NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šta da se radi
Smanjiti ludilo
 

Dr Vida rakić

Osećanje krivice zajedničko je SVIMA na prostorima bivše Jugoslavije. Pitanje je, međutim, da li se pojedinci od toga brane ili se s tim suočavaju

      Ugledni bečki psihoterapeut Otmar Hil ukazao je nedavno na potrebu uvođenja psihoterapijskog programa na prostorima bivše Jugoslavije, bez čega bi ogromna ulaganja u obnovu Balkana bila promašena! "Prethodno moraju da se izleče duboke psihičke rane. Ali ništa od toga ne može da se ostvari bez pritisaka; mora da se uspostavi veza između ekonomske pomoći i socijalne intervencije."
       Pitanje koje je otvorio Otmar Hil značajno je i neizbežno. Svaki rat je u psihološkom smislu regresija na niži nivo: gubi se kapacitet za prepoznavanje sopstvene depresivnosti, za doživljavanje krivice i žalosti, za regularno dnevno lično i društveno funkcionisanje; umesto svega, ličnost se brani negiranjem, rascepom između osećanja i mišljenja, i projekcijom (pripisivanjem sopstvenih unutrašnjih sadržaja nekom ili nečem drugom). Jasno, osećanje krivice zajedničko je SVIMA na prostorima bivše Jugoslavije. Pitanje je, međutim, da li se pojedinci od toga brane ili se s tim suočavaju.
       Iz rata, zato što je rat uvek iracionalan, izlazi se sa psihičkom iscrpljenošću i potonji težak život vodi daljem produbljavanju problema, brojnim hroničnim telesnim bolestima svih stepena težine, direktno povezanim sa psihičkim stanjem. I u samoj porodici, između partnera, roditelja i dece, vlada "ratno stanje", odnosno apatija - situacija je slična onoj na širem socijalnom planu; novac je potreban, ali nije dovoljan. Značajno mogu da pomognu samo psihoanaliza i grupna psihoterapija.
       U ovom času ne vidim drugog izlaza iz začaranog kruga mržnje i straha, osim psihoterapijskog. Pritisak koji pominje Otmar Hil bez sumnje je neophodan i razumem ga kao potrebu objektivne procene situacije i sagledavanja realnosti. Hil pominje i "zbližavanje naroda", što, međutim, ne podrazumeva i ZABORAVLjANjE; jedino sećanje može da spreči ponavljanje. Kada se sopstvena agresivnost preruši i sakrije pod bilo kojim izgovorom, paranoja se pojačava, a neprijatelj, stvarni ili izmišljeni, satanizuje se i dehumanizuje. Genocid podrazumeva i dodatni elemenat - prezir. Nacisti su Jevreje smatrali subhumanim (!?). Da bi se održao dovoljan stepen paranoje, i otklonili udari na sopstvenu ličnost, ljudi i sami sebe dehumanizuju. U Maknamarinom memorandumu predsedniku Kenediju naglašava se kako vazduhoplovstvo smatra da je gubitak 50 miliona američkih života u slučaju ruskog protivudara prihvatljiv.
       Frojd je (1930) rekao da ljudi u grupi mogu jedni druge da vole ako obezbede postojanje ljudi izvan grupe koje mogu da mrze. Kada susedi postanu neprijatelji, oni ne žele da prepoznaju ni najmanju međusobnu sličnost, jer bi takav postupak umanjio razliku među njima.
       Svi smo mi samo delimično duševno zdravi; suočeni sa strahom od uništenja, okrećemo se paranoidno-shizoidnoj odbrani: "Neće se dogoditi, neće biti tako strašno..." Jezik se zloupotrebljava da bi se negirala realnost. Trijumfalizam, kojem smo upravo izloženi, samo je druga, još patogenija strana depresivnosti, manična odbrana od suočavanja sa sopstvenom depresivnošću i beznađem.
       Profesionalni, istinski edukovani psihoterapeuti trebalo bi da organizuju psihoterapijske grupe: heterogene (ljudi sa različitim problemima - emocionalne smetnje, poremećeni partnerski i bračni odnosi, poremećeno svakodnevno funkcionisanje, muškarci i žene zajedno), ali i homogene grupe prema uzrastu (deca, adolescenti); najzad, iskustvene grupe (za stručnjake u školama, zdravstvenim ustanovama, za menadžere, za političare naročito); učiniti, dakle, psihoanalizu pristupačnijom što većem broju ljudi.
       Pitanje opozicije i promena: Političke grupe oličavaju mesijansku superiornost, uverenost u sopstvenu ispravnost i paranoju. Takve grupe biraju svog lidera zavisno od sopstvene orijentacije, pa one koje su pod uticajem i u prevlasti psihotičnih mehanizama imaju tendenciju da izaberu, ili barem da tolerišu lidera koji ovaploćuje njihovu patologiju. One ne samo da biraju neuravnotežene lidere, nego i utiču na njih. Grupe podstiču omnipotenciju (svemoć) kod lidera i guraju ga u megalomaniju. Opasna je interakcija između ometene grupe i ometenog lidera - uzajamno pojačavaju obostranu patologiju!
       Šta bi, dakle, kod takvog stanja stvari, u slučajevima kada je gornja analiza tačna, opozicija mogla da uradi da bi stvorila izvesne izglede na uspeh? Prva obaveza je napraviti što čvršći radni dogovor koji će u najmanjoj meri ostaviti prostor za iracionalna ponašanja i ispade. Psihopatološke crte ličnosti, često podstaknute traganjem za moći, što je po sebi primitivan cilj, uvek manje dolaze do izražaja kada je situacija bolje, jasnije strukturisana i preciznije definisana.
       Kad se zna ko je za koga i ko šta hoće.
      
       (Autor je psihijatar, psihoanalitičar, grupni analitički psihoterapeut, član Internacionalne psihoanalitičke asocijacije)


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu