Vladimir Đerić
      
       Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je nedavno odlučio da ne prihvati učešće predstavnika SR Jugoslavije u raspravi o situaciji na Balkanu. Istovremeno se u štampi govori o tome da bi Crna Gora, a možda i srpska opozicija, mogle da imaju "predstavnike" u UN. Odluka Saveta bezbednosti je bila samo jedan od poslednjih koraka ka praktično potpunoj međunarodnoj izolaciji vlade Slobodana Miloševića. Počelo je 1992. godine, kad je Savet bezbednosti odlučio da "SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora)" ne može automatski da nastavi članstvo SFRJ u Ujedinjenim nacijama i preporučio Generalnoj skupštini, što je ova i prihvatila, da SRJ ne učestvuje u njenom radu. Bio je to rezultat kompromisa između Rusije i Zapada: rečeno je da je SFRJ prestala da postoji, da SRJ treba da podnese prijavu za članstvo u UN, i nije priznat kontinuitet SRJ sa SFRJ. Istovremeno je SRJ dobila pravo veoma ograničenog pristupa u UN, tako što je njeno predstavništvo u sedištu UN moglo neometano da funkcioniše. Iako je predstavnik SRJ pozivan na sednicu Saveta bezbednosti kad su raspravljana pitanja vezana za bivšu Jugoslaviju, to je izgledalo dosta ponižavajuće: ispred njega nije stajalo ime države, nego prosto "g. Vladislav Jovanović". Istovremeno, zastava SFRJ se i dalje vije pred zgradom UN, a njeno mesto u sali Generalne skupštine stoji prazno.
       Ovo rešenje je bilo predmet žustrih debata među pravnicima. Međutim, to treba ostaviti nauci - mnogo važnije je pitanje kako je Vlada SR Jugoslavije dovela zemlju u ovakvu situaciju. Njeno tvrdoglavo insistiranje na kontinuitetu - što bi značilo da je SRJ, u stvari, ista država kao SFRJ, samo sa smanjenom teritorijom i stanovništvom - nije i verovatno nikada neće prihvatiti većina zemalja. Da je jugoslovenska vlada jednostavno podnela prijavu za članstvo u UN, njen zahtev bi verovatno u nekom momentu bio povoljno rešen - naročito posle sklapanja Dejtonskog sporazuma, kada su Zapad i Milošević sarađivali.
       Međutim, bez obzira na katastrofalnu spoljnu politiku jugoslovenskog režima, nedavno doneta odluka Saveta bezbednosti da se jugoslovenskom predstavniku ne dozvoli učešće u raspravi o Balkanu nije dobra. Kao osuda režima, ona ima minimalan značaj. Režimi slični jugoslovenskom, na primer irački, i dalje sede u Ujedinjenim nacijama. Izjave Ričarda Holbruka da uskraćivanje učešća u sednici jugoslovenskom predstavniku treba gledati kao deo akcije da se nerešen status SRJ u UN razreši, prikrivaju suštinu stvari. Naime, učešće "g. Vladislava Jovanovića" u raspravi teško da može da prejudicira status SRJ u UN. Pravila UN predviđaju da se na sednicu mogu pozvati predstavnici članica UN, a pod određenim uslovima i predstavnici nečlanica, kao i sve osobe koje mogu da pruže određene informacije ili pomoć Savetu bezbednosti. Međutim, "g. Vladislav Jovanović" je do sada učestvovao bez izričitog pozivanja na neko od ovih pravila, gotovo kao privatno lice.
      
       Nešto drugo je pak mnogo važnije, a to je suština kompromisa iz 1992 - održati neku komunikaciju između UN i jugoslovenskog režima. Očito, jugoslovenska vlada je veoma značajan činilac u situaciji na Kosovu i u Bosni. Čak i da organi UN odluče da SRJ oduzmu i dosadašnja, veoma ograničena prava u Ujedinjenim nacijama, njene bi predstavnike i dalje trebalo pozivati na sednice Saveta bezbednosti. Zato je odluka da se ne da reč "g. Vladislavu Jovanoviću" pogrešna, na stranu ironija što je njen glavni zagovornik bio čovek koji je obožavao da satima ćaska s Jovanovićevim šefom.
       Iz istih razloga, da bi se dobile dodatne informacije i pomoć, članice Saveta bezbednosti treba da pozivaju predstavnike Crne Gore i srpske opozicije da učestvuju na sednicama. Međutim, treba reći da, pravno gledajući, oni ne mogu da budu tretirani kao "državni predstavnici" u Ujedinjenim nacijama, nego samo kao osobe koje su pozvane da učestvuju na određenoj sednici jednog organa UN, da bi pomogle u njenom radu. Viši stupanj bi bio dobijanje posmatračkog statusa. Međutim, posmatrači u UN mogu da budu samo predstavnici država nečlanica ili narodnooslobodilačkih/antikolonijalnih pokreta. Priznavanje Crnoj Gori status posmatrača značilo bi da je ona priznata kao suverena država. To bi, čak i danas, bio ogroman korak za međunarodnu zajednicu, jer većina država još priznaje samo SR Jugoslaviju. Međutim, u budućnosti ni ovu mogućnost ne treba isključiti ako bi Crna Gora proklamovala nezavisnost i bila priznata.
       Što se srpske opozicije tiče, ona sigurno ne može da predstavlja ni Jugoslaviju ni Srbiju. Pravilo je da samo onaj ko ima stabilnu i efektivnu kontrolu nad teritorijom države može da predstavlja tu državu u međunarodnim odnosima, na primer u Južnoj Africi ili Namibiji, kojima je priznat ograničen međunarodni status. Bilo bi veliko iznenađenje kada bi međunarodna zajednica slično postupila u slučaju Srbije, jer je očito da se kod nas ne radi o kolonijalnom, nego o nedemokratskom režimu a takvih ima dosta.
      
