Tiho, bez javnosti i bez državnih počasti, na partizanskom groblju Butel u Skoplju, porodica i bliski prijatelji ispratili su Lazara Koliševskog (1914), revolucionara i narodnog heroja, tvorca makedonske države i jugoslovenske federacije, jednu od najistaknutijih ličnosti novije istorije Makedonije i Jugoslavije. Sam je tako želeo, da ode sa ovog sveta skromno, bez pompe, ostajući dosledan sebi kao protivnik, kako je znao da kaže, "faraonskih sahrana", misleći na Broza i neke druge naše "velikane".
       Lazar Koliševski je bio osobena ličnost i kao čovek i kao političar. Čvrstih uverenja, hrabar i u ratu i u miru, radnik buntovnik, najbolji kragujevački oružar, organizator antifašističke borbe u Makedoniji, osuđenik na smrt, potom i doživotni robijaš, posle rata utemeljivač makedonske državnosti i graditelj nove Jugoslavije.
       Rođeni Makedonac svoj radni vek visokokvalifikovanog metalostrugara proveo je u Srbiji - u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu i Smederevskoj Palanci, gde je delovao i kao sindikalni aktivist i kao sekretar organizacije KPJ. Pred početak oružanog ustanka odigrao je odlučujuću ulogu u sprečavanju dotadašnjeg sekretara PK KP Makedonije Šarla Šatorova da otcepi makedonsku organizaciju od KPJ i pripoji je Bugarskoj KP. Tada je postao i sekretar PK KP i komandant Štaba partizanskih odreda Makedonije (1941). Početkom oružane borbe pao je u ruke bugarskim fašistima koji su ga, nakon svirepog mučenja, osudili na smrt, potom mu preinačili kaznu u doživotnu robiju na kojoj je ostao sve do oslobođenja Bugarske (1944).
       Nakon rata bio je prvi predsednik vlade Makedonije. Bio je i član čuvenog Politbiroa (Tito, Ranković, Đilas, Kardelj, Bakarić, Koliševski, Pucar, Gošnjak...), koji je "drmao" Jugoslavijom! Ostaće zapamćen i kao prvi šef Jugoslavije nakon Titove smrti, na čijem čelu je bio samo jedanaest dana (od 4. do 15. maja 1980), koliko mu je pripadalo po rasporedu u Predsedništvu SFRJ, utvrđenom Ustavom. U posleratnom razdoblju više decenija je obavljao najviše državne i partijske funkcije u Makedoniji i Jugoslaviji. U penziju je otišao sredinom osamdesetih godina sa mesta člana Predsedništva SFRJ, tada "kolektivnog šefa države".
       Kao čovek čvrstih principa, velike skromnosti i čestitosti, kao dosledan političar, hrabar i otvoren, uživao je veliki ugled u javnosti i bio omiljen u narodu. Cenili su ga, ali nije bio po volji - Titu i mnogim kolegama, partijskim drugovima i političarima na visokim funkcijama, jer se nije ustezao da im otvoreno kaže šta mu se ne dopada u njihovom radu i ponašanju. Zbog toga se našao u nemilosti kod Tita, koji ga je "skinuo" sa visokih funkcija i "stavio na led"!
       Odbio je da govori i napadne Rankovića na Brionskom plenumu (1966). "Svi smo znali, pa i sam Tito, da su, kako su i zašto su ozvučene dedinjske vile. Nije to bilo Rankovićevo delo. Učinjeno je to 1961. godine, za Prvu konferenciju nesvrstanih, u vilama koje smo dali na korišćenje nekim šefovima država, koje smo prisluškivali. Kada su oni otišli, instalacije su ostale, pa su ih KOS i Udba koristili da kasnije prisluškuju prave "vlasnike" vila, a to su bili visoki funkcioneri države i Partije. Ceh je platio Ranković. Kasnije su mu prikačili i otpor samoupravljanju i druge gluposti... A razlozi za politički obračun bili su sasvim drugi. Broz je našao ljude - Crvenkovskog u Makedoniji, Tripala u Hrvatskoj, i slične ličnosti iz Srbije i drugih republika da obave najprljavije poslove, što su oni i učinili" - priča je koju sam više puta čuo od Koliševskog.
       I pre Brionskog plenuma Koliševski je svojim opaskama i protestima koje je neposredno činio Josipu Brozu "iskakao" iz utvrđene šeme bespogovorne poslušnosti koja je vladala u krugu neprikosnovenog vođe. Takvo je i njegovo pismo-protest Josipu Brozu od 2. februara 1966, 15 kucanih stranica, u kome napada neprincipijelan obračun sa ratnima herojem, generalom Milojem Milojevićem samo zato što je opravdano, tako naglašava Koliševski, ukazao na neke slabosti u Armiji. I zato su ga optužili da razbija jedinstvo JNA. Koliševski je u pismu, kakvo niko slično nikada nije napisao, izrazio oštro neslaganje sa takvim metodama obračuna. Tito mu nije odgovorio, ali mu je ovo "dopisivanje" dobro zapamtio.
       Koliševski je, uz Đilasa, još jedini iz jugoslovenskog vrha koji je otvoreno govorio o Titovoj "dvorskoj raskoši", o njegovom "kinđurenju" (baš tako) i rasipništvu!
