Zajedno sa Engleskom i Gibraltar postaje deo Evropske unije ali je njegova teritorija isključena iz evropskog poreskog sistema, carinske unije i zajedničke agrarne politike. U evropskim institucijama ne može imati svoje predstavnike

      Kada su 1713. godine engleska kraljica Ana Stjuart i španski kralj Felipe V, svojim potpisima na ugovor iz Utrehta, okončali rat dveju moćnih kraljevina, nisu mogli ni da pretpostave da će deseti član rečenog ugovora u naredna tri veka biti stalna tačka nesporazuma naslednika njihovih prestola. Taj kratki član govori o predaji " grada i tvrđave Gibraltara" od strane "katoličkog kralja" u "vlasništvo krune Velike Britanije".
       Nepreciznost ovoga člana, posebno u pogledu širine teritorijalnih voda zaliva, dozvoljavala je i gotovo zvala na različita tumačenja, diplomatske rasprave pa čak i obostrane ratne pretnje. U doba potpisivanja ugovora domet engleskih topova, ne veći od četiri stotine metara, označavao je i širinu voda i kopna koji su pripadali engleskoj kruni a njena svetska imperijalna moć, posebno u XVIII, XIX a i XX veku, učinili su od ove minijaturne (samo po površini) kolonije važnu stratešku bazu. Brojni španski pokušaji da Gibraltar vrati pod svoju krunu i državnost ili da makar ograniči engleski uticaj, bili su hladno odbijani. Ponekad i bez mnogo diplomatskog takta, u Evropi često nepotrebnog, kada se kao argument ima oružana sila, kao što je to, u noti o teritorijalnim vodama, 1851. godine izrazio tadašnji ministar inostranih poslova Velike Britanije lord Palmestron: "...Engleskoj je pripala luka Gibraltar na osnovu prava koje joj daje jedan evropski ugovor a posedovanje Tvrđave joj daje, posredstvom topova, dominaciju nad njenim lukama."
       Decenije i decenije koje su usledile u stavovima Španije i Engleske, nisu ništa uspele da izmene.
       I u vreme frankizma, povratak Gibraltara matici bio je jedan od ključnih elemenata spoljne politike i stožer unutrašnje propagande sistema. Franko odbija Hitlerov zahtev da vojnom intervencijom zaustavi snabdevanje savezničkih trupa ratnim materijalom preko Gibraltara, ali tokom svog dugog upravljanja Španijom ne prestaje da od Engleza traži nazad ono što je Felipe V izgubio. I da tvrdi da je to pitanje "trn u srcu svakoga Španca".
       Dva događaja su nagoveštavala uspeh španskih diplomatskih akcija u vađenju ovog "trna". Prvi je bila Rezolucija UN o dekolonizaciji iz decembra 1960. godine koja je Madridu dala nadu da će i ova kolonija engleske krune postati slobodna. No, kako su rezolucije UN jedno a moć britanske diplomatije nešto sasvim drugo, Gibraltar ne samo da ostaje pod njenom dominacijom i zaštitom, već 1969. proglašava i svoj sopstveni Ustav. Franko odgovara zatvaranjem granice, prekidom telefonskih i drugih veza sa Gibraltarom i serijom bezuspešnih protesta UN.
       Drugi događaj je vezan za ulazak Engleske u EZ 1973. godine što je u Španiji probudilo očekivanja da će novi član evropskog procesa ujedinjenja napustiti svoje kolonijalno nasleđe. To se, međutim, nije dogodilo i Gibraltaru je, po Ugovoru iz Rima, član 227, o pristupu Velike Britanije EZ, određen specijalni status; zajedno sa Engleskom i Gibraltar postaje deo Zajednice ali je njegova teritorija isključena iz evropskog poreskog sistema, carinske unije i zajedničke agrarne politike. U evropskim institucijama ne može imati svoje predstavnike.
       Lisabonska deklaracija
       Prvi predsednik vlade demokratske Španije, Adolfo Suares, nastavlja istu borbu kao i njegovi prethodnici. U Londonu, 1977. godine prilikom zvanične posete, objašnjava svojim domaćinima da je budući sistem autonomija u Španiji izvanredan okvir za povratak Gibraltara pod špansku državnost "u skladu sa rezolucijama UN". Engleska izražava svoje nezadovoljstvo zatvaranjem granice između Španije i Gibraltara ali ipak pristaje na preliminarne razgovore o budućnosti ove kolonije. Ti razgovori između ministara inostranih poslova Orehe i lorda Karingtona završavaju Lisabonskom deklaracijom u kojoj se naglašava obostrana želja za "daljom kooperacijom na bazi apsolutne jednakosti prava".
       Lisabonska deklaracija ne donosi definitivno rešenje konflikta između dve zemlje ali ipak otvara put ka njemu i to u važnom trenutku za Španiju. Jer, paralelno sa ovim, Madrid pregovara i o svom ulasku u NATO i EZ. Rat za Malvinska ostrva sve vraća na početak jer Španija u ovom sukobu staje na stranu Argentine.
       Popravljanje slike
       Njegov specijalni status, takođe, privlači i one koji se bave nedozvoljenom trgovinom duvanom i drogom i istim takvim finansijskim operacijama. Španska vlada upozorava Englesku da kolonija postaje jedan od evropskih centara šverca duvana i kao dokaz uzima sto miliona paklica cigareta zaplenjenih u okolini kolonije samo u jednoj godini. O Gibraltaru kao o fiskalnom raju i o mogućim zloupotrebama španske vlasti takođe informišu ali ostaju bez odgovora svojih engleskih kolega.
       Zategnutost ponovo popušta 1996. godine dolaskom na vlast u Gibraltaru Pitera Keruane, koji čini prve korake u popravljanju slike o koloniji kao o leglu šverca i mutnih novčanih operacija. To, međutim, ne znači da o statusu "zemlje" kojom upravlja i posebno o njenom povratku pod špansku krunu, namerava da pregovara. Naprotiv. U prilog tom zaključku ide i njegova poslednja izjava: "Za Gibraltar je osnovno naše pravo da odlučimo o sopstvenoj budućnosti, pravo koje nikada nećemo napustiti. Narod Gibraltara ne želi da se pridruži Španiji.... Sasvim je prirodno da jedan narod ne želi da prestane da bude ono što je oduvek bio - u našem slučaju - britanski, i postane ono što nikada nije bio."
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