Osmi jugoslovenski festival pozorišta za djecu okupio je u Kotoru teatre iz obeju republika. Da li će tako biti i dogodine, najmanje zavisi od dobre volje organizatora

      Pet-šest dana pre početka nije se sa sigurnošću znalo da li će Osmog jugoslovenskog festivala pozorišta za djecu biti. Tako kaže Dragan Vukasović, direktor kotorskog Kulturnog centra u čijem se okrilju festival održava. Branko Vukasović, predsednik Upravnog odbora manifestacije, daje malu dopunu: festivala bi u svakom slučaju bilo, ali je pitanje da li bi se tako mogao nazvati. Ovo "u svakom slučaju" odnosi se na učešće beogradskih pozorišta koja, po pravilu, čine jezgro festivalskog programa i jednu od njegovih konstanti. Sve je, kako već biva, rešeno u poslednji čas, pa su tri teatra iz Beograda ("Boško Buha", Puž i Pinokio) stigla u Kotor, zahvaljujući tome što su im finansijski priskočili u pomoć Sekretarijat za kulturu grada Beograda i opština Stari grad.
       Izveštaj o pozorišnom festivalu mora, nažalost, i u ovoj prilici početi s izvanpozorišnom pričom, a u nju se, uz novac, neminovno upliće politika. Kao primer, Branko Vukasović navodi podatak da već drugu godinu festival ne računa na (raniju) pomoć sponzora iz Srbije. "JAT-u se" - veli - "više i ne obraćamo. Znamo kakav bi bio odgovor, ako bismo odgovor uopšte i dobili." Neke neophodne novčane transakcije sa Srbijom, budući da je platni promet prekinut, obavljaju se zaobilaznim putem, uz razna dovijanja. Da bi i ove godine opstao kao jugoslovenski, kotorski festival morao je savladati iskušenja u koja je stavljen mimo dobre volje organizatora. Stevan Koprivica, jedan od njegovih utemeljivača, primećuje: "Savezna vlada ni treptajem nije pokazala da zna da ovaj festival postoji iako je saveznog ranga."
      
       Najveća scena
       Bilo kako bilo, u Kotoru su se od 2. do 10. jula okupila pozorišta iz obeju republika. Uspelo se i u tome da se održi dobar običaj da svi ansambli budu gosti grada u nekoliko festivalskih dana. Važnost događaju dali su pokroviteljstvo predsednika Republike Crne Gore Mila Đukanovića i njegovo prisustvo na otvaranju. Ličnom zalaganju Đukanovićevom pripisuje se u zaslugu da je festival održan, prividno bez potresa. Nastupila su, osim beogradskih, pozorišta iz Niša, Novog Sada, Subotice, Podgorice, Nikšića i Kotora. Prvi put su, ove godine, objedinjena dva programa: dramski i lutkarski. Time je, smatraju lutkari, učinjena mala nepravda kod nas ionako zapostavljenoj vrsti teatra za decu. S druge strane, uvođenjem u zajedničku konkurenciju lutkarskim pozorištima data je važnost koju formalno nisu imala budući da su tretirana kao neka vrsta festivalskog nahočeta. Pokazalo se, takođe, da u lutkarstvu sve više preovlađuju elementi dramskog teatra, da je ono u klasičnom smislu više nego retko. Izrazito lutkarskim mogu se smatrati samo dve od četiri predstave koje je u program uvrstila selektorka Alisa Stojanović.
       Za dramske predstave rezervisana je i ove godine Ljetna pozornica, sa više od hiljadu mesta svakako naša najveća festivalska scena. Lutkari su ponovo upućeni, bolje reći osuđeni, na dvoranu Kulturnog centra. Ako pozornica na otvorenom ima skromne tehničke uslove za izvođenje predstavama, dvorana nema - vazduha. Ovo drugo osetili su na svojoj koži posebno glumci koji su u lutkarskim predstava, po pravilu, skriveni iza tesnih crnih kostima. Za osam godina jedva da je nešto učinjeno da se glavna festivalska scena koliko-toliko tehnički opremi, ali ništa nije urađeno da se u dvorani Kulturnog centra temperatura spusti bar ispod četrdesetog podeoka. U međuvremenu, zjape prazni pjacete i zakuci kotorskog starog grada. Kotor još čeka da bude otkriven kao bogomdana pozornica, po mnogo čemu atraktivnija nego ona u Budvi. U osam festivalskih dana izvode se, izvan zvaničnog programa, još četrdesetak priredbi, s decom ili za decu, ali su uglavnom koncentrisane na jednom mestu, na centralnom Trgu od oružja. Koncentracija događaja karakteristična je za kotorsko pozorišno leto koje traje kratko, kao život vilinog konjica, koliko festival.
       Festival je, rekosmo, spojio u jedan dva svoja dela, dramski i lutkarski, praktično prepolovivši broj predstava u programu. Očekivalo bi se da to pokaže efekat u kvalitetu. Pokazalo se, nažalost, da produkcija pozorišta za decu deli sudbinu produkcije takozvanih velikih teatara: retki su kreativni uzleti, gotovo su usamljeni pokušaji da se istupi iz konvencionalnih okvira, plaća se danak sveopštem siromaštvu.
       Primer Pozorištanca Puž u tom pogledu može se uzeti kao zaseban slučaj. "Nevaljala princeza" je, bez pogovora, najbolja (i najvedrija) predstava ovogodišnjeg kotorskog festivala, a po svemu spada među "siromašne". U čemu je stvar?
       Odgovor ne traži veliku mudrost: mali beogradski teatar, vođen entuzijazmom svojih osnivača, Slobodanke Aleksić i Branislava Milićevića, nalazi formulu uspeha u kolektivnoj energiji. Odmah valja objasniti da nije reč o nekakvom proleterskom poletu, već o duhu zajedništva koji u Pužu ujedinjuje glumce iz svih beogradskih pozorišta. Iz tog duha rađa se radost u igri koja u "Nevaljaloj princezi" kulminira u svim teatarskim elementima. Kotorski žiri nije mogao da to ne primeti, pa je predstavu izdvojio kao najbolju, nagradivši još njenu rediteljku Slobodanku Aleksić, glumce Katarinu Žutić i Nenada Ćirića, te Anđeliju Todorović za koreografiju i scenski pokret. (Nagrade "Princezi" dali su i žiri grada Kotora i dečiji žiri.)
      
       Rezignirani musketari
       Pravo govoreći, ove godine nije bilo velikog izbora. Uz "Nevaljalu princezu" samo još "Tri musketara" drže vrh kvaliteta. "Musketari" su, u završnici, dali pomalo sumoran ton festivalu. U režiji Milana Karadžića Dimina priča iz "Boška Buhe" (dramatizacija Stevana Koprivice) doživljava se kao nevesela bajka o umornim, rezigniranim ratnicima. Musketari polaze u još jedan boj, ali zgasnutog žara. Nisu više sigurni ni zašto se bore, ni za koga se bore. (Nagrade glumcima Nenadu Nenadoviću i Slobodanu Ninkoviću, scenografu Geroslavu Zariću, kompozitorki Isidori Žebeljan i kostimografkinji Božani Jovanović.)
       Dve su predstave, s polovičnim rezultatom, uvele u pozorište junake iz stripova: Zoroa ("Legenda o Zorou", Gradsko pozorište Nikšić) i Betmena ("Betmen i lutkar", Pozorište lutaka Niš). Zemunski Pinokio prikazao je lutkarsku verziju "Ženidbe kralja Vukašina" Igora Bojovića, s pričom čiji složeni motivi nisu za dečiju publiku (specijalna nagrada za kolektivnu igru). Podgoričko dječije pozorište ilustrovalo je lutkama dramatizovani roman Morisa Driona "Tistu" (nagrada za lutkarsku animaciju Zoji Bečović i za kreaciju lutaka Mileni Ničevoj Jeftić Kostić), Pozorište mladih iz Novog Sada predstavilo je ambiciozan ali u postupku donekle zamršeni autorski projekat Emilije Macković "Ah, taj mesec", subotičko Dečije pozorište "Začaranog carevića", bledu interpretaciju bajke braće Grim, a Kotorska dječija scena "Vilingrad" jednog, blago rečeno, diletantskog "Pinokija".
       Da li će festival i dogodine biti jugoslovenski ili će, možda, prerasti u međunarodni? Nije daleka ni zamisao da postane festival pozorišta iz bivših jugoslovenskih republika. Jugoslovenski karakter manifestacije zavisi, u krajnjem slučaju, od okolnosti na koje organizatori nemaju presudan uticaj.
      
       FELIKS PAŠIĆ