Što je vlast u većim teškoćama, to je oštriji jezik kojim se služi

      Priroda jezika u političkoj i javnoj upotrebi ume da nagovesti budućnost autoritarnih sistema. Urušavanju Sovjetskog Saveza neposredno je prethodilo uvođenje u širi opticaj dveju reči znatnog simboličkog naboja - perestrojka i glasnost. Kod nas je kraj sistema socijalističkog samoupravljanja počeo da se nazire sa proliferacijom teško podnošljivih sintagmi kao nastavnik razredne nastave, inokosni poslovodni organ, individualni poljoprivredni proizvođač, socijalizacija gubitaka, korisna malverzacija ili pozitivna nula - da i ne govorimo o OOUR-ima, SOUR-ima i drugom.
       Šta nam u tom smislu kazuje zvanični govor u današnjoj Srbiji? Posle višegodišnjeg verbalnog nasilja svake vrste, od besramne ratnohuškačke propagande do čudovišnog govora mržnje usmerenog prema političkim protivnicima, a uz obilato pribegavanje lažima, zameni teza i sličnim retoričkim strategijama, izgleda da se danas profilišu dva temeljna obeležja vladajućeg diskursa, oba ubojita: konstantno obesmišljavanje uz istovremeno zaoštravanje javnog jezika.
       Jeziku, kao osnovnom sredstvu društvene interakcije i komunikacije, oduzima se i sam smisao postojanja kada se, na primer, apsolutna i zakonski kodifikovana politizacija univerziteta na sva usta reklamira kao njegova konačna depolitizacija, a JUL i SPS formiraju svoje univerzitetske komitete "u cilju sprečavanja političkog organizovanja na univerzitetu". Isto se čini kada se predvidljiva i neizbežna kapitulacija na Kosovu proglašava veličanstvenom i višestrukom pobedom - i to ne samo nad organizacijom NATO nego (kako to precizira Direkcija JUL-a) i "nad NATO zemljama": baš nad svima njima, ni manje ni više!
       Pri iole normalnom odnosu prema jeziku, ako neko uporno tvrdi kako neće propustiti nijednog stranog vojnika na svetu srpsku zemlju, da bi uskoro potom pripustio njih
       50 000, ili kako neće dati ni pedlja kosovske teritorije, da bi zatim dao celo Kosovo - bilo bi nemoguće govoriti o tome kao o pobedi kojom je sačuvan državni suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije. Međutim, u ovdašnjoj virtuelnoj u nadrealnoj stvarnosti, koja kao da progovara glasovima jednog Orvela, ali i Beketa ili Joneska, i to je moguće, i čak neophodno. Naime, glavno pokriće za napadni trijumfalizam, podelu bezbrojnih odlikovanja uz masovna unapređenja, te krunu u obliku proglašenja narodnog heroja, nalazi se upravo u jeziku kojim o svemu ovome govori režim.
       Što se pak tiče zaoštravanja, i tu ćemo dati samo dva aktuelna primera. U svom obračunu sa neistomišljenicima vlast je do besvesti ponavljala etikete kao izdajnici i strani plaćenici, potom sluge NATO, agenti CIA i čak fašisti, da bi najzad, izgleda već u panici, poentirala najjačom mogućom optužbom, nazivajući ih teroristima i najavljujući dalje postupke u skladu s tom kvalifikacijom. Tako će svako drukčije mišljenje u praksi biti izjednačeno sa neprijateljskim delovanjem, a ovo sa terorizmom. Ovako gradiran jezik reflektuje unutrašnju logiku režima koji manje probleme rešava stvaranjem većih, pri tome neprekidno podižući ulog, a bez ikakve pomisli na traženje izlaza nenasilnim metodama. A pokriće za rastuću represiju ponovo je u jeziku, jer je evidentno da u ovoj zemlji nema terorizma - bar ne onog koji vlast bez ikakvih dokaza imputira opoziciji i omladini. Pa ako terorizam ne postoji u stvarnosti, valja ga izmisliti i jezički otelotvoriti, a onda pod hitno doneti zakon protiv njega.
       Doduše, zvaničnici nas već umiruju govoreći kako niko ko nije terorista nema razloga da se plaši ovog zakona. Ali pošto je pojam terorizma u ovom tumačenju veoma rastegljiv, jasno je da će terorista biti svako koga vlast odluči da nazove teroristom - što znači da je u pitanju politička etiketa a ne krivičnopravna kategorija. Ovo je, dakako, u punoj saglasnosti sa čisto verbalnom egzistencijom navodnog terorizma. O tome, uostalom, već govori i produženo papagajsko ponavljanje proizvoljnih i apsurdnih optužbi da je, na primer, Otpor terorističko-fašistička organizacija (što se ne mora ni dokazivati jer je opštepoznato: dakle, opet puka verbalna magla!).
       Što je vlast u većim teškoćama, to je oštriji jezik kojim se služi. U ovom času, kako se čini, taj jezik sa stanovišta njegovih generatora igra dvostruku ulogu mača i štita: partijsko-državna vrhuška njime seče protivnike, ali se istovremeno i brani time što ih predstavlja kao šaku jada od koje joj valjda ne može pretiti neka ozbiljnija opasnost. No pitanje je koliko to još može da potraje; sudeći po samom jeziku, ne dugo. O tome kao da svedoči i skorašnji spektakularni primer visokog državnog funkcionera koji, sladostrasno vitlajući naoštrenim jezikom, nesvesno ugrožava i sopstveni grkljan. Kada savezni ministar pravde, očigledno mešajući patriotizam sa prostaklukom, ministarstvo sa kafanom a diplomatiju sa pornografijom, u zvaničnom obraćanju jednom organu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija naziva Haški tribunal terorističkom organizacijom kriminalaca, špijuna i plaćenika, a njegovu glavnu tužiteljku kurvom - to nije samo euforična razrada teze nedavno zadate sa samog vrha vlasti ("Hag prljaviji od Aušvica"), niti pak samo međunarodni skandal bez presedana. To je i provala verbalnog smrada što prati raspadanje sistema u kome je ovako nešto moguće. (Ovo stoji nezavisno od toga šta ko inače misli o samom tribunalu).
       U epistolarnom diskursu radikalnog ministra oficijelni govor mržnje dosegao je samo dno. Ostaje da se vidi da li je zajedno s tim jezičkim monstrumom na kraj puta stigao i režim koji ga je porodio, čime bi narodna mudrost o posledicama življenja mačem doživela svojevrsnu jezičku inkarnaciju. A kad je već reč o budućnosti, ona se može samo delimično iščitati iz jezika koji smo razmotrili. Taj jezik ne dopušta sumnju u čvrstu rešenost vlasti da se za svoj opstanak bori do poslednjeg daha, ne birajući sredstva i bez obzira na cenu. Ali sam jezik ne može nam reći ništa konkretnije o metodama koje će biti primenjene u narednoj fazi te grčevite borbe - to jest, da li će se režim odlučiti za nastavak trenutne prakse postepenog ali neformalnog zavođenja vanrednog stanja, za formalno proglašenje takvog stanja ili za građanski rat. Ono što u jezičkim kartama sigurno ne stoji jeste dogovor sa opozicijom o raspisivanju poštenih izbora na svim nivoima i eventualni mirni odlazak sa vlasti.
      
       (Autor je profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu)