NASLOV: Gojko Nikoliš, život i delo
AUTOR: Vera Gavrilović
IZDAVAČ: Fond Milice i Mihaila Obrenovića

      Miloš Mišović
       Akademik Gojko Nikolić, lekar, ratnik, pisac, humanista, markantna moralna figura svoga vremena, koji je pod pritiskom ratobornog miloševićevskog patriotizma pre osam godina napustio zemlju, a tri godine kasnije i životnu scenu, ponovo je među nama.
       Profesor Vera Gavrilović, naučnik koji se bavi istorijom medicine, nedavno je prijatno iznenadila mnogobrojne prijatelje i poštovaoce Gojka Nikoliša, intelektualca koji se, kako reče akademik Vlade Strugar, izdvajao "umnom obdarenošću, školskim i opštim obrazovanjem, ulogom borca i pojavom mislioca". Knjigom "Život i delo Gojka Nikolića" ona nije dala samo izvanredan portret poznatog lekara i naučnika već je na svoj način osvetlila sve Scile i Haribde jugoslovenske stvarnosti kroz koje se veliki borac i ličnost čvrstog moralnog integriteta šest decenija probijao.
       Nabujala ratno-patriotska svest, koja je bila zahvatila i znatan deo "srpske kuće nauke", nije bila voljna da prihvati bilo kakvo upozorenje na moguće negativne posledice politike kojoj je SANU početkom ove decenije davala bezrezervnu podršku. U toj furioznoj situaciji razboriti glas Gojka Nikoliša, koji je s raznih tribina upozoravao ne samo svoje kolege akademike već i lične prijatelje, često je podsećao na vapaje izgubljenog u pustinji.
       Dugogodišnji saradnik i prijatelj Gojka Nikoliša, Vera Gavrilović, s akribijskom preciznošću je ne samo inventarisala sva ta upozorenja, kao i sve Nikoliševe javne nastupe, već ih je zanimljivim opisima smestila u vreme i prilike u kojima su se odigrali. Tako je ova knjiga postala dragoceno svedočanstvo o neravnopravnoj borbi između snaga razuma i nerazuma.
       Da ništa drugo nije učinio i napisao, Gojko Nikoliš je zaslužio da uđe u srpsku političku istoriju našeg doba po tome što je u pravo vreme proročanski predskazivao u kakve opasne vode nas je gurala politika čije je vodeće pravilo bilo: "ako ne znamo dobro da radimo, znamo dobro da se tučemo".
       Nije najtužnije za Nikoliša bilo je ono što je doživeo pojavom skandalozne humoreske "Vojko i Savle", koja će ostati jedna od najtamnijih mrlja u istoriji "Politike". Mnogo su tužniji i neprijatniji bili "trenuci rastanka" sa domovinom za koju je učinio sve što je mogao; sa dugogodišnjim prijateljima, koji su ćutali kad je trebalo govoriti. Dovoljno je podsetiti na dva više nego potresna trenutka. Kada je na skupu Srba iz Hrvatske u centru Sava, 28. juna 1990. Nikoliš izviždan zbog toga što je svojim zemljacima savetovao da ostanu u Hrvatskoj, da se tamo bore za kulturnu autonomiju i da se u toj borbi oslanjaju na demokratske Hrvate, njegovi bliski prijatelji, akademici Jovan Rašković i Dobrica Ćosić, koji su prisustvovali skupu, ćutke su propratili tu moralnu šibu. Dugačko analitičko-kritičko otvoreno pismo akademiku Raškoviću i prijateljima, koje je Nikoliš povodom toga napisao, naslovio je: "U zdravlje, prijatelji!" A godinu dana kasnije, u intimnoj beležnici Nikoliš je zapisao: "Srbija i Jugoslavija (sa JNA) počiniše samoubistvo. Pa kakav drugi izlaz meni preostaje?"
       Bilo je mnogo skupova na kojima je Nikoliš protestovao što je gušena demokratija, rušeno ljudsko dostojanstvo i u krajnjoj liniji stradala sloboda. Čovek koji se čitavog života borio za slobodu i demokratiju doživljavao je svaki od tih trenutaka kao lični poraz. Pre nego što će se konačno povući sa političke scene, založiće se da se "prekinu sve vrste ratovanja, da se sankcionišu svi koji truju narode, koji pozivaju na rat, koji sakupljaju dobrovoljce i plaćene kriminalce". Podsetiće i na Igoovu izjavu na Balzakovom grobu: "Vladare koji vladaju mačem, nasleđuju vladari duhom", ali će izraziti i uverenje da smo "mi u Srbiji daleko do te smene".
       Krajem leta 1992, narušenog zdravlja i uveren da više ništa ne može učiniti, napisao je testament kojim je odredio kako će se rasporediti njegova duhovna zaostavština, oprostio se s prijateljima i otputovao u Francusku gde će se još tri godine boriti s teškom bolešću i ružnim uspomenama iz novije prošlosti. Iz knjige Vere Gavrilović vidimo da je smrt, kao poslednji čin života, dočekao viteški. Onako kako se i tokom čitavog života ponašao.
       Ako se neko bude prihvatio da sastavlja antologiju političkih tekstova ovog vremena, neka od pisama Gojka Nikoliša, dobitnika NIN-ove nagrade za publicistiku, biće nezaobilazna.