       Međutim, veće prisustvo srpske opozicije u Ujedinjenim nacijama moglo bi se ostvariti tako što bi se njeni predstavnici redovno pozivali na sednice Saveta bezbednosti kad god se raspravlja o Balkanu ili tako što bi ih neka od država članica UN uvrstila u svoju delegaciju i distribuirala njihove dokumente. To ne bi bila samo simbolička podrška demokratskim snagama nego bi povećalo međunarodni profil srpske opozicije i dalo joj mogućnost da za svoje stavove pridobije veći broj zemalja. Međutim, postavlja se pitanje da li bi opozicija imala snage da iskoristi ovu priliku ako bi se ona ukazala?
       O jedinstvenom delovanju opozicije na međunarodnom planu ne može biti reči, jer svaka stranka vodi sopstvenu međunarodnu saradnju i ljubomorno čuva svoje kontakte. S jedne strane, to je plod nedostatka zajedničke međunarodne platforme naših opozicionih partija. S druge, problem je u nedostatku koordinisanog delovanja i zajedničkog nastupa. Jedini pravi spoljnopolitički uspeh opozicije bio je saradnja s Gonzalesovom misijom, kada je OEBS prihvatio njen zahtev da se priznaju rezultati lokalnih izbora 1996. godine. I upravo tada je koalicija "Zajedno" nastupala organizovano, s timom eksperata i jasnom platformom za pregovore. Nasuprot tome, kao primer nepripremljenosti i naivnosti može se staviti Draškovićevo, Đinđićevo i Koštuničino putovanje u Moskvu.
      
       Zajednička platforma za međunarodni nastup ne znači da opozicione partije treba o svemu da se dogovore, nego da moraju da se dogovore o nekakvom minimumu koji će zastupati pred strancima. To možda i nije tako teško. Prvo, realistički gledano, nešto se mora prihvatiti da bi se imao bilo kakav međunarodni kredibilitet, na primer, poštovanje rezolucija Saveta bezbednosti, Dejtonskog sporazuma, saradnja s Haškim tribunalom, i mirno rešavanje krize u jugoslovenskoj federaciji. Drugo, čini se da o određenom broju pitanja već postoji saglasnost u opoziciji: obaveza da se održe demokratski izbori po dolasku na vlast, garancije poštovanja ljudskih prava, zalaganje za prava Srba na Kosovu, puštanje političkih zatvorenika po dolasku na vlast, itd. Konačno, ono što treba izbegavati jesu zahtevi koji su preslikana režimska politika i koji su, bez obzira na njihovu eventualnu vrednost, potpuno neostvarljivi u ovom trenutku: potpuno ukidanje sankcija ili vraćanje policije i vojske na Kosovo.
       Takođe, veoma je važno uspostaviti i određenu koordinaciju u nastupima. Suština međunarodne saradnje nisu putovanja u inostranstvo, odsedanje u dobrim hotelima i davanje izjava o tome ko je gde i kod koga primljen, nego stalno i plansko uticanje na međunarodnu zajednicu da vodi politiku prema Jugoslaviji koja će pomoći demokratskim snagama u unutrašnjoj političkoj borbi. Najbolji način za to bio bi da se osnuje tim od predstavnika opozicionih stranaka i eksperata koji će voditi spoljne odnose iz dana u dan, na osnovu zajednički utvrđene platforme i, naravno, bez previše reklamiranja i priče za novine.
       U suprotnom, pristup Ujedinjenim nacijama, ili što da ne, otvaranje predstavništava opozicije u Briselu, Moskvi i Vašingtonu, neće doneti nikakve koristi. Istovremeno, to će pokazati međunarodnoj zajednici da u Srbiji nema alternative koja je sposobna da vodi državne poslove i da je, na kraju krajeva, bolje pričati s "g. Vladislavom Jovanovićem" ili sa njegovim šefom.
      
       (Autor je bivši asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu i bavi se međunarodnim pravom)