Osim političara, diplomata i svakakvog džet-seta, u Klub su dolazili i anonimni ljudi, kojima niko nikad nije doznao ime. Za njih se govorilo da su policajci

      Ja sam realan čovek: po profesiji sam samo konobar, a uspeo sam da od te prilično isprofanisane profesije ostvarim sjajnu karijeru. Da mi nijedna vrata u životu ne budu zatvorena, da se družim sa izuzetnim ljudima. Da budem pozivan na prijeme u ambasadama, i u kuće mojih gostiju. Kako ne bih bio zadovoljan kad jedna veličina koja se zove Bata Stojković, mene odabere za svog gosta u svojoj 300. predstavi "Profesionalca".
       Objašnjava na početku razgovora svoj životni epilog Radovan Litričin, nekada treći čovek znamenitog Kluba književnika, u socijalističkoj epohi najznačajnijeg stecišta umetničkog i intelektualnog Beograda, sa konotacijom opozicionog i disidentskog. Osim nostalgije za 'onim' vremenom, Radovan danas ima elitni restoran "Kod Radeta", retko mesto u Beogradu gde se ne služe medaljoni sa pečurkama i Karađorđeva šnicla, najveći dometi našeg ugostiteljstva, kroz decenije.
       PREZIME KAO SINONIM: Ja sam iz Bašaida, mesta u severnom Banatu, između Zrenjanina i Kikinde. U mojoj kući hrana je uvek bila prva na lestvici vrednosti: deda je bio lovac, tako da je baba bila prinuđena da razvija maštu. Kao dete, sećam se, često smo jeli ždralove, prepelice, šljuke; zečevi su bili normalan deo kuhinje, pa srne... Očito da moja naklonost prema mesu divljači datira od malih nogu. Otac se bavio ugostiteljstvom i meni se dopadalo druženje s ljudima. Bilo mi je zanimljivo da upoznajem nova lica. Otac je ujutro dolazio s posla i odmah odlazio da radi na njivi. Zemlja nije smela da se zapusti. Nisam voleo te paorske poslove, kad uprežemo konje pitam ga koliko ćemo ostati na njivi.
       Bio sam stipendista hotelskog preduzeća "Metropol", moj zadatak na praksi bio je da, kao 6. u rejonu, samo menjam pepeljare. Taj zastareli način školovanja me je izluđivao - nemate pristup gostu, nikakvu komunikaciju. Postojala je tvrda hijerarhija, trebalo mi je 15 godina staža, da bih dobio zvanje ugostitelja. Pokušao sam da preskočim te stepenice, upisao sam studije, međutim, moj kum Petar Korda javlja mi da u Klubu književnika trebaju konobara, da mi je ugovorio sastanak. Nikad pre nisam čuo za to mesto, odem tamo i upoznam vrhunske ugostitelje: Ivu Kusalića i Budimira Blagojevića. I odmah budem primljen. Zašto? Moje prezime bilo je sinonim za profesore veterine i medicine, ispostavilo se da je Ivu uspešno operisao jedan moj stric. Kad je čuo da sam Litričin iz Banata, nisam morao ništa da pokazujem od mog ugostiteljskog znanja.
       ČVARCI ZA ISIDORA PAPA: Istog dana kad sam bio primljen radio sam na jednom prijemu u Gornjoj sali. Oko ponoći, Iva kaže: "Nemoj još da ideš. Gužva je u restoranu, siđi da pomogneš!" Kad sam video kako izgleda Klub književnika posle ponoći, uplašio sam se - E, baš, ni ovakvo ugostiteljstvo mi ne odgovara! Ali, mic po mic...
       Sledećeg dana otvorila se bašta, strahovita gužva. Iznose se stolovi iz podruma, postavljaju se viđenijim gostima. Jedan sto je iznet za Isidora Papa, Kazimira Vidasa i Milana Pališaškog. Naravno, nisam znao koga imam ispred sebe, svako malo sam prilazio: Sad ću doći, sad ću doći...! Papo, koji je bio izuzetno nervozan i strog čovek, ništa nije govorio. Kasnije, kad sam ih uslužio, prišao je Iva a Papo mu je rekao: "Ovog malog da neguješ, od njega će biti nešto!" Ostali smo prijatelji do poslednjeg dana. Čak, pomalo imam grižu savesti: tri dana pre nego što je umro, molio me je da mu donesem guščije čvarke, salatu od hobotnice i, "Ako neko bude naručio 'san pjera', neznalice odbacuju glavu - spakuj mi je!" Zateknem ga obučenog, leškari. Prosto, nije mogao da sačeka da otvorim kesu sa čvarcima, punu šaku čvaraka stavio je u usta. Posle sam prebacivao sebi, možda nije smeo da ih jede.
       RUMENKO: Prve dve godine rada u Klubu književnika, '76. i '77, bile su za mene košmarne. Kad sam shvatio gde sam došao, šta znače Francuska 7 i Klub književnika, dobio sam takvu želju za dokazivanjem, takav naboj, da nisam uspevao da prepoznajem ljude, svi likovi su bili isti. Trebalo mi je dve godine da počnem da razlikujem Kseniju Jovanović od Jovanke Broz.
       U Klubu je postojala hijerarhija: znalo se kome se prvom iznosi, kome se daje najbolja hrana, kako se raspoređuju komadi mesa. Prva kategorija servirala se diplomatama i političarima, glumcima druga kategorija; sve što ostane davano je pesnicima i slikarima, sa dobrom dozom alkohola. U 4 ujutro, hrane u Klubu više nije bilo.
       Osim političara, diplomata i svakakvog džet-seta, u Klub su dolazili i anonimni ljudi, kojima niko nikad nije doznao ime. Jednostavno, bili su deo inventara. Nisu mnogo naručivali i za njih se govorilo da su policajci. Kad neko od umetnika vidi takav lik, odmah pita: "Šta traži taj pandur?!" U početku nisam razumeo čemu takva odbojnost prema policiji dok nisam shvatio da je Klub stecište disidenata, opozicije onog vremena. Onda sam i ja u svakom nepoznatom video policajca. Sećam se jednog tipa, zvali su ga Rumenko, i on se nije bunio. Svi su ga smatrali policajcem. Preko dana bih ga viđao u "Šumatovcu", "Lipi", "Grmeču", uveče bi dolazio u Klub književnika. Uvek je naručivao tri deci vina sa sodom, vinjak pre toga. Da li je zaista bio policajac, teško da ćemo saznati.
       VELIKI UČITELj: U početku sam radio samo noću, kad dođem čujem od Ive i Bude: "Bilo je 50 kafa, 70 kafa..." Vidim da su sve šoljice poslagane, pitam ih: "Pa gde je to bilo?" "Gore, po spratovima." Te, bio je Krleža, i ko sve nije. Rekoh, daj da dođem pre podne, da vidim ko su ti ljudi. Tako sam počeo da upoznajem znamenite ljude, uglavnom književnike, i izgledao značajan samom sebi.
       Krleža je bio čovek s izgrađenim stavom, odabranim prijateljima. Znao je sa kim šta priča. Bio sam prisutan kad je Krleža poslednji put došao u Klub, da sa Ivom popije flašu kutjevačke graševine. Poručio je lešo teleću glavu, Iva mu donosi porciju, na to će Krleža: "Evo, tele nosi teleću glavu!" Iva dve sekunde ne reaguje, u trećoj odgovara: "Volu da je pojede!" Tako nešto mogao je samo on da mu kaže. Iva je bio moj učitelj u svakom pogledu. Sećam se trenutaka kad mu je novčanik bio pun ceduljica; u Klubu vri kao u košnici, on nema žutu banku. Pitam ga šta se događa, kaže: "To su mladi ljudi, hrišćanski je pomoći im!" Oni su, čak, uzimali novac od njega u zajam. Večerali su u Klubu, a sad idu u provod.
