deo odgovora na pitanje o sreći:
Ne smem ni da se setim šta sam sve video, doživeo, saznao, prihvatio ili odbacio za toliko vremena večnog nespokojstva i večnog traganja za novim. Nisam doživeo samo ono što doživi čovek kome je išlo sve kako je hteo, nego sam ja lično doživeo koliko i cela jedna dinastija, po najvećim gradovima, najvišim društvima, najvećim univerzitetima, muzejima, bibliotekama, galerijama...
U toj izjavi, datoj pred smrt, u Geriju, Pero Slijepčević je našao više blagodarnosti nego hvalisanja.
Pisac ovih redova je otišao jednog dana, pre deset godina, u Geri, u Aveniju Ouk, pred Vilu na jezeru u kojoj je Jovan Dučić poslednji put gledao ovozemaljski svet. Lepa zgrada u dubini vrta pripadala je nekoj crnačkoj porodici.
Te 1990. godine još je u Geriju bilo Srba koji su se sećali otmene Dučićeve pojave. Jedan od njih bio je stogodišnjak Glišo Rapaić, pevačka zvezda hora Karađorđe, čije se svako kazivanje, pa i ovo o pesniku Vrbasa, završavalo u priči o pesmi i pevanju:
- Jovana Dučića sam dobro poznavao, jako dobro. Bio je brat Mihailov, a taj Mihailo je, znadeš, imao veliku mlekaru. Vi pitate kakav je utisak ostavljao taj naš Jovan Dučić? Veliki čovek, idealista. Neobično simpatična osoba. Dobar Srbin. Svi smo ga voleli i znali smo ga svi mi koji smo pevali i srbovali po Americi.
(Kraj)
Već pedeset sedam godina Jovan Dučić privremeno počiva u Americi, najduže na groblju manastira Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga: Kad moj prah Tvorče mirno pređe/U grumen gline užežene/Tad neće više biti međe/Izmeđ tebe i izmeđ mene. Tako piše na spomeniku velikog pesnika i diplomate Kraljevine Jugoslavije koji je testamentom naložio da se njegovi zemni ostaci prenesu u rodno Trebinje.
U komunističkoj državi Jugoslaviji volja pesnikova nije mogla biti ostvarena, čak je i jedan od uglednika, imenovan kao izvršilac testamenta, profesor dr Milan Bartoš, govorio da je to nemoguće. Kad je izgledalo da je došao trenutak za Dučićevu poslednju selidbu, početkom devedesetih godina, građanski rat je zaustavio već započete poslove i Dučićeve kosti, za čitavu jednu deceniju, ostavio u Americi.
Sada se ponovo govori o ostvarenju poslednje Dučićeve volje i tim povodom NIN obnavlja priču o velikom pesniku i prvom ambasadoru u istoriji srpske i jugoslovenske diplomatije. Tekst je napisao Milo Gligorijević.
U ovom broju: Sećanje na kralja Aleksandra I Karađorđevića - Dolazak u Sjedinjene Američke Države i politički poslovi koji neće izmeniti sudbinu Srba - Članci u "Amerikanskom Srbobranu" uznemiruju deo izbegličke vlade u Londonu - Pismo Radoju Kneževiću sa testamentarnim političkim porukama - Govor vladike Nikolaja Velimirovića na Dučićevom grobu, u Libertivilu |
|
