Novi začini u staroj priči o velikom anglosaksonskom sistemu za prisluškivanje kao elemenat širih transatlantskih vibracija

      Lepa tema za održavanje tiraža početkom leta: Amerikanci špijuniraju i svoje evropske prijatelje; njihova anglosaksonska alijansa održava džinovski prislušni sistem koji, preko mreže satelita, poput nekog velikog usisivača, uvlači sve forme modernih komunikacija, od faksova, preko telefonskih razgovora do elektronske pošte, da bi potom sve to "svarila" uz pomoć moćnih kompjutera i u ogromnoj količini "jalovine" pronašla zlatna obaveštajna zrnca.
       Serija članaka o ovoj temi u poslednjih nekoliko nedelja u vodećim evropskim dnevnicima, uz, naravno, odgovarajuće odjeke i u američkim medijima, u prvi mah je ličila na "već viđeno", iz prostog razloga što nije izneto gotovo ništa što se ranije ili nije znalo ili bar osnovano sumnjalo. Ali za razliku od ranijih priča o sistemu koji je poznat pod imenom "ešalon", ovoga puta je teško odoleti utisku da je reč i o elementu širih i u poslednje vreme sve primetnijih transatlantskih vibracija. Evropske partnere kao da sve više žulja nesklad između američkih reči i dela. Retorika je doduše oduvek bila deo politike, ali ovoga puta reč je o nečemu što mnogo više boli: o komercijalnim interesima.
      
       "Agresivno zastupanje"
       Naime, špijunaža nema više za svoju glavnu metu velikog ideološkog protivnika, kao što je to bilo tokom hladnog rata, već je u funkciji "slobodne trgovine". Zavirivanje u tuđe tajne je pre svega u funkciji "mister dolara", odnosno u promociji i zaštiti interesa američkih kompanija i neposredno im se pomaže u utakmici sa evropskim konkurentima.
       Za razliku od priča o "ešalonu" koje su u opticaju već dve godine, u kojima je sve bilo manje ili više uverljivo, ali teško proverljivo, ovoga puta je obelodanjeno i nešto konkretnije. U tome je isprednjačio londonski "Indipendent" koji je u svom nedeljnom broju od 2. jula izneo nekoliko ekskluzivnih činjenica o američkom špijuniranju evropske industrije.
       "Indipendent", pre svega, otkriva da je reč o zvaničnoj politici "agresivnog zastupanja" koju je uvela Klintonova administracija još na početku njegovog prvog mandata. Bilo je to u vreme kada je, posle sleganja tla posle potresa izazvanog padom Berlinskog zida, postalo očigledno da su velike obaveštajne aparature CIA i Nacionalne agencije za bezbednost (NSA), ostale bez posla, i kada je procenjeno da im treba pronaći novi. Ako je srž stare misije bio zaštita američkih interesa, zašto tako ne bi bila definisana i nova? Ako već više nije kao nekada ugrožena nacionalna bezbednost, onda se treba posvetiti nečemu što je još bliže američkom duhu (i stomaku): dolaru. Velike obaveštajne operacije se dakle preusmeravaju ka - ekonomijama prijatelja.
       U tom kontekstu novu ulogu dobija infrastruktura čije je postavljanje počelo još u prvim godinama hladnog rata, kada se objedinjuju prislušni kapaciteti SAD, Velike Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda. Sistem je modernizovan i sadašnji oblik dobio je u osamdesetim godinama, da bi njegovi pravi potencijali do izražaja došli tek sa eksplozijom globalnih komunikacija koje u devedesetim donosi Internet.
       "Ešalon" se danas navodno oslanja na mrežu od 120 satelita i seriju umreženih prislušnih stanica od kojih su dve glavne u Merilendu i na britanskom tlu, u Menvit Hilu. Glavnu reč u sistemu, naravno, vodi NSA, dok je britanski obaveštajni aparat u svemu glavni pomagač.
       Sistem je, pri tom, upregnut ne da se bavi generalnom ekonomskom špijunažom, već da pomogne tamo gde su u pitanju veliki ulozi. Kao prvi veliki rezultat nove Klintonove politike uzima se epizoda iz 1994, kada je tadašnji francuski premijer Eduard Baladur odleteo u Rijad da zaključi posao vredan šest milijardi dolara za "Erbas" i još neke francuske proizvođače oružja, da bi se kući vratio praznih ruku.
       Posao je naime dobio američki "Boing" pošto mu je NSA stavila na uvid sve faksove i sadržaj telefonskih razgovora između Evropljana i Saudijaca. Evropljani su navodno ponudili mito ključnom saudijskom funkcioneru. Intervenisao je Klinton i ugovor je dobio "Boing".
       Drugi primer zbio se iste godine u Brazilu, gde su takođe iz posla vrednog 1,4 milijardi dolara izbačeni Francuzi. U pitanju je bila izgradnja sistema za nadgledanje amazonskih prašuma. Opet su navodno otkriveni francuski pokušaji da posao dobiju podmićivanjem, i opet je ugovor potpisala jedna američka firma, "Rajteon korporejšn".
      
       "Izjednačavanje uslova"
       Ovo su samo dva ekstremna primera. U obezbeđivanju poslova američkim kompanijama, "agresivnoj podršci američkim ponuđačima", kako se to formuliše u jednom zvaničnom dokumentu, angažovan je praktično svaki departman američke vlade, pri čemu su aranžmani prikupljanja i distribucije ekonomskih informacija ugrađeni u sistem. Pri departmanu za trgovinu postoji tako Kancelarija za izvršnu podršku, u kojoj rade funkcioneri CIA koji su u direktnoj vezi sa celokupnim obaveštajnim sistemom.
       Zvanični Vašington postojanje ovakvog aranžmana, po staroj praksi, niti potvrđuje niti demantuje. Ponešto, međutim, procuri indirektno. Tako je bivši direktor CIA Džems Vuzli, u članku koji je prošlog marta objavio "Vol strit džornal" pod naslovom "Zašto špijuniramo svoje saveznike", prvo konstatovao da evropska tehnologija "uglavnom nije vredna krađe" (pošto je inferiorna u odnosu na američku), da bi potom zaključio: "Špijuniramo vas zato što vi podmićujete. Proizvodi vaših kompanija su najčešće skuplji, tehnološki zaostaliji, ili i jedno i drugo, prema onima američkih konkurenata."
       Prema ovom objašnjenju, u pitanju je dakle "izjednačavanje uslova". Trebalo bi takođe da znači i da Amerikanci ne korumpiraju, što međutim nije tačno. Primer za to su poslovi koje je Klinton svojevremeno potpisao sa Indonezijom, uz javnu tajnu da će jedna od Suhartovih ćerki (zbivalo se to 1994) postati teža za više od 150 miliona dolara.
       U najnovijoj epizodi o "ešalonu" najgrlatiji su Francuzi koji su pokrenuli i zvaničnu istragu o njegovom postojanju i delatnosti. S druge strane im je uzvraćeno da taj potez mnogo miriše na hipokriziju jer, navodno, i oni imaju svoj, doduše nešto skromniji, globalni prislušni sistem, nazvan "frenčšalon".
       Najneprijatnije je pak Britancima koji su na udaru zbog dvojne lojalnosti: Americi i Evropi. Ceo zaplet zvaničnu formu dobija u Evropskom parlamentu, gde je 6. jula odlučeno da započne formalna jednogodišnja istraga o "ešalonu", odnosno o britanskoj ulozi u njemu. Specijalni komitet je dobio zadatak da prvo potvrdi (ne)postojanje ove planetarne špijunske mreže i presudi da li je njenim delovanjem naneta šteta evropskoj industriji. Takođe se očekuju i "političke i legislativne inicijative" namenjene zaštiti pojedinaca. Evropski parlament "ešalon" ima na dnevnom redu praktično već dve godine, to pitanje potezano je čak šest puta, uvek sa istim ishodom: njegovo postojanje ne može da bude potvrđeno pošto ni SAD ni Britanija ne žele da odgovaraju na pitanja o tome.
       Sve u svemu, letnja novinska tema postala je ozbiljna diplomatska glavobolja u vreme kada su Evropljani zaokupljeni vojnim osamostaljivanjem i nekom vrstom redefinisanja veza za prekoatlantskim "velikim bratom". Malo je, međutim, izgleda da skandal izraste u nešto veće od onoga što već jeste - i jedna i druga strana imaju dovoljno razloga da spuste loptu i uvaže nove realnosti: da u eri Interneta i superkompjutera nema komunikacija koje se ne mogu prisluškivati. To su, pre od drugih, shvatili mudri Kinezi: sve što je iole poverljivo, oni poslednjih godina prenose starim i proverenim "diplomatskim vrećama".
      
       MILAN BEKIN