Kao ministar kulture i kao upravnik Narodnog pozorišta, imam jednu jedinu ambiciju koja može biti krajnje utopistička: da barem na duhovnom planu ublažim raskolničke mržnje, napetosti i iracionalne netrpeljivosti najteže endemske bolesti naših naravi i naše kulture

      Ako ikada bude morao da razrešava svoj usud intelektualca u službi politike, Željko Simić (42) neće moći da se koristi iskustvom prethodnika na tom mestu - svi u SPS od njegovog osnivanja do danas bili su brzo potrošeni. Sadašnji ministar kulture i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu najdugovečniji je političar intelektualac iz vrha ove partije, mada je i on imao "kratak predah". Književna javnost godinama je pamtila ovog vrsnog polemičara, koji je prosto utihnuo ulaskom u zgradu na Andrićevom vencu 1. U ovom razgovoru pokušali smo da prozovemo tog Željka Simića.
      
       Koliko je ministar Simić pomogao upravniku Simiću, a koliko odmogao činjenicom da on odlučuje o parama i ostalom što ide uz to?
       - Između njih dvojice je od lane zalegla jedna mukla i teška podozrivost koja se očas da promitariti u pravu čegrst kad prvi, formalno važniji, počne - aludirajući na neke probleme jevrejske poezije - recitovati pesmu "Ničega nema manje/zato što nečega ima više", a drugi mu odgovara stihovima iste pesme, jer su im geni njihovih lektira istovetni: "Svega je manje nego što zaslužuje/naročito onoga čega je najmanje!"
      
       Moglo bi se zaključiti da je ministar Simić, eto, odmogao upravniku Simiću?
       - S početka je ministar upravniku bio, možda, i poverilac. Ali je ovaj potonji odavno prestao biti njegovim dužnikom. Jedna institucija koja traje i pretrajava bezmalo vek i po, koja pod svojim okriljem ima Operu, Balet, Dramu i skoro 800 zaposlenih, morala bi biti u svakoj, a naročito u našoj kulturi, privilegovana. Ta privilegovana pozicija ne znači stavljanje drugih ustanova u hendikepirani položaj, ta "povlašćenost" ne sme se graditi na uštrb onih koji svoju tradiciju još uvek nemaju, nego je tek stiču i stvaraju. Mislim da smo kao Ministarstvo tu alhemijsku "meru za meru" našli, jer finansijski i praktično-operativno pomažemo rad i onih pozorišta koja su izvan naše neposredne formalne nadležnosti.
      
       Završena je prva sezona u kojoj ste bili upravnik najstarijeg nacionalnog teatra u Srbiji. Za uspehe smo čuli, šta je s problemima od dolaska na to mesto pre godinu dana do danas?
       - Ne bi bilo dolično kada bih ja, makar "samo" i u svojstvu upravnika Narodnog pozorišta, izricao vrednosne sudove o sezoni koja je minula, budući da je to meritorna pozorišna kritika, s manje ili više objektivnosti, već učinila. Ali, ako se zna da je Narodno pozorište, posmatrano iz ugla aritmetičkog proseka, svakog meseca imalo po jednu premijeru, da smo neke "prognane" umetnike vratili pod okrilje ove pozorišne institucije a mnogim mladim glumcima stvorili šansu da se nametnu publici, da smo obezbedili gostovanja svetski priznatih operskih i baletskih stvaralaca, da smo s mnogim rediteljima strogo precizirali prava i obaveze na način koji bi mogao biti zametak odnosa koje bi sankcionisao budući Zakon o pozorištu, dakle, ako se sve to ima u vidu, onda je sigurno da su stvorene čvrste pretpostavke za renesansu našeg najstarijeg i najznačajnijeg nacionalnog teatra - ma ko ga u budućnosti predvodio.
       S druge strane, suočio sam se s obiljem pragmatičnih, mahom banalnih, problema čije bi nabrajanje za vaše čitateljstvo bilo krajnje dosadno. Ipak, svi oni samo su puki odblesak dramatičnog odsustva humora kod ljudi zaposlenih u ovoj ustanovi, pa je, zapravo, to najveći problem s kojim sam se od početka sudarao kao sa "ormarom nasred sobe".
      
       Odsustvo humora?
       - Da. Ma koliko to moglo nekima paradoksalno zazvučati. Pre nešto manje od 20 godina pisac eseja "O mudrosti romana" s razlogom nas je podsetio na to da je Fransoa Rable stvorio nekoliko neologizama koji su se zapatili u francuskom i drugim jezicima, ali da je jedna od njegovih reči zaboravljena i da je to za žaljenje. Ta reč je agelaste: potiče iz grčkog i označava čoveka koji se ne smeje, ne oseća humor. Rable je mrzeo agelaste, plašio ih se. Žalio se da agelasti tako užasno postupaju s njime da je skoro zauvek prestao pisati.
      
       Na prvoj dramskoj premijeri na velikoj sceni Narodnog pozorišta, reč je o "Maksimu Crnojeviću", pokazali ste ambiciju da okupite ljude iz vlasti, iz SANU, iz Crkve, iz sveta kulture i umetnosti, čovek bi rekao ne vodeći računa o njihovim različitim, bolje rečeno suprotstavljenim političkim uverenjima. Ono što je u demokratskim društvima normalno, u ovom slučaju bilo je izuzetak o kome se pričalo.
       - Svojevremeno sam sa setom čitao žučna negodovanja i eruptivni bes francuskih novolevičara povodom čuvenog susreta Arona i Sartra na stepenicama Jelisejske palate, u jeku užarene kampanje u korist "ljudi s lađa". Njihovo rukovanje bilo je povod žestokih protesta i nastanka termina "Sartron", koji je imao izrazito podsmešljiv prizvuk jer je trebalo da označi kraj intelektualnog radikalizma. Kao ministar kulture i kao upravnik Narodnog pozorišta, imam jednu jedinu ambiciju koja može biti krajnje utopistička: da barem na duhovnom planu ublažim raskolničke mržnje, napetosti i iracionalne netrpeljivosti - najteže endemske bolesti naših naravi i naše kulture.
       Drama Laze Kostića bila je povod da se na jednom mestu okupe ljudi koji, najblaže rečeno, različito misle, ali čija se dela vrednosno ne mogu dovesti u pitanje i koja kao takva predstavljaju temelj naše kulture.
       Koliko je Francuzima bio izlišan, toliko je nama naš imaginarni "Sartron" nasušno potreban, kao i vreme kada će velikani našeg duha jedan drugom, makar i bez publike, pružiti ruku u znak istinskog poštovanja građanskog reda, tolerancije i međusobnog uvažavanja.
      
       Nije li to čuđenje kulturne javnosti dokaz da se partija na vlasti kojoj vi pripadate uglavnom ponaša suprotno od onoga što ste vi pokazali?
       - Što se tiče vašeg pitanja koje u sebi krije i jednu oštru političku (dis)kvalifikaciju, upravo sam vam naveo primer na osnovu kojeg se vidi da u jednom "demokratskom društvu", za koje se francusko izdaje i koje kao takvo slovi, nije bilo prirodno ni da se dvojica najžešćih misaonih suparnika makar samo i u prolazu rukuju, i to u znak solidarnosti s "ljudima s lađa" s kojima bi se svako častan i moralno osetljiv morao solidarisati.
       Ne, vodeći francuski intelektualci okarakterisali su taj susret kao najveću "izdaju", kao najteže moguće duhovno svetogrđe. Prema tome, krajnje je vreme da se okanemo iluzija o demokratskoj prirodi takozvanih demokratskih društava i država, koje su svoje pravo, izrazito nedemokratsko i represivno lice pokazali prošle godine, bombardujući našu zemlju bez ijednog valjanog i "razumljivog" razloga, da ne govorim o drastičnom odsustvu bilo kakvog pokrića u međunarodnim pravnim normama i uopšte vrednostima i načelima civilizovanog sveta.
      