       SIN HENRIJA MILERA: Najbolje kontakte imao sam sa Vecom Lukićem i Miodragom Bulatovićem. Kad je Bule postao predsednik Udruženja književnika, tog trenutka mu se rodila ideja da Ivu, Budu i mene izbaci iz Udruženja. Onim svojim specifičnim dubokim glasom, kaže: "Eeeeee, Raćo, mogu da ti kažem da je stvar došla do usijanja. Sad sam bio u republičkom ministarstvu, rekli su mi da ova zgrada treba da doživi osveženje, a da Klub književnika mora da se seli!" "Gde da se seli?!" "Pa, zna se gde vi pripadate, eeeeee, na Ibarsku magistralu!"
       Imao je običaj da, kako se ko od gostiju pojavi, odmah pita: "Ko ono tamo sedi?" Jednom je tako sedeo jedan par, ona lepa kao boginja, crnka sa zelenim očima, on dozlaboga ružan. Snimi ih Bule: "Eeeee, ko su oni?" Pukne mi film, kažem: "Zar ga ne poznaješ?" "Eeeee, kako bih ga poznavao, mora da je neki šofer iz ambasade!?" "Ne, to je sin Henrija Milera, sa ženom." "Iiiiiii Raćo, znaš li šta govoriš?!" "Pa, kako ti ne znaš ko je on? Ja sam se upoznao s njim." "Iiiii, šta on radi ovde?" "Ima veliku izdavačku kuću, želi da promoviše nekog našeg pisca u Americi!" "Eeeeee, da li si siguran u to?" "Sto posto!" Istog trenutka Bule se izgubi. Dotični čovek sedeo je u levoj sali, svako malo neki književnik bane. Gleda u njega i nakloni se. Zamolim jednu gošću da mu objasni da sam namestio štos, da se ne iznenadi. Kad je čuo o čemu se radi, čovek se nasmeje - sve je u redu, prihvata igru! Ovi dolaze sa svojim tekstovima, pokazuju mu. Držali smo ih u zabludi pet dana, koliko je on i boravio u Beogradu. Čovek se srodio sa svima, upoznao ceo Klub. Poslednje veče se tako napio da je radio sklekove sa Bocom Mihajlovićem, ispred šanka. Nikad u životu, kaže, nije doživeo takav provod. Inače, bio je trgovački putnik, tekstilom.
       KISELA VODA ZA BATU: Bata Stojković javi da mu rezervišem sto. Dolazi sa dve prekrasne dame, zaostane korak i šapne mi: "Pazi šta radiš, bez para sam!" Kad su seli, damama ponudim čivas, kao aperitiv, i najavim da imam božanstveno flaširano vino od sedam deci. Predložim im guščiju džigericu i hladan losos. Bata koluta očima, "G. Stojkoviću, šta vi želite?" - "Kiselu vodu!" Presela mu večera. Jedva sam ga ubedio da nešto pojede. Kad je otišao kući, nazvao me telefonom, kaže: "Zlikovče, ovo ti neću zaboraviti do kraja života!"
       U slučaju ekscesa sa eminentnim gostima, samo je Iva odlučivao da li će se zvati milicija. Posle premijere "Poslednjeg tanga", Marija Šnajder, Mišel Pikoli i Nurije boravili su u Beogradu. Dogovarali su se sa Draganom Nikolićem o nekoj predstavi u Parizu. Sedeli su za stolom zvanim "Mali Surčin", za 12 osoba. Počne zezanje, prvo su preko stola letele platnene salvete, da bi u trenutku kad smo izneli kolače, počele da sevaju krempite. Nasuprot Mariji sedeo je Pikoli; poleti krempita ka njemu, on se savije i Danka Novović, u večernjoj haljini, za susednim stolom dobije krempitu u leđa. Iva pokušava da ih smiri, bezuspešno. Nisu se obazirali na njegove molbe, bio je prinuđen da pozove miliciju.
       TUĐMAN I JA: 1. septembra '91. Tuđman i Mesić bili su kod Miloševića; bez ikakve najave banuli su u Klub, u 11 uveče. Odmah se stvorilo mnogobrojno obezbeđenje, jednostavno su posedali za stolove. Kad sam prišao Tuđmanu, ustao je da se pozdravi, kaže: "Vi ste Rade..." Tog trenutka meni počinju kolena da klecaju, noge da mi se tresu. Ko zna šta je sve meni prošlo kroz glavu. Poslužimo ih, Radovan Brankov mi priđe: "Ajde, pitaj Tuđmana da mi da intervju?" Odem do njega, kažem: Oprostite predsedniče, jedan novinar želi intervju sa vama! "Kako da ne, neka dođe!" Završi se intervju, Gajer kaže Brankovu: "Švenkuj ovo, niko ti neće verovati gde si radio intervju!" Na to će Tuđman: "Zašto bi švenkovao, može Rade da stane između nas,kao znak prepoznavanja."
       DIVLjI ISTOK: Posle 17 godina provedenih u Klubu književnika, zbog privatnih razloga, vezanih za bolest moje ćerke, odlazim u Rusiju 1993. godine. Bio sam direktor Biznis centra u Moskvi, vodio sam ugostiteljstvo. Tamo počinjem da ostvarujem svoje maštarije i ideje. Trajalo je godinu i po, u međuvremenu sam sa dva prijatelja otvorio restoran u Moskvi. Iz nekih razloga nije opstao, morao sam da napustim Moskvu. Posle pet meseci ponovo sam se vratio u Rusiju, u Novokuznjeck u Sibiru. Otvorio sam evropski restoran od 1 400 kvadrata, sa odličnom ponudom. Međutim, prvog dana, posle pompeznog otvaranja, sačekala me je grupa bandita ispred stana i opljačkala me.
       Kad sam tipu koji me je obezbeđivao rekao šta se dogodilo, bio je strašno ljut. Brzo je pronašao pljačkaše, pita me: "Hoćeš da prisustvuješ egzekuciji?" "Kakvoj egzekuciji?" "Njihovom šefu ćemo odseći nogu!" Tamo se nalaze ogromni privatni rudnici, ima novca, ali je kriminal maltene legalizovan. Pravi Divlji zapad.
       BITI REALAN: Godine '95. ovde otvaram svoj prvenac "Dionis". Bilo mi je drago kad mi je Igor Mandić odao priznanje. Rekao je da još nije video takav restoran u Evropi, koji ima zastupljenu rečnu i morsku ribu, divljač i obično meso. Skinuo mi je kapu kad sam ga poslužio divljim golubom u sosu od jagoda. Bio je prvi hrvatski intelektualac koji je došao u Beograd. Tamo su ga optužili da se uželeo četničke gibanice, klekovače i škembića. Na to im je on odgovorio u "Slobodnoj Dalmaciji" da je fasciniran onim što je jeo u Beogradu.
       "Dionis" je bio restoran u najmu, nisam ga video kao svoju budućnost. Moj sadašnji restoran nije baš na najzgodnijem mestu, ali nije nedostupan. Iva me je učio da ne razdvajam goste u restoranu od onih kod kuće. Tako da je 90 odsto mojih gostiju stalna klijentela. Prate moj rad, kulinarske uspehe. Poseta nije u onom obimu kao što je to bilo u Klubu književnika, ali svakodnevno mi dođe neko od tih starih gostiju.
       Imam veliku satisfakciju kad mi dođe Dobrica Ćosić ili Antonije Isaković, pa Svetlana Velmar Janković, Vava Hristić, Predrag Palavestra, Mija Pavlović... To su ljudi koji su davali dobar impuls mojoj karijeri, pričom o mojoj visprenosti i ljubaznosti, tom ljudskom momentu. Eto, to je ključ svega.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