Među političarima iz zemalja u tranziciji Viktor Orban i Vaclav Klaus su najglasniji u kritici načina na koji EU tretira svoje buduće članice. Ali, važe sudovi onih koji su stvarali bogatije i demokratskije društvo, a ne onih koji čekaju da u njega uđu

      Predlog predsednika Žaka Širaka o razvoju Evropske unije "u dve brzine", sa ciljem da se od osovine Pariz-Berlin stvori ne samo evropska kičma nego i generator evropskih ekonomskih i političkih kretanja, uzburkao je duhove među petnaestoricom. Javile su se strepnje da će neki od njih, samim tim što će se razvijati sporije od onih koji prednjače, neminovno postati Evropljani drugog reda.
       Ali, uzbudile su se i neke zemlje koje tek treba da uđu u Evropsku uniju. Suočene sa sve zaoštrenijim uslovima za prijem, one slute da bi im, kao članicama, mogla biti namenjena treća brzina. Ako je dinamičnija Evropa sve dalja od Britanije, onda je neminovno još dalja od Mađarske, Češke ili Poljske (a da se o drugima, među kojima smo i mi, i ne govori).
       Na evropskom Istoku javljaju se evroskeptici. To više nisu samo stara komunistička gunđala, nepoverljiva prema Zapadu iz ideoloških razloga, nego ljudi proevropske orijentacije i, što je takođe važno, ljudi na vlasti, sa iskustvima u saradnji sa Evropskom unijom.
       Mađarski premijer Viktor Orban iznenada je počeo veoma kritički da govori o načinu na koji Evropska unija tretira kandidate za članice. Razočaran, kako je rekao, "brzinom puža", s kojom se Evropska unija širi, on je rekao: "Stupanje u članstvo Evropske unije za nas je zaista najvažnija stvar, ali život postoji i van Unije". Dodao je da će Mađarska, ako se njena pozicija ne razjasni do kraja godine, "morati da krene u potragu za alternativom".
       Orban alternativu nije predočio (pitanje je i da li ona postoji), ali je izneo razloge svojoj frustraciji: "Godine 1990. govorili su da će nas primiti 1995. Onda su 1995. govorili o učlanjenju u 2000. godini. Sada izgleda da nećemo biti primljeni u Evropsku uniju pre 2005. godine." Mađarska, kaže on, ispunjava uslove za prijem, ali Evropska unija "nema jasnu strategiju" u pogledu sopstvenog širenja.
       Izgleda da je u međuvremenu strategija postala jasnija: Francuska i Nemačka ne žele da se Evropska unija širi dalje na Istok i da u svoje članstvo primi i Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu. Ulazak Rusije "imao bi razbijačke posledice po Evropsku uniju", a ulazak Belorusije i Ukrajine "ne bi bio politički razuman", zaključili su u jednoj zajedničkoj studiji stručnjaci ministarstava spoljnih poslova u Berlinu i Parizu. Rusi su se sami lišili kandidature, iako ih je Klinton usred Berlina nedavno predlagao za članstvo u Evropskoj uniji. "Mi smo suviše veliki, Evropska unija nas ne bi mogla apsorbovati", izjavio je u Briselu šef ruske diplomatije Igor Ivanov još pre nego što se saznalo za postojanje nemačko-francuske studije. Rusi tako u vreme Jeljcina nisu govorili, predsednik Putin ima novu spoljnopolitičku doktrinu.
       Vaclav Klaus, bivši češki premijer, a sada predsednik Donjeg doma u parlamentu, verovatno je najstariji evroskeptik među uticajnim političarima iz Istočne Evrope. On već duže vreme vidi Evropsku uniju kao nadmoćnog velikog brata koji se mnogo ne obazire na suverenitet manjih država, bile one članice ili ne. On je nedavno u Beču strpao u isti koš rigidno ponašanje Evropske unije prema Jugoslaviji, njen "ostrakizam" prema Austriji i "čudan način na koji se u Briselu tretiraju buduće članice iz centralne i Istočne Evrope". Sve to, dodao je on, "dolazi iz istog bureta".
       Neprijatna sećanja iz pregovora sa Evropskom unijom imaju i Slovaci, pa je tako iz "Višegradske grupe" samo Poljska ostavila utisak taktičke uzdržanosti, iako ne skriva da u američkoj podršci svojoj politici, pa i svojoj evropskoj orijentaciji, vidi protivtežu nemačko-francuskom uticaju. "Višegradska grupa" ne bi trebalo da bude, makar i u trećoj brzini, sasvim zanemarljiv blok unutar Evropske unije, jer predstavlja tržište od 65 miliona potrošača, što je više nego što ima stanovnika u Italiji. Računa se, prema najavama iz Brisela, da će se ovoj grupaciji, bez Slovačke, za prijem u EU 2005. godine još pridružiti, od zemalja u tranziciji, Estonija i Slovenija. (Slovačka ostaje za drugi krug, zajedno sa Rumunijom, Letonijom, Litvanijom, Bugarskom.)
       Postaje očigledno da nije samo odsustvo jasnije strategije u širenju Evropske unije, o čemu govori premijer Orban, oslabilo nade nestrpljivih kandidata. Nade su na početku podsticane iz Brisela politički, da bi se ubrzale reforme, da bi se lakše prevazilazile teškoće u tranziciji i da bi se kandidati manje bolno prilagođavali uslovima koje moraju ispuniti da bi "ušli" u Evropu. Ali, u međuvremenu, za poslednju deceniju, razvoj same Evropske unije bio je brži nego razvoj zemalja u tranziciji, pa su se i nekadašnji kriterijumi za prijem zaoštrili.
       Ima svakako osionosti u ponašanju jačih i starijih članica - jer ideološki recidivi iz hladnog rata nisu na Zapadu iščezli - kao što među kandidatima ima iluzija da će im ulazak i bogatije i demokratskije društvo doneti i ravnopravniji politički tretman u novoj konstelaciji. Ali u jednoj stvari ne bi trebalo da ima zabune: za širenje Evropske unije važe kriterijumi samo onih koji su gradili to bogatije i demokratskije društvo, a ne i onih koji hrle da u njega uđu i koji su uglavnom bez alternative.
       Jedna studija Ujedinjenih nacija o ljudskom razvoju, zasnovana na merenju različitih vrednosti života - od društvenog standarda do uvažavanja ljudskih prava - dosta povoljno odslikava stanje među prvim kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji iz Istočne Evrope, uprkos posustalosti i frustracijama. Dok se, među preko 170 zemalja, po tempu razvoja Rusija našla na 62, Češka je na 34, Mađarska na 43, Poljska na 44, a Slovenija na još boljem 29. mestu. Brisel, naravno, za to zna, ali nema običaj da tome i aplaudira. Bogatiji svet je zasnovan na konkurenciji, pa kako postoji centar tako postoji i periferija.