Dok u zemlji, osim ipak skromnog obima obnove, skoro da nema značajne graditeljske aktivnosti, u Beogradu se održava Šesti trijenale svetske arhitekture - priredba visokog internacionalnog nivoa

      Šesti beogradski trijenale svetske arhitekture omogućio je Beograđanima i njihovim gostima da se tokom jula i avgusta u galerijama Paviljona "Cvijeta Zuzorić" i Muzeja savremene umetnosti upoznaju sa najznačajnijim arhitektonskim događajima u dvadesetom veku. Među petnaest izložbi koje čine Trijenale najzanimljivije su: "Sto svetskih arhitekata koji su obeležili dvadeseti vek", "Sto najznačajnijih zgrada Beograda u dvadesetom veku" - obe u izboru I. Mlađenovića, "Dvadeset godina nagrade Aga Kan" i "Ostvarenja savremenih šangajskih arhitekata".
       I dok je iza prethodnih pet bar formalno stajao Savez arhitekata Srbije, ovoga puta Trijenale je kompletno delo njegovog osnivača i neumornog priređivača, arhitekte Ivice Mlađenovića, kome su samo gostoprimstvom i svojim galerijama pomogli ULUS i MSU.
       Kada trojica stranih arhitekata, od kojih dvojica iz redova istaknutih svetskih stvaralaca, odvoje tri dana od svog dragocenog vremena da bi prisustvovali početku Trijenala, onda je to gest vredan pohvale i zahvalnosti. Švajcarac Justus Dahinden (1926) i Maltežanin Ričard Ingland (1937) su već uveliko osvojili stranice svetskih enciklopedija, a Tibor Palankaj (1948) pripada vrhunskoj trojci mađarskih arhitekata.
       Otvarajući Trijenale - Dahinden u "Cvijeti Zuzorić", a Ingland u MSU - uvaženi gosti su uputili pregršt pohvala organizaciji i sadržaju priredbe i izneli predlog da se, uz njihovu pomoć, neke od izložbi prikažu i u drugim zemljama.
      
       Gosti govore
       Iskoristili smo boravak gostiju u Beogradu i zamolili ih da za čitaoce NIN-a kažu koju reč o svom radu i viđenju savremene arhitekture.
       Tibor Palankaj, čiji je otac rođen u Bačkoj Palanci, pa otuda i prezime, živi i radi u Segedinu i za sobom ima obimno delo. Za objekat banke u Segedinu dobio je najviše priznanje Saveza arhitekata Mađarske za 1999. godinu. Pokazujući nam panoe sa fotosima svojih zgrada posebno ukazuje na nagrađeni objekat: "Nasleđe je ono što moramo ceniti kao izvor inspiracije i kao materijalizovanu istoriju. Na mojim ranijim radovima uvek je bio vidljiv uticaj nasleđa. Na banci sam zadržao renoviranu staru uličnu zgradu, a dvorišno proširenje sam izveo savremenim postupkom i mislim da sam našao dobar odnos starog i novog."
       Justus Dahinden je, naravno, najviše radio u domicilnoj Švajcarskoj, ali su njegovi projekti realizovani u još sedamnaest zemalja. Ističe da je uvažavanje geografskih, klimatskih, istorijskih i kulturnih svojstava mesta gradnje jedno od osnovnih načela njegovog projektantskog pristupa. Otuda i toliko spoljnih razlika između njegovih objekata. U širokom rasponu ostvarenih projekata izdvaja se impresivan broj od preko 50 crkava. Posebno priznanje dobio je kada je, kao jedan od retkih katolika tokom cele istorije, pozvan da projektuje veliku pravoslavnu crkvu u Sankt Peterburgu. Pitamo ga o iskustvima na ovom projektu.
       "Pre svega, pravoslavnu crkvu čini više regionalnih celina. Imate područje Moskve i Sankt Peterburga, koje sam morao dobro da proučim, zatim imate Ukrajinu, pa srpsku crkvu, makedonsku, grčku... Ali uopšteno uzev Pravoslavna crkva je zadržala tajnovitost rituala što određuje i arhitektonski okvir sa tradicionalnim formama. Na drugoj strani, Katolička crkva je od velelepnih zdanja kao što su na primer gotske katedrale, koje su nametale zastrašujući osećaj božje svemoći, prešla put do crkava kao mesta privlačnog društvenog okupljanja, pa se to odrazilo i na njihovu moderno orijentisanu arhitekturu. Ja sam se u Rusiji trudio da kanonizirane forme osvežim svojim doprinosom, a rezultat ćemo videti za, nadam se, nekih pet godina."
       Kako arhitekt Dahinden doživljava Beograd?
       "Znam da u Beogradu, osim Tvrđave, ne postoji građevina starija od dva veka što je veliki hendikep, ali Beograd ima izuzetnu vrednost u svom geografskom i topografskom položaju i dvema velikim rekama."
       Ričard Ingland je već peti put u Beogradu i šali se da je "sve manje gost a sve više domaći". I kad govori o gradu više ističe njemu blisku mediteransku srdačnost ljudi nego arhitektonski ambijent. Kao ostrvljanina, i u Beogradu ga privlači čarolija vode Dunava i Save. Na reprezentativnoj monografiji posvećenoj njegovom opusu stoji podnaslov Duh mesta, a u uvodu je izdvojeno njegovo geslo "Tradicija je azbuka, forma je jezik, a arhitektura je poema." Vođen ovim stavom, Ingland je sagradio mnogobrojna dela na rodnoj Malti. Mediteranski okvir, kamenito tle, ostaci davnih naselja, impozantna stara tvrđava, arhitektonski šarm La Valete - sve je to bila inspirativna podloga iz koje je on dizao svoje građevine sazdane od domaćih materijala, oblikovane lirskim geometrizmom, često živo obojene i umetnute u skladne urbanističke ansamble. Radost stvaranja tu se sugestivno prenosi na korisnike i posmatrače.
       Zanima nas koliko je Ingland gradio u inostranstvu.
       "Da, gradio sam, ali ne mnogo. Ne verujem da je arhitektura dobar putnik. Retki su stvaraoci, kao što je moj uzor i prijatelj Dahinden, koji mogu uspešno da odraze duh mesta. Kada Justus gradi crkvu u Africi - onda je to afrička crkva, kada to radi u Rusiji - tada je to ruska crkva. Danas se često, s pravom, upotrebljava sintagma 'globalno selo'. Upravo ta okolnost traži da ističemo regionalne osobenosti i sačuvamo arhitekturu, a samim tim i svet, od uniformnosti i monotonije."
       Koja savremena dela i autore Ingland najviše ceni?
       "U mom najužem izboru su Meksikanac Baragan, Italijan Đio Ponti, Danac Utzon, od klasika Rajt i Korbizje - samo na Ronšampu. Utzonova Opera u Sidneju je za mene najznačajnije delo dvadesetog veka."
       Poslednjeg dana, pred odlazak, arhitekt Ingland želi da poseti i fotografiše svoju zgradu na Banovom brdu. O kakvoj je zgradi reč?
       Pre deset godina, zahvaljujući inicijativi Ivice Mlađenovića, pokrenuta je akcija izgradnje osam stambenih zgrada u naselju Golf 12 po projektima poznatih svetskih arhitekata. Ova zanimljiva ideja koja bi Beogradu mogla da donese međunarodnu atrakciju naišla je na mnogo realizacijskih problema, ali je ipak do danas izvedeno pet zgrada, među kojima i Inglandova.
      
       Rušitelji i graditelji
       Dok se vozimo prema Banovom brdu, prolazimo pored srušenih zgrada u Knez Miloševoj ulici. Iskreno uzbuđen, Ingland kaže: "Zgrada Ministarstva odbrane je moćno delo i njeno rušenje je zaista ludački čin. Posebno mi je žao Avalskog tornja - zar nisu mogli da unište samo antenu i postignu svoj cilj? Ovako su nemilosrdno srušili jedan lep i markantan toranj. Zaista ostajem bez reči."
       Pred zgradom na Banovom brdu (koja odiše vedrim mediteranskim duhom), posle pažljivog posmatranja, zaključuje da su izvođači dobro obavili posao. Nailazi vlasnica jednog od 18 stanova i izražava zadovoljstvo projektom. Autor se osmehuje: "Eto najlepšeg komplimenta za stvaraoca, a ja sam preko ove zgrade još jače vezan za Beograd." Jako podnevno sunce još nije obasjalo glavnu fasadu i nema lepe igre svetlosti i senki koju upravo omogućava bogata plastičnost pročelja. "Eto, moraću ponovo da dođem i snimim bolje fotorafije", šali se Ričard Ingland ulazeći u automobil koji će ga odvesti na aerodrom.
       Trojica prvih gostiju otputovala su iz Beograda, a Trijenale tokom svog dvomesečnog trajanja očekuje nove posetioce iz redova arhitekata čija su dela na njemu izložena. Već u drugoj polovini jula u naš grad iz Kine treba da doputuje jedan od njenih najvećih arhitekata Ksing Tenghe. Biće to prilika da bolje upoznamo kinesku arhitekturu koja ubrzano dostiže sve zapaženiji internacionalni ugled.
      
       MILORAD H. JEVTIĆ