       To o čemu govorite ne menja činjenicu da je kulturna čaršija bila začuđena vašim gestom.
       - Kada govorimo o "predstavi" koja se odigrala pre prave predstave "Maksim Crnojević", čuđenje kulturne čaršije nikako se ne može vezati za partiju kojoj ja pripadam i njeno "ponašanje", već za žučno nemirenje te iste čaršije s time da se makar u kulturi stvori formalan sklad koji nipošto ne bi podrazumevao misaono i duhovno jednoumlje. Pre će biti da su se oni negde, u dnu duše, osetili prevarenim, iako, razume se, o nekakvoj podvali i "manipulaciji" ne može biti ni govora. Otuda i ta "nelagodnost u kulturi" koju ste vi eufemistički krstili "čuđenjem".
       Pa ta ista čaršija tako je precizno interesno isparcelisala stvaralački prostor da kultura pre podseća na minsko polje nego na područje slobodne ljudske avanture. Čik se drznite da na bilo kom planu, uz mnogo dobre volje, uz obilje čvrstih argumenata i bez ikakvih "zadnjih namera", uzdrmate ustanovljeni poredak, sankcionisani "sistem ponašanja" i nepisanu hijerarhijsku lestvicu "pravih" ličnosti i vrednosti iz bilo koje oblasti kulturnog života?! Završili biste ili u nekom sarkofagu kao "zabludeli putnik ustakljenih očiju", ili, u najboljem slučaju, kao čuvar Bogorodične crkve.
       Još ako ste pri tom daroviti, odmah pređite ulicu, jer na toj strani za vas mesta ne može biti. Jer, odista, nema veće zavisti od one koju izaziva milost dara.
      
       Da ne preterujete u odbrani udela svoje partije u podelama koje vas toliko preokupiraju?
       - Ne preterujem nimalo. Te podele su tako oštre da vi ne smete ako se počem bavite (i) politikom, ni pomisliti da prizovete, primera radi, kakvu Kišovu misao ili njegovu metaforu. Ne, ni za živu glavu! Kiš je naš, nije vaš! Pri tom se uopšte ne zna ko su to "oni" a ko smo to "mi". Bitna je demarkaciona linija. Nećete ga vi, majci, koristiti, kad smo ga "mi proglasili merom svih stvari u kulturi". Ja sam jedan takav "linč" doživeo upravo na stranicama vašeg lista u jednoj dugoj polemici povodom Kišove pripovetke, koja se potom "prelila" u druge književne listove, i koja je u krajnjoj konsekvenci iznedrila presudu po kojoj Ž. S. o pomenutom meritumu nema i ne sme ništa prozboriti!
       Umesto da budu ozareni što se krug posvećenika - ne diletanata - jednog velikog i nepristupačnog dela lagano širi, sve do takvih razmera koje će taj lirski poetski opus učiniti opštim dobrom, oni se ponašaju kao carinici bez uniforme! Nemojte pokušati, čak ni uz mnoštvo izvinjavajućih fraza, da izgovorite jeretičku misao kako, možda, najveći živi srpski pisac nije ni jedan od prononsiranih, već skrajnuti i samozatajiti Vladan Dobrivojević, kome je, nakon mnogih prećutanih romana, upravo izašla trotomna, fascinantna "Nostalgija", i koji je već sada svetski pisac, iako mi to ne znamo (nema ko da nas "obavesti"!).
      
