Preporod Rusije kao velike zemlje i silne države, čiji je cilj procvat nacije - jasan je zadatak sadržan u godišnjoj poruci Vladimira Putina, ali nije jasno kako će se to postići

      (Od stalnog dopisnika NIN-a u Moskvi)
      
       Novi predsednik Rusije Vladimir Putin istupio je s tradicionalnim obraćanjem članovima federalne skupštine, ali ta njegova prva poruka u ulozi šefa države predstavlja mnogo više od upoznavanja deputata Državne dume i senatora u Savetu Federacije sa "programom akcija" na početku njegovog mandata u Kremlju. Bila je to i svojevrsna poruka naciji, a faktički apel i upozorenje celokupnoj eliti savremene Rusije - kako političkoj, tako i poslovnoj. Ako su se slušaoci u sličnim prilikama za vlade predsednika Borisa Jeljcina mogli podsmevati, pa i otvoreno smejati, ovog puta su primili veoma ozbiljno sve što je šef države rekao. I samo to kako je naslovio svoju poruku - "Preporod Rusije kao velike zemlje, moćne države i prosperitetne nacije" - svedoči da je došao kraj apatiji (državnog aparata) i naslađivanju (elite) iz "Jeljcinove decenije" i da je Putin rešen da iskoristi "kredit poverenja" koji su mu dali birači da sve strukture pokrene u smeru postizanja glavnog cilja.
      
       Razlike
       Jeljcinove poruke naciji su doživljavane uglavnom neobavezno, manje-više kao rutinska ceremonija kremaljskog protokola. Sastavljane, naročito poslednjih godina, otkako je bio podložan obolevanju, u najmanje tri varijante - opširnoj, skraćenoj (za samo istupanje) i sasvim kratkoj (da lepše zvuči), njegove poruke nisu ostavljale utisak na slušaoce, niti traga u životu. Sada je ponuđena samo jedna priča, celovita i sadržajna, kao neka vrsta političke filosofije novog predsednika za sve vreme koje mu predstoji da bude gazda u Kremlju i državi, a ne samo za 2000. godinu. Pri tom, znajući da nacija od njega očekuje akciju, a ne prazna obećanja, Putin se čuvao da ih ne daje u vetar, što je verovatno glavni razlog što je "program akcije" globalan a ne konkretan. Jer, on je svestan da ne može da obeća da će nešto za šta je potrebno pet godina, postići za jednu.
       Postoji još jedna ključna razlika u poređenju sa Jeljcinovim porukama naciji, u Putinovom prilazu akciji za spas i preporod bolesne Rusije. On se ne ruga nad prošlošću, niti je odbacuje, odnosno ne prihvata samo ono što "ne radi" za njegov cilj - i to ne iz ideoloških ili moralnih pobuda, već iz čisto pragmatičnih razloga. Ekonomski sistem koji je carstvovao u SSSR-u nije dobar za novo vreme jer ni tada nije izdržao trku sa tržišnom privredom. Sovjetsko društveno-političko ustrojstvo još manje, jer je podrazumevao negiranje demokratije i građanskih sloboda (na koje su se građani nove Rusije već navikli), a naročito zato što nije sprečio raspad velike države.
      
       Nikad ne reci nikad
       Neprihvatljiv za novo vreme je i Jeljcinov anarhooligarhizam, jer nije doprineo procvatu države, nije garantovao teritorijalnu celovitost zemlje, Rusiju je doveo u zavisnost od Zapada, a povrh svega centralnu vlast je pretvorio u besmisao. Iz demokratskog haosa na početku Jeljcinove decenije rodila se ne demokratija, već njen surogat, a pokrenute poluge tržišta samo su razorile nacionalnu ekonomiju. Putinov recept za preporod proklamuje tržišnu privredu, ali uz jaku (to jest efikasnu) državu koja će određivati prioritete i kontrolisati i regulisati razvoj, zatim demokratiju i građanske slobode - pod uslovom da ne ometaju postizanje glavnog cilja. U tom duhu, on insistira na neprikosnovenosti teritorije - jer bez nje nema države, kao ni bez naroda. Zato je drugi njegov postulat permanentno opadanje nataliteta. (Ni Jeljcin, niti bilo ko drugi iz tadašnjeg vrha nije se usuđivao da dirne u tu ranu Rusije, čiji bi se broj stanovnika, za 15 godina, mogao smanjiti za cela 22 miliona.)
       Suština poruke, kad je reč o strukturama vlasti i moći, ne ostavlja mesta nagađanju i pogađanju: svi moraju da sarađuju s državom, niko da joj se suprotstavlja. Što se sloboda tiče, dozvoljeno je sve što ne protivreči zakonu i (opet) postizanju glavnog cilja.
       Vizija, međutim, ima i slabu tačku. U jednoj analizi Putinovog istupanja pred zakonodavcima priznaje se da je on potpuno u pravu kad govori o potrebi jačanja (ili povećanja efikasnosti) države, ali se pri tom ukazuje da njegova vizija nudi, u stvari, neku "idealnu državu, istovremeno i efikasnu, i pravednu, i humanu". Gde postoje takve države, "izuzev u projektima ili snovima. Nikad u životu".
      
       BRANKO STOŠIĆ