       Tito je više puta pokušavao da "omekša" Koliševskog, da ga podmiti da bude poslušan kao i drugi. Jednom prilikom, na putu po afričkim zemljama, kada je i Koliševski bio član državne delegacije, između mnogih vrednih poklona koje je domaćin-šef države, u kojoj su ljudi umirali od gladi, namenio gostima, Tito je ponudio skupoceni predmet od čistog zlata Lazaru na dar! Sav preneražen, ovaj je poklon odbio, uz ciničan odgovor: "Druže Stari, da je od železa možda bih ga i uzeo, ali zlato ne ide u moje ruke, ja sam mašinbravar, nisam zlatar. Hvala vam!". Tito mu nikada nije oprostio ovu drskost. Koliševski je padao sve niže u političkoj karijeri, ali je rastao u očima ljudi, kao čovek i političar, poštovan i uvažavan! I uvek, i sa najnižim, kao i nekad sa najvišim funkcijama - ostajao prvi Makedonac u Makedoniji i Jugoslaviji.
       Tito se nije usuđivao da ide u otvoreni, javni obračun sa Koliševskim, jer je znao da će mu ovaj pružiti odlučan otpor sa neizvesnim ishodom. "Znao je da mu ne bih oćutao kao Ranković što je učinio. Branio bih se svim sredstvima!" - rekao mi je tim povodom.
       Prvi je javno napao stav i politiku "slaba Srbija - jaka Jugoslavija", što su ih vodili i zastupali nacionalisti u rukovodstvima Hrvatske, Slovenije, pa i Makedonije. Sa najvećom oštrinom i odlučnošću, na zatvorenim i javnim sastancima u vrhu Jugoslavije, sukobljavao se sa albanskim nacionalističkim rukovodiocima zbog iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova. "Dok god traje iseljavanje, neće biti mira u ovoj zemlji!" - govorio je, kritikujući istovremeno i pogrešnu politiku koju je vodilo srpsko rukovodstvo prema ovoj pokrajini.
       Cenio je i otvoreno govorio o hrabrosti i držanju nekih rukovodilaca koji su došli u sukob sa Titom. Sa osobitim poštovanjem govorio je o Đilasu, o Koči Popoviću i Marku Nikeziću. "Partija i naše društvo su mnogo više izgubili odstranjivanjem ovih umnih i hrabrih ljudi, nego oni sami! Oni su ličnosti velikih sposobnosti i visokih ljudskih, moralnih i političkih vrednosti. Njihovim odbacivanjem i sami smo krenuli nizbrdicom" - govorio je Laza. Ispričao mi je sa kakvom odlučnošću i dostojanstvom je Nikezić odbio ponudu da bude naš ambasador u jednoj velikoj zemlji, nakon smenjivanja (1972). "Ne, radije ću u penziju!"
       Bio je i do kraja života ostao veran čitalac NIN-a. Smatrao ga je najboljim nedeljnikom u zemlji. Sa zadovoljstvom je govorio o velikom tiražu koji se prodaje u Makedoniji (jedno vreme sedamdesetih, čak više od 10 000 primeraka po broju). Činilo mu je čast da dočeka glavne urednike (Dragana Markovića i Mirka Đekića) ovog nedeljnika, da sa njima razgovara u "makedonskoj vili" na Dedinju i ugosti ih pasuljem ("gravče na tavče") koji je sam spremao.
       Kao ličnu dramu preživeo je raspad Jugoslavije, čijem stvaranju i razvoju je dao veliki doprinos. Sa velikom zabrinutošću je govorio o neizvesnoj budućnosti njegove Makedonije u kojoj je na vlast došla VMRO-ovska, probugarska i antisrpska (Koliševski bi rekao "i pre svega antimakedonska") vlast! "Bugari nam ne priznaju ni jezik ni nacionalanost, sa Grcima smo decenijama u sporu, Albanci će nas demografski progutati, ako zaratimo i sa Srbima, što ova vlast čini, sami sebi ćemo potpisati smrtnu presudu!" - govorio je. Koliko se stideo nove makedonske vlasti, toliko je bio ponosan na makedonski narod koji se listom pobunio protiv agresije (bombardovanja) Srbije od strane NATO-a.
       Vladajuća VMRO-klika u Makedoniji ga je napadala zbog njegove tobožnje "velikosrpske politike", klevetala ga i vređala preko medija i na druge načine. "Prete mi vešalima na Dušanovom mostu, na Vardaru u Skoplju!" - uz smešak mi se žalio. Nije se obazirao na takve napade, niti je odgovarao na njih. Bio je i suviše veliki za klevetnike da bi ih uopšte primetio. Znao je da su oni prolazna epizoda u makedonskoj političkoj istoriji, a da će on, Lazar Koliševski ostati ono što je uvek bio - prvi i najveći Makedonac, onakav kakav je bio kada se nalazio na najvišim funkcijama, i kasnije kao običan građanin penzioner. Ostaće zabeležen kao najznačajnija ličnost makedonske istorije 20. stoleća.
      
       SAVO KRŽAVAC