Da li već treba razmišljati o uklanjanju đerdapske brane jer je ispred nje nataloženo više od 500 miliona tona evropskog i našeg industrijskog mulja punog najopasnijih otrovnih materija koje truju podzemne vode dunavskog priobalja i utiču na potapanje

      U čast osamdesetog rođendana Ive Andrića, ondašnji Komitet za kulturu organizovao je jedan izlet brodom Dunavom do Lepenskog vira, Đerdapa i Kladova. Na brodu, sem slavljenika, bili su pesnici Dušan Matić i Desanka Maksimović, slikar Stojan Aralica i - predsednik Akademije nauka Pavle Savić, naš pionir fisije. Na ovom felinijevskom brodu bila je i glumica Mira Stupica. Ona u svojim memoarima "Šaka soli" piše: "Počeli su o Dunavu, o spomenicima i naseljima koje su preplavile njegove ukroćene vode. Pavle (Savić) je gunđao kako je rizično krotiti prirodu jer ona se kad-tad osvećuje za to nasilje. Ona ima svoju harmoniju, logiku i zakone i čovek je neoprezan u tom bahatom postupku protiv nje."
       I tada je "ljutko" Pavle Savić, onaj koji je "razbijao atome sa Irenom Žolio-Kiri" prorekao o đerdapskoj brani: "Osvestićemo se kada bude kasno. Zagađeni smo, jedemo pesticide, udišemo otrove, menjamo klimu i pravimo milion gluposti."
       Slavljenik Andrić nije hteo da se meša u razgovor o Đerdapu, o našim glupostima.Nije hteo da raspravlja ni o ugroženosti Lepenskog vira. On je jednom,za Vidovdan 1914. godine, učestvovao u jednoj od naših milion gluposti i bilo mu je dosta... Nobelovac će kasnije samo pitati: "Šta će biti sa jesetrama, gde i kako će da se mreste, kad nema brzaka? Postoji li i za njih nekakva prevodnica kao za brodove?"
       Tako je bilo na Andrićevom brodu, na njegov osamdeseti rođendan...
      
       Brana
       Prošle nedelje, na Rudarsko geološkom fakultetu u Beogradu, mr Ivan Matić odbranio je doktorsku disertaciju "Hidrogeologija priobalja Dunava od Beograda do Golupca sa aspekta kvaliteta i zaštite podzemnih voda". Disertacija je plod mukotrpnog terenskog desetogodišnjeg rada, a Matić je sebi postavio za cilj da ispita kakav je kvalitet podzemnih voda koje nam uglavnom služe za piće. Podzemne vode učestvuju sa 80 odsto u ukupnom vodosnabdevanju Srbije, a od ovog procenta više od 80 odsto smešteno je u aluvijalnim naslagama većih reka. Treba li onda reći koliko je značajno dunavsko priobalje sa svojim podzemnim vodama?
       Postoje doktorske disertacije koje ne služe ničemu i završe u arhivama univerzitetskih biblioteka. Matićeva disertacija nije od tih. Ona će uzbuditi mnoge savesne. Možda će se oglasiti neko i iz Akademije? Možda neki pisac koji slavi osamdeseti rođendan? Možda neki opozicioni lider ili neko iz države? Ili se niko neće oglasiti da pita,bar, za Andrićeve jesetre...
       Iako Matićev cilj nije bio da se bavi sudbinom đerdapske elektrane već kvalitetom podzemnih voda neophodnih za vodosnabdevanje, njegov doktorski rad dramatizuje pitanje opstanka ćerdapske brane od koje, kako-tako, životare i režim i država i narod.
       Evo šta kaže Ivan Matić: "Izgradnjom đerdapske brane došlo je do narušavanja hidrogeoloekoloških uslova a to je uslovilo promene kvaliteta površinskih i podzemnih voda, kao i priobalnih naslaga i aluvijalnih sedimenata. Mene je najviše interesovalo kakav je kvalitet podzemnih voda, koji u prvom redu zavisi od kvaliteta površinskih voda Dunava i njegovih pritoka. Rezultati su krajnje zabrinjavajući i pokazuju da se podzemne vode dunavskog priobalja od Beograda do brane sve teže mogu koristiti za piće. U rezimeu doktorskog rada sam napisao: vode izvorišta "Vince" su višestruko ugrožene pa je pitanje njihovog korišćenja za vodosnabdevanje apsurdno."
      
