NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Put kojim se (sve) češće ide

Toliko je već naših glumaca koji žive ili snimaju na Zapadu da je to postala - pojava

      Kažu da sreća prati pametne. U priči o našim glumcima na Zapadu pre bi se, ipak, reklo da je reč o hrabrosti. Oni su se jednostavno usudili. I sve ih je više. Kako i zašto, svako od njih ima svoje razloge koji idu u velikom rasponu od, recimo, biti što dalje odavde do izazova da se proba, pokuša na drugim meridijanima.
       Nekada, u davna vremena, glumci su iz Jugoslavije odlazili po pozivu i stvarali (kakve-takve) internacionalne karijere, baš kao što je Jugoslavija bila mesto gde su dolazili mnogi stranci i ovde snimali filmove u koprodukciji. Obližnja Italija bila je najzanimljiviji prostor na kojem su, da tako kažemo, često tezgarili mnogi srpski, hrvatski i slovenački glumci. Iza toga se nije nazirala politička pozadina, nje u stvari nije ni bilo, naprosto se radilo o prilici da se uzmu lepi honorari. Iz tog doba, međutim, još datira uverenje da je našim glumcima na Zapadu presudna kočnica - jezik. Bila je to barijera koja je zaista zaustavljala u usponu, to jest stavljala gotovo sve njih u poziciju da igraju male ili manje uloge stranaca.
      
       Ko je povukao nogu
       Jedini pravi izuzetak od tog pravila bio je Bekim Fehmiu koji je posle trijumfa "Skupljača perja" u Kanu dosegao zvezdane trenutke u Evropi (bogami i u svetu) osvajajući s lakoćom glavne uloge u skupim, po pravilu akcionim filmovima. Kad je s tim stalo, on se povukao ne pristajući da ide ispod osvojenog vrha i ovde tiho nastavio život imajući ono najvažnije: fantastične uspomene.
       Poslednjih desetak godina na sceni je, međutim, nova stranica iste priče. Odlazi se iz zemlje, iz Srbije, ali uglavnom "pod moranje" ili pak s ubeđenjem da vreme jeste sve što čovek ima a vreme ovde uzalud prolazi. Ko je prvi počeo tu seobu, ko je pokrenuo taj novi talas... teško je reći. Možda, ipak, Rade Šerbedžija koji se s raspadom Jugoslavije premeštao iz Zagreba u Suboticu, pa u Beograd i, najzad, u Ljubljanu odakle je hvatao zalet za veliki svet. Ustalio se u Londonu (u kome s porodicom živi) a danas je jedini od svih koji se dočepao Holivuda iako je njegov engleski sve samo ne savršen, o akcentu da i ne govorimo. Setićemo se, ipak, da su mu se vrata Evrope otvorila, pre svega, posle pobede filma "Pre kiše" Milča Mančevskog u Veneciji 1993. godine. Šerbedžija posle toga igra u nizu filmova kao što su, između ostalih, "Broken English", "Praški duet", "Primirje", "Svetac", "Širom zatvorenih očiju"... a trenutno je u Australiji gde na Koralskom moru snima sa Glen Klouz televizijsku seriju "Južni Pacifik", možda i "posao života".
       Njegova supruga Lenka Udovički se, s druge strane, sve to vreme bavila pozorišnom režijom u Londonu, s povremenim izletima do Beograda ("Na čijoj strani" Ronalda Harvuda u Ateljeu 212). Nedavno je Lenka Udovički ostvarila i svoj najveći san: u londonskom Glob teatru režirala je Šekspirovu "Buru", za reditelje najteži komad, pri čemu Prospera tumači, a ko drugi, Vanesa Redgrejv. Sam trenutak premijere (proteklog maja) kamerom i tekstom zabeležila je beogradska rediteljka i prijateljica s klase Alisa Stojanović, i to kao dokumentarni film prikazala prošle nedelje u Ateljeu 212 pod naslovom "Bura u Londonu". Glob prima više od hiljadu i po gledalaca i trebalo je čuti i gledati ovacije, te uzvike "bravo" i bacanje cveća na srećne glumce među kojima je, dabome, svojom visokom pojavom dominirala Redgrejev. U istom dokumentarcu videli smo i još neke naše glumce u Londonu: Anu Sofrenović, Dragana Mićanovića i Branku Katić.
       Nedavno je NIN objavio razgovor sa Anom Sofrenović povodom svetske premijere filma "Nebeska udica" Ljubiše Samardžića na Berlinskom festivalu. Tada je objasnila zašto su se ona i njen suprug Dragan Mićanović odlučili da, usred bombardovanja, sa sasvim malom ćerkom, napuste Jugoslaviju. Pored ostalog je rekla:
       "Kad razmišljam sada o našim ljudima u Jugi, mislim da im je najteže u glavama, ne vide ništa dobro ispred sebe, nikakvu perspektivu, nikakvu svetlost. Volela bih da izbore sebi tačku - šta god da je to - koja će ih vući napred a ne da samo čekaju, čekaju i čekaju da se nešto samo od sebe promeni. Ja sam našla tu tačku i uradila ono u šta sam verovala da je za nas troje u tom trenutku najispravnije. Takvo je bilo moje osećanje i mi smo krenuli, upustili se u taj ogromni rizik".
      
       Ne samo stranci
       I dok se ona više okrenula filmu i televiziji, Dragan Mićanović je neočekivano, "sav u pozorištu". Trenutno, da podsetimo, uporedo igra Fortinbrasa u "Hamletu" i ima probe novog komada, "Antipodisa" Ričarda Bruna, sve to upravo u Globu. A Branka Katić? Ona za sada (takođe je već godinu dana u Londonu) igra uloge naših žena, uglavnom su to muslimanke iz Bosne, u filmovima i serijama ("Porok", "Ratnici") i strpljivo čeka veću priliku...
       Na životnu prekretnicu se, ali još pre sedam godina, odlučio i Miki Manojlović koji sa suprugom, mladom glumicom Tamarom Vučković, živi u Parizu a "rasprodat" je do 2002. godine. To će reći da ide iz filma u film, držeći se, doduše, kinematografija Francuske i Kanade (zbog svog perfektnog znanja jezika) ali i Italije odakle mu, takođe, često stižu ponude. Miki Manojlović, sav svoj kakav je već, odlučio se definitivno za Zapad posle demonstrativnog napuštanja Narodnog pozorišta (u času kada je tamo za upravnika bio postavljen Aleksandar Berček) objasnivši takav svoj korak razlozima više prirode: "Bio sam na svim stazama, igrao u svemu što je bilo relevantno kako u pozorištu, tako i na filmu i televiziji, bio na tom putu i shvatio da ništa toliko izazovno ne mogu ovde više da nađem a da se ne vrtim u istom krugu. Zato sam rešio da probam nešto novo, sigurno teže, ali otud i zanimljivije. Francusko tržište glumaca je ogromno, kao i svako drugo na Zapadu, tu je borba za ulogu uvek hod po mukama. Najveći uspeh je, naravno, kada oni tebe traže, kada oni baš tebe hoće."
       Manojloviću su, podrazumeva se, u prodoru bitno pomogle glavne uloge u Kusturičinim filmovima "Otac na službenom putu" i "Podzemlje", oba laureati Kana. U stvari, Emir Kusturica je prvi iz Jugoslavije apsolutno dokazao da Zapad nije neosvojiv kad je o filmu reč, naprotiv, i time zapravo oslobodio druge zazora, pa i straha. Možda je to i njegova najveća zasluga. Zbog savršenog znanja francuskog, Miki Manojlović je, treba dodati, zasad jedini naš glumac na Zapadu koji ne igra, obavezno, uloge stranaca: "Prolazim kao neko za koga se, u stvari, ne pitate odakle je, što je stepenik više."
      