       Pretpostavljam da se s tim podelama srećete i kao ministar kulture?
       - Upravo kao ministar. Ali, moram dodati da te podele nisu uvek tako čvrste, naročito ne onda kada od Ministarstva kulture treba potražiti finansijsku ili kakvu drugu pomoć koja se, ako usledi, mahom krije, ublažava, ili zataškava, jer caruje nepisano pravilo da se "njih valja kloniti".
       "Uvaženi kolega, čuh da ste juče viđeni u prostorijama Ministarstva kulture! Da li je to tačno?"
       "Bog s vama i svi anđeli! To mora da je bio moj brat blizanac!" odgovara ugledni reditelj još uglednijem. "Nisam znao da ga imate!" - uporan je onaj prvi. "Verujte, i ja sam tek prekjuče saznao." To je vic koji sam ja izmislio i koji je posledica mog iskustva, zbog kojeg ja nisam ni najmanje nameran da bilo koga kudim, da se žestim, ili durim.
       Ako ste u ovom trenutku ministar kulture, vi probleme, pa i nasleđene podele i deobe, najpre morate razumeti da biste imali ikakvu šansu da ih promenite i da vrhunskom stvaralaštvu - što je sinonim za umetnost - uklonite sve remetilačke faktore na putu šire afirmacije i veće dostupnosti koja nikada neće poprimiti populističke dimenzije. Nećete to učiniti ukoliko pojave u kulturi, stojeći nadmeno na zamišljenom Anvonu, s kažiprstom dužim od srednjeg prsta, gromoglasno i autoritativno budete razvrstavali na "elitne", "vrhunaravne", "poželjne", ili , s druge strane - na "šund", "kič" i "kulturnu bižuteriju".
       Ne smete dekretom propisati naredbu - "Doručkovati se mora samo uz Bahove fuge!", zato što učinci mogu biti samo u direktnoj opreci sa vašim najdubljim duhovnim nastojanjima. Kamijevski rečeno, umetnost kao da je stidljiva... zato i deluje posredno. Tako moram i ja delovati, i to je glavni razlog zbog čega sam manje svadljiv u poslednje vreme, manje javno polemičan, a ne zato što sam se tobože priklonio nekakvom političkom ili životnom oportunizmu. Jer, ako je u čemu Levi ikada bio u pravu, onda je to u konstataciji da je kultura davno izgubila svoju definiciju. Nema mesta, razume se, bojazni da ona umire, ali se mora priznati da se njena suština razblažuje. Ona se ne gasi, ona se proširuje. Ne iščezava - i neće iščeznuti - ali gubi svoj skelet, svoj reljef, svoje granice.
      
       Treba li posle ovoga da nam bude jasnije zbog čega ste ispisali svoje pohvale Zorici Brunclik na omotu njenog novog CD, što je mnoge iznenadilo?
       - Upravo bi iz te, strateške perspektive valjalo sagledati i moj komentar uz novi CD Zorice Brunclik, koji ne predstavlja nikakvu odu "estradnoj muzici", već pre dijagnozu jednog fenomena koji se ne sme potceniti, a još manje olako diskvalifikovati. U teškim rečima po pravilu ne prebiva istina, ali je istina da vas teške reči đavolski privlače da ih olako upotrebite jer imate iluziju da od metafizičkog haosa u koji ste nepitani bačeni, pravite poredak kojim suvereno vladate.
       I šund i banalnost i glupost i kič najrasprostranjenije su pojave, te nema sfere koja njima nije oprljena, koja je ostala pošteđena njihove pogubne "radijacije". Ali ako sam ja, u svojstvu u kome sam, pokušao da razumem - ne da glorifikujem - jednu dimenziju "folk muzike" koju sluša milion ljudi a koja meni nije bliska, veće su mogućnosti da jedan procenat te publike podrži moj stav da je uzbudljivo i očaravajuće slušati Bahove fuge - pre ili posle doručka - svejedno.
       Umberto Eko je nedavno izjavio: "Ne znam da li da budem srećan ili nesrećan, ali mislim da je čovečanstvo dospelo u fazu kada kulturom valja smatrati svaki događaj nakon kojeg čovek nema potrebe da prekolje drugog."
       Odveć radikalno?! Da. Previše daleko od istine?! Nažalost - ne.
      
       Vaš rad u Narodnom pozorištu nije protekao bez skandala, preciznije rečeno sukoba s bivšim upravnikom?
       - Ja s bivšim upravnikom nisam bio niti mogu biti u bilo kakvom "sukobu" jer ne mogu naći vremena da pročitam sve njegove intervjue, komentare, parenteze, demantije, meditativne putopisne zapise iz Grčke do koje se dolazilo via Budimpešta. Štaviše, ja mu se divim na način jednog tinejdžera! "Sukob" i "skandal" inscenirani su u jednom delu naše kulturne čaršije koja se rasplakala nad martirskom sudbinom sada već i formalno najvećeg živog jugoslovenskog pozorišnog reditelja (mada ni mrtvi ne mogu biti više tako "mrtvački" spokojni) i počela jecati nad činom jednog razrešenja i jednog novog imenovanja...
      
       Da li ovim ..."najveći živi jugoslovenski reditelj", aludirate na ishod Sterijinog pozorja?
       -Ne. Ja aludiram na pretpremijeru tog ishoda (uzgred, mislim da je N. B. drastično oštećen zbog nedodeljivanje nagrade za scenografiju, što mora biti (nat)kompenzovano ili naknadnim dodeljivanjem "iste" u drugoj formi, recimo Krejgove nagrade, ili novim jadikovanjem u novim i novim intervjuima). Dakle, skandal je izrežiran po tipičnom obrascu totalitarnog kiča, koji čine dve suze. Prva suza kaže: "Kako je to skandalozno što je N. B. razrešen i to na isti način na koji je i postavljen". Druga suza kaže: "Kako je to skandalozno što je čitav opozicioni teatarski serkl ganut što je N.B. razrešen na isti način na koji je i postavljen." Tek ova druga suza od kiča čini kič.
      
       Tužili ste list "Vreme", a ministar kulture je poslednji od koga se očekuje da "odrapi" novine po Zakonu o informisanju, pogotovu od vas koga javnost manje doživljava kao funkcionera SPS na vlasti u kulturi, a više kao intelektualca s osvedočenim naučnim, odnosno literarnim angažmanom?
       - Povod za tužbu bio je tekst koji je vrveo od teških neistina i kleveta i koji je bio samo puki nastavak onih članaka koji su za cilj imali potpunu satanizaciju mene kao javnog delatnika, pa i partije kojoj pripadam. Ako je ko spreman da dobrohotno prihvati večernji ironični ubod i da još uživa u "otoku" koji ta žaoka persiflaže ujutro izazove - onda sam to ja. Iz tih razloga mi nikada nije palo na pamet da polemički odgovaram jednom Tirketu ili Brani Petroviću, koji ne pišu da bi vas kao čoveka, umetnika, ili javnog poslenika povredili i unizili, već da bi vas, na poseban način, učinili smešnim.
       Mene kao lanjski sneg diraju uvrede novinara pomenutog lista po kojima sam "mali", "veliki", ili "pokojni", jednako kao što ni druge ne mogu pogađati opisi u kojima su "debeli", "nosati", "klempavi", "priglupi" i slično. Ta količina banalnosti jeste nesvarljiva, zar ne?!
       Ukoliko kao novine želite nekog da izložite žestokoj osudi, da ga podvrgnete oštroj kritici, morate barem uvažiti elementarne činjenice vezane za njegove kompetencije: šta je po zakonu vlastan da čini a šta ne.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Samo obznana Na primedbu o sve većoj zatvorenosti SPS, ovaj član IO GO SPS kaže:        - Ta vrsta prikrivenog političkog tribalizma, u čijoj se osnovi nahodi princip "ko nije s nama taj je protiv nas", daleko je od partije čiji sam član "kao snegovi Urala". Mi smo i programski i praktično - politički od samog nastanka bili otvoreni za svaku demokratsku, slobodoumnu, pravdoljubivu i patriotsku ideju koja bi utirala put opštem boljitku. S druge strane, bili smo zatvoreni prema svakoj ideji da se zemlja, u ime nekakvog političkog pragmatizma, porobi i prepusti se stihiji nasilničke savremenosti kojoj smo tako surovo izloženi!               To lepo zvuči, ali podelu na "izdajnike" i "patriote" nije izmislila opozicija, nego pre svega ljudi iz vlasti.        - Nisu "ljudi iz vlasti", da se latim vašeg izraza, izmislili tu podelu: oni su nju samo obznanili, jer nemaju razloga da se ponašaju poput jednog Hegela, koji je, na primedbe da mu je sistem u nesaglasju s činjenicama, odgovorio: "Utoliko gore po činjenice!"