       Voda
       Izgradnjom brane Đerdap 1 , formiranjem tzv. uspora, stvorili su se kvalitetno novi uslovi rečnog režima. Usporava se tok reke, menjaju uslovi mešanja vodenih masa, produžuje se vreme zadržavanja vode, povećava dubina, što je praćeno izuzetnim deponovanjem materijala. Sve ove promene utiču na promene kvaliteta vode.
       Zašto?
       Ne treba, valjda, podsećati da sliv Dunava zahvata teritorije 13 zemalja na kojima živi 80 miliona stanovnika. Dunav sa pritokama, sa površine od oko 570 000 kvadratnih kilometara, nosi, transportuje ali i transformiše zagađenje na putu kroz našu zemlju. Oko 80 odsto tog prirodnog i industrijskog nanosa Evrope deponuje se u đerdapskim akumulacijama mada, prema mađarskim podacima Dunav, kod Bezdana, na ulazu u našu zemlju ulazi čist kao potok sa Švarcvalda. Matić svojom studijom pokazuje da nije tako, da se od Bezdana ka Đerdapu valja ogroman talas mulja i da se pred đerdapskom branom skladišti najveća evropska deponija. Tako je godinama, i pre sankcija, i pre bombardovanja a država, ona bivša Brozova, zatim posttitovska i ova sadašnja, ćuti, ne reaguje. I pre agresije NATO-a, i pre bombardovanja naftnohemijskih postrojenja u Novom Sadu i Pančevu, pre svega, bilo je razloga za postnatovsku uzbunu. I pre ekocida na Tisi bilo je povoda da se brani Dunav od ubistva sa predumišljajem. Ali, to već nema veze sa Matićevom naukom nego sa "visokom politikom".
       "Naravno da ni mi sa svojim zagađenjem ne zaostajemo iza Evrope. Od ukupne površine Jugoslavije, slivu Dunava pripada 90 odsto. Na dunavskom slivu živi oko devet miliona stanovnika i na njemu se nalazi sva značajnija jugoslovenska industrija. Beograd je, recimo i to, pored Tirane jedini grad u Evropi koji nema nikakve filtre za prečišćavanje otpadnih voda. A Beograd je najveći koncentrisani zagađivač u Srbiji; iz prestonice, naime, u Dunav ode 45 odsto od ukupno ispuštenih otpadnih voda u Republici. Od Beograda do Golupca formirano je devet deponija čvrstog otpada od kojih su četiri industrijske. Na ovim deponijama prikupi se godišnje oko 560 miliona tona otpada, uglavnom beogradskog (90 odsto)."
       Zbog svega toga može se slobodno reći da Dunav ispod Beograda, Pančeva i Smedereva i nije reka nego tehnička voda koju je teško preraditi za piće. To se najbolje vidi na primeru izvorišta "Vince" u priobalju Dunava koje treba da služi za vodosnabdevanje Golupca. Matić je na Vincima pokazao poražavajuće rezultate uticaja površinskih voda na podzemne. Utvrđena je sličnost hemijskog sastava dunavske površinske vode sa podzemnim vodama. Tako se i u podzemnim vodama u nedozvoljenim količinama javljaju amonijak, nitriti, nitrati, fosfati, silikati, vodonik sulfid, deterxenti, mineralna ulja i radijum. Od metala gvožđe, mangan, aluminijum, titan, olovo i vanadijum.
       U podzemnim vodama ima i metala: bakara, cinka, molibdena, nikla, kobalta, barijuma i stroncijuma. A od toksičnih kadmijuma, hroma i arsena.
       Matić je svestan da se otvaraju i nova pitanja: otkud ovaj konglomerat opasnih i štetnih materija u podzemnim vodama dunavskog priobalja. On je svestan neophodnosti daljeg multidisciplinarnog istraživanja, neophodna je pomoć biologa, hemičara i tehnologa ne bi li se odredilo poreklo gotovo svih elemenata Mendeljejevog sistema na izvorištu "Vince" kod Golupca te da se vidi ima li spasa Vincima, Golupcu, dunavskom priobalju, Beogradu, Srbiji.
       Matić na kraju svog doktorskog rada nudi i neka rešenja. On predlaže da sva naselja sa više od 5 000 stanovnika izgrade postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda. Zatim, industrijske otpadne vode predtretmanom treba dovesti do nivoa da se mogu pustiti u gradsku kanalizaciju. I, treće, urediti deponije čvrstog otpada sa izgradnjom objekta za tretman filtrata.
       "Zbog ova tri strateška cilja, za čiju realizaciju su sigurno potrebna i međunarodna sredstva, moraju se obnoviti kontakti sa Evropskom unijom jer to je i u interesu Evrope. Mi jesmo nizvodna zemlja i neophodna nam je saradnja sa uzvodnima i da ono što očekujemo od uzvodnih treba da ispunimo prema nizvodnim. Ništa kao Dunav ne ujedinjuje i ne spaja Evropu. Toga moramo biti svesni svi, od Švarcvalda do Crnog mora."
      
       Zakon
       Ali, ima nešto što možemo da uradimo i bez pomoći Evrope. Kaže Matić da treba, pre svega, striktno sprovoditi zakonsku regulativu kontrole korišćenja i ispuštanja voda i strogo kažnjavati neodgovorne. Zatim, izvršiti izbor, opremanje i standardizaciju pojedinih laboratorija (po ISO 9000) ali i za otpadne vode. I obavezno predvideti formiranje osmatračkih tački kvaliteta površinskih voda sa stalnim monitoringom. Konkretno, na ulaznom profilu za Savu, kao i kod Ostružnice, a na Dunavu kod Bezdana, na ulazu u našu zemlju, kao i po jedan iznad i ispod Beograda. Trebalo bi vršiti merenja kvaliteta i kvantiteta otpadnih voda u određenim periodima, a reprezentativne uzorke industrijskih otpadnih voda uzimati češće tokom procesa proizvodnje. Najzad, smatra Matić, država bi morala da stimuliše uvođenje "čistih" tehnologija, izgradnju uređaja i uvoz prateće opreme.
       Sve i da se u Evropskoj uniji i kod nas ispoštuju rešenja za koja se Matić zalaže, pitanje je koliko bi to bilo dovoljno za ozdravljenje Dunava.
       Jer, od Matića doznajemo, onako uzgred, da je od Beograda do đerdapske brane nataloženo više od PETSTO MILIONA TONA MULjA prirodnog i industrijskog porekla!!! Ako ova cifra nije jasna (ima mnogo nula), zamislite da je ispred đerdapske brane razasuta Avala. Toliko bi bilo brdo kada bi se ispumpao sav evropski i naš mulj nataložen ispred brane od 1972. godine, kad je brana počela da radi. Ta Avala pod Đerdapom ne samo da usporava Dunav već, kod Slankamena, utiče na potapanje dunavskog priobalja i smanjuje energetski potencijal đerdapske brane.
      
       Rešenje
       Nije li onda tzv. izmuljavanje đerdapske akumulacije jedino pravo i dugoročno rešenje?
       Matić kaže: "To jeste jedino pravo rešenje koje nas čeka u budućnosti, bar iz dva razloga. Prvo, stalno se smanjuje zapremina đerdapske akumulacije, drugo, zbog izuzetne opterećenosti sedimenata otrovnim materijalima. U svetu su poznati slučajevi takvog rešenja zapuštenih akumulacija. Naš problem je, međutim, što je Dunav od Donjeg Milanovca do brane dubok i više od 70 metara. Drugi problem je nepostojanje pogodne lokacije za deponovanje đerdapskog mulja. I, najzad, kako ga deponovati, kako ga 'sahraniti' jer je reč, ponavljam, o izuzetno opasnim materijama. Naravno, u svetu su oprobana neka rešenja kao, na primer, deponovanje ovog materijala na prethodno pripremljenim glinovitim podlogama ili sa folijama. Zatim, radi se i tzv. remedijacija zemljišta, hemijsko razlaganje zatrovanog zemljišta ubacivanjem hemijskih reagenasa ili ubacivanjem bakterija koje 'jedu' otrovne materije. Za sve to je, takođe, potrebna multidisciplinarnost i mnogo, mnogo novca koji mi u zemlji nemamo. Tek za taj projekat izmuljavanja đerdapske akumulacije bila bi potrebna evropska pomoć."
       Znači li to da nam,za koju godinu, predstoji plutanje Banata?
       "To nije bio predmet mog detaljnog izučavanja, ali je sigurno da je plavljenje južnog Banata koje je iz godine u godinu sve veće dobrim delom prouzrokovano pomenutim milionama tona mulja od Golupca do đerdapske brane", kaže Matić.
       Treba li onda razmišljati o prevremenom zatvaranju đerdapske hidroelektrane, tim pre što se njene komparativne prednosti nad našim termoelektranama, iz godine u godinu, smanjuju?
       "Đerdapska elektrana se eksploatiše već 28 godina i normalno je očekivati da njena proizvodnja, zajedno sa komparativnim prednostima, počinje polako da opada. Tim pre što se HE Đerdap nalazi u donjem toku najveće evropske reke, a zna se da je normalan vek hidroelektrana četrdesetak godina. Prema tome, đerdapskoj elektrani polako ističe radni vek. Ne znam da li naša zemlja može sebi da dozvoli taj radikalni potez i zatvori pre vremena đerdapsku elektranu, ali znam da termoelektrane u Obrenovcu daju mnogo više elktrične energije od Đerdapa. Možda bez đerdapske struje još ne možemo, ali pouzdano znam da nas ona papreno košta, pre svega, u ekološkom smislu."
       Šta li bi na sve ovo rekao onaj "ljutko" Pavle Savić? I da li bi Andrić i dalje brinuo samo za jesetre?
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