NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Panika u ljudskom vrtu

Zar ovaj upad pisma u prirodu ne destabilizuje sve naše nazore o religiji, nauci, ili književnosti i filozofiji

      I oni koji nisu pročitali temat "Uzbuđenje u ljudskom vrtu" iz poslednjeg broja časopisa "Reč", složiće se sa mnom da u ljudskom vrtu veoma često vlada panika. Jer, nemački filozof Peter Sloterdajk, koji je stvarni povod ovog uzbuđenja na savremenoj filozofskoj sceni, govori, u stvari, o panici. Panici koja je nastala u "ljudskom vrtu" posle dešifrovanja ljudskog genoma i otvorenog puta u humano kloniranje.
       Ovo naučno otkriće upravo se ovih dana, ili je bolje reći nedelja, s pravom upoređuje s otkrićem pisma ili sa napuštanjem geocentrične slike sveta, ptolomejskim razoružanjem i kopernikanskom mobilizacijom, o kojoj u istoimenom eseju govori Sloterdajk. Spor koji je nastao povodom Sloterdajkovog predavanja "Pravila za ljudski vrt", održanog prošle godine u zamku "Elmau" u Bavarskoj, na međunarodnom simpoziju posvećenom filozofiji posle Hajdegera pod naslovom "S one strane bića, egzodus nad smislom" nije pre svega samo akademski. Jer, to je najpre spor, kako ga doživljava sam Sloterdajk, spor između jednog slobodnog (postmodernog) agensa i institucionalne filozofije u Nemačkoj koju predstavlja Jirgen Habermas. To, naravno, nije odgovor na pitanje zašto je Sloterdajkov "mali noćni filozofski komad" izazvao toliko uzbuđenje.
       Sloterdajk govori o preokretu sa kojim nas suočava prelazak iz tehničkog u "antropotehničko doba" koje pred umorni humanizam, u vreme kada su nas napustili ne samo bogovi nego i mudraci, postavlja problem "antropotehničkog kodeksa" i refleksije o pravilima za vođenje ljudskog vrta budući da ljudi oduvek sebe čuvaju i gaje, veli Sloterdajk, koji ovaj zadatak cinično naziva "zoopolitičkim zadatkom".
       Nije samo ovaj cinizam, ili ironija, ono što je uzbudilo Sloterdajkove oponente, od kojih neki idu dotle da ga optužuju za latentni fašizam. Jer, ono o čemu piše Sloterdajk je, u stvari, prastari spor unutar humanizma između "humanista" i "hiperhumanista" na čijoj se strani Sloterdajk izgleda nalazi. Tako je za rešenje ovog zoopolitičkog zadatka, koje nameće ova metabola u antropotehničko doba, koje još nema svoj kodeks, koji će regulisati ovo biokulturno "plutanje bez subjekta", neophodno "kraljevsko znanje" i "radni razgovor odgajivača", "refleksija o pravilima za vođenje ljudskog vrta", što je stara tema Platonove, ili Ničeove "pastoralne politikologije", kako je naziva Sloterdajk.
       U ovu pastoralnu politikologiju spada i Hajdeger za koga je čovek "pastir bića", jer između čoveka i životinje nije moguća ontološka zajednica, kako bi rekao Hajdeger. Nije teško, međutim, dokonati da Sloterdajk o ovim pastoralnim politikolozima ljudskog roda od Platona do Hajdegera govori krajnje ironično ukazujući na opasnosti antropotehničkog doba i granice starog humanizma, pošto je ova pastoralna politikologija njegovo opasno, latentno naličje. Ovaj spoj bestijalnosti i humanizma. Zato je nastala panika.
       Ovaj problem, kako misliti čoveka u antropotehničko doba koje je na pragu, ostaje otvoren. Šta su njegove posledice? Da li je to početak kraja čoveka kao humanog bića? Da li je hibris između prirode i kulture već prekoračen? Da li je religija uopšte rešila ovaj problem ontoloških granica? Problem hibrisa! Zar ovaj upad pisma u prirodu, ili useljenje u jezik, o čemu govori postmoderna, ne destabilizuje sve naše nazore o religiji, nauci, ili književnosti i filozofiji u toj meri da nije dovoljno otkriće, ili optužbe humanizma za hiperhumanizam, ili domestikaciju. Jer, dešifrovanje ili virtuelizacija humanog genoma i sam svet, ili čovekovu okolinu, otvara prema beskonačnoj virtuelizaciji. Nije, dakle, u pitanju samo politički spor humanista i hiperhumanista, na kojem zastaje Sloterdajk. Pitanje nije samo političko nego ontološko. Domestikacija koja počiva na virtuelnoj smrti nije politička nego ontološka. Ako je čovek potencijalno besmrtan, njegova simbolička razmena sa smrću postaje nemoguća. Razlika smrtnih i besmrtnih bića nije politička nego ontološka. Da li je besmrtno biće u principu sposobno za nelagodnost u kulturi ili simboličku razmenu? Znači, za religiju, nauku, filozofiju ili umetnost? Za domestikaciju ili pripitomljavanje? Ko će imati dovoljno daha za ovu veliku metabolu biotehnološkog doba, koje je na početku, i njegov kodeks. Jer, stare distinkcije između smisla i besmisla, dobra i zla, smrti i života, prirode i kulture, smrti i Boga više ne važe. Kao ni one između čoveka i životinje, bestijalnosti i humanizma. Doba domestikacije ili varvarstva? Uzbuđenja ili ravnodušnosti? Gubitak distinkcija, ili gubitak horizonta? Kako napisati Novi organon ako su stare distinkcije prestale da važe? Možda su i naše priče, velike ili male, ugrožene budući da ova velika metabola ugrožava i samog gospodara priče ili zapleta.
      
       NENAD DAKOVIĆ
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu