Crnački novobogataši beže iz siromašnih gradskih četvrti kao što je Soveto, jugozapadni deo Johanesburga, koji je nekada bio središte borbe protiv aparthejda

      Šest godina posle prelaska na vladavinu crnačke većine, podela bogatstva u Južnoj Africi i dalje je među najnepravednijima na svetu, pri čemu bela manjina nastavlja da žanje prinose koje daje subsaharska afrička privreda. Ali izbori 1994. godine kao da su preko noći vaskrsli najmobilniju crnačku srednju klasu koja je bila zbrisana petodecenijskim aparthejdom.
       Danas, vrtoglavi prihodi i ambicije nove crnačke elite u zemlji kao da se nadmeću s onim što ostvaruju belci, iako nekadašnji prijatelji i porodice iz starog crnačkog okruženja postaju sve siromašniji i sve puniji mržnje.
       Jedan od efekata te promene može se videti na leđima italijanskog fudbalskog tima sastavljenog od crnačke posluge. Igrač Simphive Ndlovu, s brojem 12, istrčava na teren u roza majici koja je bar za dva broja veća nego što mu je potrebno. On razmenjuje svoje iznošene dresove s igračima koji su bar za dva broja krupniji, i za loptom juri u poderanim čarapama i košarkaškim patikama umesto u kopačkama.
       U vreme kada je aparthejd južnoafričke vlade osnaživao rasnu podelu, u siromašnoj četvrti kao što je Soveto na jugozapadu Johanesburga, obično su uspevali da sakupe dovoljno novca za nove dresove, čarape i kopačke. Jedan italijanski lekar koji je tu živeo poklonio je garnituru italijanskih dresova još pre sedam godina. A kada je na izborima 1994, u kojima su mogli da učestvuju i crnci, pala manjinska vlada belih, crnci su dobili slobodu da se nastanjuju svuda gde su im to mogućnosti dozvoljavale. Doktor se iselio, i od tog vremena tim više nije bio u mogućnosti da kupi nove dresove.
       "Naši najbolji i najpametniji sada beže iz Soveta", kaže Korniš Digejl, vlasnik bara u toj gradskoj četvrti. "Ti što se sele upravo su ljudi koji imaju novac i znanje potrebno Sovetu. To su kukavice koji svoje BMNj odvoze kućama u drugim predgrađima dok njihov narod pati."
       Problem je što se neki svet "prodao", ocenio je 22-godišnji Sipho Mtimkulu, muzičar i savetnik za pitanja omladine. "Ne može se tek tako otići iz Soveta i zaboraviti taj deo grada. Borili smo se za njih, a sada oni misle da su bolji od onih koje su ostavili za sobom. Južna Afrika je danas bezosećajnija."
       Spontano - a možda i neizbežno - oslobodilački pokret stvorio je neviđenu klasnu napetost među crncima koji čine 75 odsto stanovništva i koji su još pre nekoliko godina bili ujedinjeni u svojoj borbi da svrgnu vladu koja nije pravila nikakve razlike među njima, bez obzira na obrazovanje i kvalifikacije.
       U narastajućoj polarizaciji, crnci u Sovetu ne razlikuju se od onih u Vašingtonu, južnom delu Čikaga, i mnogim drugim distriktima s pretežno američkim crncima, kakvi su oni bili posle pokreta za građanska prava iz 1960. godine koji je omogućio najobrazovanijima među njima da se pokrenu i napuste segregacionu sredinu a susedi koje su ostavljali propadali su sve više.
       "U vreme aparthejda, crne biznismene mogli ste izbrojati na prste jedne ruke", kaže Stiven Fridmen, direktor Centra za političke nauke u Johanesburgu. "A sada imate situaciju kad pravni subjekti svaki put uzimaju crnačkog advokata, i nejednakost se produbljuje. Pre deset godina, svaki crnac koji je radio u mom Centru živeo je u Sovetu; a sada, jedina crna osoba koja radi ovde i živi u Sovetu, to je čistačica."
       Za manje od jedne decenije, broj crnačkih domaćinstava koja zarađuju jednako ili više od prosečnog domaćinstva među belcima, povećao se sa 1 000 na 1,2 miliona. Udeo crnaca u ukupnom dohotku povećao sa 30 odsto u 1991. na gotovo 36 odsto.
       No, zarade o kojima je reč koncentrisane su na višu crnačku klasu koja je izvukla korist od široko vođene afirmativne politike nove vladajuće partije, Afričkog nacionalnog kongresa. Od 1991. godine, prosečan godišnji dohodak najsiromašnijih 40 odsto crnih Južnoafrikanaca spao je sa 601 na 510 američkih dolara, jer vladino prestrukturiranje na slobodnu privredu nije uspelo da stvori radna mesta za nekvalifikovane radnike.
       S crncima koji čine 99 odsto afričke sirotinje, zjapeća ekonomska provalija koja deli 31 milion crnih od osam miliona belih ostaje najdublji jaz zemlje.
       Džems Menor, profesor Britanskog univerziteta u Saseksu, koji je ispitao 110 Južnoafrikanaca svih boja o tome kako srednja klasa shvata siromaštvo, otkrio je da su beli često preterivali u onome što su videli kao ravnodušnost crnačkih naprednjaka prema siromaštvu da bi time poduprli sebe u raspravi kako se u oslobodilačkom pokretu više radilo o pohlepi nego o idealima. Ipak, malo ih je koji osporavaju da je uvođenje klasnih razlika na imovinskoj osnovi promenilo odnose među crnačkim življem.
       "Sve vreme slušam tu priču od crnaca s kojima radim, ili dok sedim u baru sa svojim društvom", kaže Oupa Salemane, marketinški menaxer, koji je pre četiri godine otišao iz Soveta, ali svake nedelje dolazi u stari kraj da poseti rođake i prijatelje. "Sada nerado vide tu četvrt i ne žele da se vrate u nju, delimično zbog kriminala, ali i zbog toga što osećaju da vreme koje provedu onamo neće pomoći da napreduju u karijeri pozivajući šefa tamo na večeru ili igrajući golf s gazdom."
       Uzane ulice Soveta protežu se miljama u dubinu zemlje, odmah iza ozelenjenog severnog predgrađa Johanesburga. Oko 1,2 miliona ljudi živi u tom prenatrpanom delu grada koji je bio središte pokreta protiv aparthejda.
       Kad je prošle godine savetnik za pitanja omladine mr Mthimkhulu pozvao pokrajinskog predsednika u komunu Ipelegeng radi prikupljanja novca za mlade, njegov portparol je telefonirao da sa žaljenjem odbija. Zvaničnik je bio zabrinut za svoju bezbednost.
       "Taj čovek je odrastao ovde", kaže g. Mthimkhulu. "To su ljudi koju su nam u bici bili uz bok, bacali se kamenjem po ulicama, a sada neće ni da kroče u Soveto."
       Uprkos tome što je napustio marksističke korene slobodnotržišnog kapitalizma, Afrički nacionalni kongres dao je veliki polet ekonomskoj politici, ako se posmatra kao pokušaj ujednačavanja potreba siromašnih s potrebama investitora. Ali odbijajući da se povećaju penzioni iznosi, kaže g. Fridmen, crna elita ANK-a pokazala je nedostatak svesti o tome koliko se često siromašne porodice oslanjaju na te isplate.
       Ironija je, kaže britanski profesor g. Menor, što su upravo skučena poimanja Afrikanaca u vezi s društvenom svešću bila dovela dotle da belci pre 52 godine uvedu aparthejd pritisnuvši na tas svojih siromašnih sunarodnika koji su se tiskali s crncima oko slabo plaćenih poslova i smeštaja.
       Najveći klin podele među crnima je vladina Inicijativa za crnačka prava koja lukrativne vladine ugovore koristi kao polugu da podstakne širenje crnačkog korporativnog vlasništva. I beli i crni kritikovali su program zato što pravi instant milionere od šačice crnaca koji verovatno pristaju da rade kao predvodnici u korporacijama belih vlasnika bez finansijskog udela u njima.
       Odbojnost se pojačava istraživanjima koja ukazuju na to da crnačke kompanije manje ulažu u zdravstveno osiguranje i druge korisne oblasti nego što to čine beli vlasnici.
       "Postoji osećanje da su crnačka prava uistinu jednaka crnačkom bogaćenju", kaže Ciril Ramaphoza, bogati crnački biznismen koji je kao nekadašnji radnički vođa i generalni sekretar ANK-a uveliko bio smatran političkim naslednikom prvog demokratski izabranog južnoafričkog predsednika Nelsona Mandele. Ramaphoza je digao ruke od politike kad je izgubio jednu unutarpartijsku bitku protiv Thaboa Mbekija, koji je nasledio Mandelu.
       I preobražaj g. Ramaphoze u finansijsku ajkulu razočarao je neke crnce koji ga optužuju da je dezertirao. Ramaphoza se "borio za ljude", kaže Denijel Megejl, učitelj i fudbalski trener omladinskog tima, "ali njega sada zanima samo novac. Više ga nikako ne vidimo ovde."