       Pusta amerika
       U dalekoj Americi dugo su već, desetak godina, Mira Furlan (njoj se, ubrzo po dolasku, posrećilo s jednom naučnofantastičnom serijom), zatim Mirjana Joković koja, uglavnom, tamo živi i tamo pokušava da se izbori za bolji status, a sve to vreme u Jugoslaviji snima ("Jedna priča o Vukovaru", "Podzemlje", "Tri letnja dana").
       Manje se zna o Uliksu Fehmiu i Snežani Bogdanović koji sa ćerkicom žive u Njujorku. Otišli su u trenutku kada je njihova predstava "Zapali me" bila najveći hit u Beogradu. Tamo imaju pekaru, ona ih izdržava...
       Treba li, zatim, uopšte podsećati da je Sergej Trifunović upravo u Njujorku okončao snimanje filma "Tri sata posle ponoći" čiji je producent Spajk Li a reditelj Li Dejvis Junior. Sada u Sloveniji pregovara o novom filmu u režiji Andreja Košaka a partner bi mu bio Radko Polič. Okretni Trifunović trenutno je naš glumac koji možda napolju i najviše obećava. Od njega se sve može očekivati pa i da, jednog lepog dana, osvoji Oskara, što je, uostalom, svojevremeno proglasio ciljem. Film koji je snimio u Americi može da bude upravo taj put. Naravno da mu ništa nije palo s neba. Sergej Trifunović, sa svojim neverovatnim glumačkim darom, uveliko je već lice koje Evropa dobro zna. Posle "Tuđe Amerike", kojoj je Kan zdušno aplaudirao, on se najpre koncentrisao na Francusku ("Ljubavnici") ne ispuštajući nikada iz vida Ameriku kao svoju glavnu destinaciju.
       Posebna priča su oni naši glumci koji ne napuštaju zemlju a, ipak, stalno snimaju u inostranstvu. Na primer, Anica Dobra koja je u Nemačkoj poznata koliko i ovde. Ona se, takođe, pre desetak godina, i to na vrhuncu popularnosti, odlučila za promenu koristeći svoje odlično poznavanje nemačkog jezika. Kako je, međutim, reč o manje atraktivnoj kinematografiji, manje se i zna šta je i koliko ona tamo snimila, kolika je zapravo mera njenog evropskog rejtinga.
      
       Lazin recept
       Dragan Nikolić takođe često snima u inostranstvu, konkretno u Francuskoj, pri čemu s tim ne maše previše niti se specijalno kiti tim perjem. Ode, uradi posao i vrati se srećan u Beograd, s naglaskom na obalu Save, sve u stilu onoga što je jednom mudro rekao: "Više od glume volim život."
       Slično se ponaša i Lazar Ristovski koji trenutno u Nemačkoj snima film. Za NIN kaže:
       "Mogao sam da ostanem u Italiji i tamo radim. Mogao sam da odem i na neka druga mesta, ali vezanost za moju zemlju, za korene koji mi daju život, i umetnički i biološki, sputavaju me da to učinim. Odbio sam nekoliko uloga jer nisam hteo da glumim beznačajne stvari i da se vraćam unazad samo zbog novca. Gluma je moj život a ne moj posao. Upravo sam dobio glavnu ulogu u jednom nemačkom filmu, a na jesen se vraćam i pravim velike planove što se tiče i pozorišta i filma u Beogradu. Mnogo mi je draže da kao jugoslovenski i srpski glumac pravim dobre uloge u stranim filmovima, nego da igram epizode u tim filmovima i da sam prinuđen da pljujem po svojoj zemlji i narodu kako bih pravio karijeru napolju."
      
       Postavlja se, naravno, pitanje čemu sva ova priča. Zbog informacije? Teško. Da ukaže, jednim potezom, na nešto što je već postao grupni portret? To svakako. Bilo da se beži iz zemlje Srbije ili iz ovdašnje učmale kinematografije i siromašnog pozorišta, na taj korak se sve češće odlučuju oni - glumci - za koje se dugo verovalo da za njih na Zapadu pravog posla nema. Ovo je, međutim, vreme tolikog ubrzanja i tolikog pomeranja ljudi, kao da su svi svuda, da su i glumci to pravilno shvatili odbacujući čuvenu jezičku barijeru kao poslednju glupost koja koči, pogotovo na filmu koji je po definiciji kosmopolitski. Zar Antonio Banderas nije odličan primer za to, a o Švarcenegeru (zvanom Asta la Vista, Babdž) ne vredi trošiti reči. Pri tom su se, suvišno je dodati, u tom novom talasu našli najbolji među našim glumcima. Svesni da mogu i da vredi pokušati. I ta lista se stalno uvećava. Možda nije daleko dan kada ćemo o, recimo, Ani Sofrenović ili Sergeju Trifunoviću govoriti kao o pionirima novog (srpskog) glumačkog poretka.
      
       JASMINA LEKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu