NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Desni marginalci

Aktivnosti antikomunističkih skinsa zasnivaju se na nacionalnom pomirenju četnika i ljotićevaca. O opoziciji imaju isto mišljenje kao i o vlastima. Nekada su bili mahom za Šešelja, trenutno se smatraju prevarenima. Mnogi od njih učestvovali su u "Belim orlovima" i formacijama Srpskog četničkog pokreta, dok ih se danas svi odriču. (Kod nas nisu jasno uočeni "red" skinsi, u svetu, naročito u Rusiji, prepoznatljiv soj.)"Čista, bela Srbija, to je naš cilj", uzvikuju proćelavi srednjoškolci u Tašmajdanskom parku. Ne znaju baš dobro istoriju, dakle ne spadaju u politički informisane, ali sigurni su da ne vole "prodimljene". "Ajde ti meni reci, ko voli Cigane? Mi samo imamo petlju da to javno kažemo i zastupamo. Oni, bre, prljaju ovaj narod, smrde, kradu, lažu", sikće jedan od njih, predstavlja se kao Mengele. I stalno se poziva na nauku, "superiorni geni deset puta su slabiji od inferiornih"

      Posle prve zvanične žrtve rasizma kod nas, maloletnog Dušana Jovanovića koga su pre tri godine ubili skinhedsi, napada na brata i sestru u tramvaju na Banovom brdu, nebrojenih šutiranja i šikaniranja radnika Gradske čistoće ("najviše biju vikendom"), pretučenog Nišlije Dragiše Ajdarevića, nedavno je i jedna devojčica Romkinja dopala ruku u javnosti neopozivo omraženih skinsa. Srećom, iako izbodena nožem, ostala je živa, dok priča o članovima ove supkulturne grupe ponovo provejava. Provejava, u poređenju s ubistvom malog Duška, čija je nesvakidašnja smrt nekima poslužila kao dodatna politička promocija.
       Od te izborne 1997. godine, bez obzira što je predsednik SDA Sandžaka Sulejman Ugljanin našao da su skinhedsi pripadnici MUP-a Srbije specijalno obučeni za obračune s nesrpskim življem, policija vodi rat protiv skinsa i kad god može privodi svakog ko je ćelav, a nije dizelaš ili "gorila". Bar tako kažu beogradski skinhedsi. Kroz zube, doduše. U neobjavljenom ratu su i s medijima jer su ih oplevili "zbog nekih klinaca iz Batajnice, koji nemaju veze s nama". Bilo je i hapšenja posle razgovora s novinarima...
       Lična karta skinhedsa naizgled je jednostavna, uniformisana. Tvrde da ne prate modu, skromni su, čisti i praktični. Prepoznatljivu garderobu doživljavaju valjda kao borbenu opremu. Ošišani na nulu, eventualno "na keca", kostimografija - spitfajer jakna, pantalone uvučene u vrhunski izglancane vojničke čizme ili cokule, najčešće crne "martinke". Skloni su tetoviranju. Ne koriste vatreno oružje ukoliko se ne računaju sporadične eksplozivne naprave. "Ostalo nam od ratišta", smeje se Saša (25). Ističu čast, muškost i čvrste pesnice mada im se zamera da kidišu samo kada su bar u trojkama.
      
       Borbena oprema
       Po tome što nisu zarozani, ali i po svemu ostalom, razlikuju se od hipika. Zapravo, sve što bi mogli vezati za hipike okrenite naopačke i dobićete skinheda. (Množina je skinhedsi, ili skinsi; nepravilno je reći skinhedsovi, kako je jedanput izletelo "beogradskom detetu" među našim vodećim političarima, Milanu Milutinoviću).
       Najveća ovozemaljska ljubav im je pivo, droge izbegavaju. U stvari, narkomane ne podnose, kao i "ostali društveni šljam" - pedere, lezbijke, prosjake (Piksija iz "Kneza" do sada nisu dirali). Imaju svoje bendove, slušaju ih na retkim festivalima ili u klubovima koji se jedini mogu smatrati zatvorenim mestima za izlaske. Gajbe ispred dragstora su im omiljene. Kultni film: "I.D."
       Prvi skinsi na Balkanu pojavili su se osamdesetih godina, najpre u Beogradu i Ljubljani. Krajem devedesetih, u Srbiji ih, osim u glavnom gradu, najviše ima u Novom Sadu, Nišu, Jagodini, Lazarevcu. Nije ih jednostavno razvrstati po grupama, što i njima samima nije lako, posmatraču još teže. Pa ipak, uspevaju nekako da se stave u vrstu, četiri vodeće grupacije: politički angažovane, trendovske, poklonike Oi! muzike i United force skinse, odnosno obožavaoce "Rada" (veruje se da trećinu navijača ovog fudbalskog kluba čine skinhedsi).
       Prvi su izrazito antikomunistički orijentisani, njihove "aktivnosti" zasnivaju se na nacionalnom pomirenju četnika i ljotićevaca. O opoziciji imaju isto mišljenje kao i o vlastima. Nekada su bili mahom za Šešelja, trenutno se smatraju prevarenima. Mnogi od njih učestvovali su u "Belim orlovima" i formacijama Srpskog četničkog pokreta, dok ih se danas svi odriču. (Kod nas nisu jasno uočeni "red" skinsi, u svetu, naročito u Rusiji, prepoznatljiv soj.)
       "Čista, bela Srbija, to je naš cilj", uzvikuju proćelavi srednjoškolci u Tašmajdanskom parku. Ne znaju baš dobro istoriju, dakle ne spadaju u politički informisane, ali sigurni su da ne vole "prodimljene". "Ajde ti meni reci, ko voli Cigane? Mi samo imamo petlju da to javno kažemo i zastupamo. Oni, bre, prljaju ovaj narod, smrde, kradu, lažu", sikće jedan od njih, predstavlja se kao Mengele. I stalno se poziva na nauku, "superiorni geni deset puta su slabiji od inferiornih".
      
       Puni mržnje
       Trendovski, pozerski skinsi i njihove "čelzi" devojke, to jest skinete nisu autentični članovi pokreta. Priključuju mu se površno, uglavnom zbog načina zabave i muzike. Posle određenog vremena umeju da se prešaltuju u sasvim drugi imidž zaboravljajući da su nekada bili obrijane glave. No, ima ih, čini se, najviše. Njihovo prisustvo otežava ionako zamršenu kategorizaciju. Stoga nije neobična nedavna scena ispred beogradskog kluba "Jazbina", kada je policijska patrola legitimisala građanski podšišanog dečka u spitfajer jakni s pitanjem: "El' si ti skins?" Šta su očekivali? Da im kaže "jesam"?!
       Treća grupa pristupa pokretu zbog muzike i ne opterećuje se odviše ozbiljnom ideologijom. A bendova ima mnogo, s obzirom na to da skinsa u Srbiji ima malo, možda nekoliko stotina (njihova agresivnost stvara drugačiju sliku): "Direktori" kao najkomercijalniji, "Šaht", "Uzbuna", "Životinje", "Diverzanti", "Kuršlus", "Štrajkački odbor" grupe su iz Beograda, iz Novog Sada su "Ritam nereda" i "Generacija bez budućnosti", "Puni mržnje" iz Jagodine. S vremena na vreme organizuju festivale, u poslednjih nekoliko godina osetno manje, "zbog policije i svega". Pamte festival u Jagodini pod neformalnim nazivom "Hitler nije umro" i nedvosmisleno muzički festival u Nišu pre pet godina: "Ej, puštali su nas na RTS-u".
       Usput, koliko je naša skins scena razuđena, govori i broj takozvanih skinzina, fanzina koji, zajedno sa razmenom butleg kaseta, predstavljaju gotovo jedini opipljivi vid "saradnje" skinova diljem sveta. Kod nas najpoznatijem "Krv i čast", odnosno srpskoj varijanti internacionalnog lista "Blood and honour" nismo uspeli da uđemo u trag.
       Četvrta grupa srpskih skinsa jesu navijači. Na prvom mestu, navijači "Rada". Preko posrednikovog posrednika (rekosmo, omrzli su novinare), NIN-u su objasnili da tribinu, uglavnom banjičkog stadiona, pokušavaju da iskoriste za iznošenje stavova njihovog javnog mnjenja. Naglašavaju da je najviše ekscesnih situacija i sukoba s policijom bilo upravo na i oko sportskog objekta Fudbalskog kluba "Rad". Ubeđeni su da su jedina i prava srpska desnica. "Da skinsi nisu samo agresivne mlade osobe, kojima život prolazi u ispijanju piva ispred lokalnog dragstora ili diskonta, govori podatak da sve više članova ovog pokreta studira i uspešno završava teologiju", ponosno poručuju.
       Mnogi stariji skinhedsi imaju porodice, rade, redovno posećuju crkvu i ne odobravaju rasnu diskriminaciju. Svejedno, uspeh je među njima naći nekoga ko će reći da voli Rome. Zovu se šarpovci i deo su apolitične frakcije utemeljene osamdesetih godina u Njujorku - SkinHeads Against Racial Prejudices. Oni će uglas reći da su "napaljeni klinci" sramotni za pokret. Kaljaju ideju, nemaju pojma, nabavili su jedan album sastava Screnjdriver, obrijali se i misle da su skinsi. Da nije reč samo o rečima, potvrđuje i ne tako davni upad karaburmskih skinhedsa na lokalnu žurku u slavu Hitlerovog rođendana. S druge strane, antikomunisti su jednako žestoke batine podelili posetiocima takođe relativno skorašnje skojevske zabave.
       Šarpovci i neonacisti međusobno se mrze više nego što zajedno mrze prilično neautentične gradske pankere. Neonacisti, opet, posle nastale hajke, neće javno reći da bi ubili Roma. "Mi kad ne znamo šta ćemo da radimo, idemo da bijemo Cigane. To ti je slična fora onoj staroj - šta rade beogradski klinci kad ne znaju šta će sa sobom? Idu da biju Tonija Montana", priča Mengele (17). "Mene najviše nerviraju oni čistači. Uvek peru ulice kad smo mi u zezanju", ubacuje se kolega Firer (umetničko ime za NIN). Glavni neprijatelji sveta, smatraju oni, jesu Jevreji jer su okupirali sve vlade, rukovode planetom. Rome bi mogli da prenebregnu (jedva), ali "cionistima" nikada ne bi oprostili "sve što su uradili".
       Priča da je problem skinsa kod nas prenaduvan, znači, ostaje sumnjiva. To što ih ima malo, nije opravdanje. Kao što nisu opravdanje uzvratne tuče Roma protiv svih "sjajnih temena" i zaboravljanje "ostalih" svakodnevnih ubistava na ulicama. Autor knjige "Vreme skinhedsa", docent Filozofskog fakulteta u Prištini (Blace) dr Radomir Đorđević iz Niša nekoliko puta je govorio da skinse ne treba potcenjivati: "Skinhedsi sve više pripremaju teren da se takvo ponašanje prema romskoj nacionalnosti ne samo nastavi već i legalizuje. Malo koja potkulturna grupa drži se određenih sopstvenih principa i na način kako to oni rade. I dok su evropski skinhedsi daleko brutalniji u svojim akcijama protiv 'obojenih' stanovnika, naši skinhedsi su još u fazi 'opipavanja pulsa' te zato pribegavaju pojedinačnim akcijama protiv uglavnom nedovoljno zaštićenog romskog stanovništva."
      
       Opipavanje pulsa
       Vraćajući se u prošlost, dr Đorđević nastavlja: "Skinhedsi su kod nas svoju aktivnost započeli krajem devedesetih. Pojedinačno su se javljali i nešto ranije. S poznatim događajima u našoj zemlji (bivša SFRJ), skinhedsima se 'otvorio' put za delovanje na nacionalnoj i rasnoj mržnji pogotovo u okrivljavanju drugih za položaj srpskog naroda. Naravno, političkom establišmentu tada je odgovarao angažman skinhedsa i on ih je prećutno tolerisao. Kada je sve postalo kompromitujuće za organe vlasti, oni su od skinhedsa počeli da se distanciraju ostavljajući ih na milost i nemilost javnosti."
       Skinhedsi su grupa koja, za razliku od ostalih potkulturnih grupa, ima i političke ciljeve. Njihov krajnji cilj u društvenom angažmanu nije da "traju samo jedno leto", oni žele zasnivanje svog društvenog poretka. Prema rečima dr Đorđevića, skinsi u Srbiji su nezavisna potkulturno-kontrakulturna grupa koja sve više poprima osobine evropskih skinhedsa, s tim izuzetkom što su naši skinsi religiozniji i heterogenijeg socijalnog sastava: "U našoj sredini treba razlikovati skinhedse sa severa i skinhedse s juga. Prvi su mnogo agresivniji, politizovaniji i organizovaniji. Drugi su u svemu različitiji. Čak u Nišu možemo govoriti o njihovom polaganom nestajanju kao grupacije... U svemu, severoistočni delovi naše zemlje najviše pogoduju širenju skinhedsa zbog svoje raznolike nacionalne pripadnosti. Opšta socijalna kriza takođe pogoduje razvitku skinhedsa. Što je ona veća, tim će i reakcija skinhedsa biti veća. Ne treba odbaciti ni određene (prikrivene) istorijske atavizme našeg naroda prema svima koji imaju drugačiju boju kože."
       Bilo kako bilo, Romi iz Srbije nisu organizovali odbrambene jedinice, poput slovačkih Roma. Međutim, ne treba samo oni da se čuvaju. Gradom kruži glasina da su pre neki dan skinsi na Cvetnom trgu napali izvesne "žute" sugrađane, na šta su ovi uskliknuli: "Nemojte ljudi, mi smo Japanci."
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      
Geneza pokreta

Pokret skinhedsa nastao je šezdesetih godina među britanskom radničkom omladinom u znak protesta zbog pakistanskih emigranata koji su im u to vreme zauzimali radna mesta. Udruženi s emigrantima s Jamajke (tada nije bio istaknut rasistički, nego samo socijalni bunt), slušajući rege i ska, aktivno su mrzeli Pakije (Pakistance). Sedamdesetih, kada se pojavio pank, ali i sugestivno delovanje pojedinih desničarskih partija, pokret postaje kudikamo agresivniji. Život ulice, izdvajanje od pankera nastankom konzervativnijeg (pod)pokreta Oi! (ime nastalo od iskvarenog, kokni izgovora pozdrava Hadž!), strast za fudbal, svrstavaju ih u red najekstremnijih supkulturnih grupa. Provod je jednostavan: pivo, tribine, gluvarenje i tuče. Preko dana, težak rad, uglavnom fizikalisanje.
       Organizacija "HateNjatch" za praćenje ljudskih prava registrovala je neonacističke skinse (boneheads) u 33 države. Procenjuje da ih u svetu ima oko 70 hiljada, najviše u Nemačkoj, oko 5 000. Mnogo ih je i u zemljama bivšeg istočnog bloka, gde su posebno neprijateljski raspoloženi prema Romima, ali, recimo u Poljskoj, i prema Nemcima! Ima ih i u Južnoj Africi, Japanu, Australiji, na Novom Zelandu, u Srbiji. Većina je zvanično ili nezvanično povezana s ultradesničarskim političkim partijama. Izuzetno su kritični prema državnoj eliti, smatrajući da su i oni, kao i masovni mediji, u rukama Jevreja. U Americi iz ozbiljno shvataju te je pri ministarstvu pravde osnovano specijalno odeljenje Skinheads Task Force.
       Osim poplave homoskinsa, što se kosi s osnovnim postulatima njihovog pokreta, antirasističkih i apolitičnih frakcija, podatak da na Havajima postoje Kinezi i Japanci skinhedsi (harpovci), njuz grupe na Internetu potvrđuju da nije mali broj "bezopasnih" skinhedsa. Tako se izvesni Džim Dugan zahvalio na interesovanju 62-godišnjem lekaru Stenliju Korobki, koji je pod stare dane rešio da postane skins. Iako ne ispunjava ni jedan od uslova: niti je mlad, niti je radnik, još je i Jevrejin.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu