Pošto je opozicija zaboravila na sindikate, "Nezavisnost" je krenula u političku akciju. Vlast i dalje veruje u moć specijalnih nabavki ulja, šećera, mesa

      U Srbiji samo dvanaest odsto radnika veruje u značajnu ulogu sindikata u procesima promena. Čudi i ta slabašna vera, kada se radnici međusobno prebrojavaju po praznim pogonima, koje su odavno zamenili buvljacima i uličnim tezgama, naivno očekujući da će na njihovom problemu poraditi neko drugi. I hoće, ali sasvim sigurno ne u njihovom interesu. A njihovi interesi iznevereni su još devedesete godine, kada im je najniža cena rada određivana prema bogato napunjenoj potrošačkoj korpi, te ih je lako bilo preko noći od radnika preobratiti u Srbe.
       Tako je 750 hiljada nekadašnjih radnika postalo 750 hiljada Srba na prinudnom odmoru. Ali, nažalost, ne stvarno nacionalno svesnih Srba jer u protivnom ono što proizvode, ne bi nazivali škartom. U euforičnom kafanskom srbovanju fabrike su ostale bez minimalne socijalne snage za bunt, jer čovek sveden na instinkt za preživljavanje nije nizašta, pa bio on Srbin ili Amerikanac.
       Zakon o svojinskoj transformaciji iz devedeset prve godine, koji je zapravo blokirao pravu privatizaciju, odgovorio je na potrebe jednog dela radništva koji je uvek bio protiv promena. Istovremeno, u tadašnjem sindikatu izbio je sukob reformske i antireformske struje, što je u suštini bio politički sukob. Obe struje bile su jednakih snaga, pa je presudila ona trećina neopredeljenog članstva koja je svrgla dotadašnje vođe, pa se praktično od tada sindikat postepeno transformisao u ovo što je danas.
       Podržavljenjem javnih preduzeća i razaranjem privrednog i pravnog sistema država je postala kontrolor života i smrti radnika.
       Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", kaže:
       "Nije mi jasno zašto opozicija nikada nije pozvala svoje članstvo da napusti državni sindikat. Ne da bi došli kod nas, već da oslabe jedan od glavnih potpornih stubova Miloševićevog režima. Mi to tražimo od opozicije od devedeset druge godine; međutim, niko ni u šali nije zatražio to od svog članstva. Kada se već govori o građanskoj neposlušnosti, to bi bio njen najefikasniji vid. Najmanje košta, a bio bi najveći šok za Miloševićev režim. Nažalost, kada smo ih poslednji put žešće pritisli, čuli smo poražavajuća objašnjenja da radnici kao članovi državnog sindikata nisu progonjeni i imaju privilegije, pa je sasvim razumljivo takvo pragmatično ponašanje. Taj princip je blaža varijanta jedne velike prevare."
      
       Livnica
       Slobodan Lalović iz Socijaldemokratije propuste na relaciji opozicija - radništvo sagledava kroz ideološku prizmu:
       "Opozicija je nastala na planu antikomunizma, pa su radništvo identifikovali s komunizmom. Tako su radnici prepušteni drugoj strani, čime je odbačeno oko milion i po ljudi na koje se moglo uticati."
       Grešku priznaje i Dragoljub Mićunović: "Propust svih opozicionih stranaka je što nisu aktivnije povele borbu za stvaranje nezavisnih sindikata, koji, naravno, ne treba da budu stranački. Sindikat je od odlučujuće važnosti za normalno funkcionisanje građanskog društva. Miloševića i dalje na vlasti održava slabo društvo koje nije institucionalizovano."
       Otkako je uspostavljena sloboda sindikalnog delovanja 1989, sindikalno organizovanje je putem raznih represivnih uredbi svedeno od načela prijave za rad do načela dozvole za rad. Od devedeset sedme godine aktuelna je uredba prema kojoj stalno zaposleni radnik da bi formirao sindikat može isključivo od direktora da dobije potvrdu o stalnom zaposlenju, što predstavlja početak psihološkog rata, koji se danas vodi u stotinama preduzeća po Srbiji. Od zahteva direktoru da potvrdi ono što i direktor i radnik znaju da jeste radnik - sindikalni poverenik - osuđuje sebe na razne torture, na koje ga direktor prijateljski upozorava, pa dokle izdrži. Sindikat "Nezavisnost" tražio je od Ustavnog suda ocenu ustavnosti i zakonitosti ove uredbe, jer je jedan od načina diskriminacije radnika - članova "Nezavisnosti" i isključivanje iz pomoći koju daje preduzeće ili država iz robnih rezervi. Nema ni ulja, ni šećera, ni banjskog lečenja za one koji nisu u Savezu sindikata Srbije.
       "Ukoliko je preduzeće sindikalno dobro organizovano, onda se protiv njega vodi 'politički stečaj' da bi se sindikat doveo u red ili da bi se eliminisao" - objašnjava Nebojša Savić, koordinator za formiranje sindikata u UGS "Nezavisnost". Dobar primer za takvo gušenje slobodnih sindikata je Livnica u Novom Beogradu, u kojoj je sindikat "Nezavisnost" bio toliko jak da je u firmu na kraju uveden stečaj. Stečaj ovde više nije ekonomska već politička kategorija. Četiri stotine radnika je izbačeno, a oni koji su ostali, rade strahujući, pa rade i bez plate.
       Brojno članstvo državnog sindikata privatno zastupa stavove "Nezavisnosti" ali šta je stav u odnosu na polutku (francuska obrada). A tu su i godine. Slobodan Lalović podseća da u našim fabrikama gotovo da nema radnika mlađih od četrdeset godina pa ima i reminiscencije na prošlo vreme. Kako privoleti na pravu stranu radnike ideološki zarobljene, rasute po buvljacima, pretvorene u dilere i švercere? Međunarodna organizacija rada pripremila je specijalni program za potrebe ogromnog broja radnika u jugoistočnoj Aziji i u Africi, koje sistematski izrabljuju, koji nigde nisu evidentirani, na koje niko ne plaća doprinos i koji rade ispod svih standarda, a koje ipak tako fino zovu neformalni sektor.
       I ovaj naš neformalni sektor mogao bi da se organizuje nekim adaptiranim socijalnim programom, smatra Branislav Čanak. "Mi smo tu studiju uzeli i pokušaćemo da je prilagodimo našim okolnostima i da organizujemo ljude s buvljaka. Buvljak je čisto preživljavanje i to ljudi znaju. Tamo ne mogu da nauče ni neku novu tehnologiju niti mogu da investiraju u buvljak. Sindikat 'Nezavisnost' priprema svoje članstvo za uslove tržišne privrede, a pogotovu za nove izazove koje donosi globalizacija i multinacionalni kapital. Mi znamo da danas ništa od toga ne možemo da primenimo. To bi bilo kao kada biste pokušali da dišete u bezvazdušnom prostoru. U uslovima haotične privrede nemate s kim da pregovarate, a to je osnovna funkcija sindikata - da trguje, da proda rad po što boljoj ceni. Jedino što sada možemo da radimo, jeste da organizujemo ljude za budućnost i da svim snagama damo doprinos promenama."
      
       Štrajk
       Iako je UGS "Nezavisnost" najmasovnija organizacija na alternativnoj sceni, svesni su svoje nemoći kao i nemoći bilo čijeg pojedinačnog delovanja. Iskorakom iz samo sindikalne opcije u politiku, i to direktnim učešćem, "Nezavisnost" je pokrenula značajne akcije, kako sa opozicionim strankama, tako i sa organizacijama iz civilnog društva. Akcija "Partnerstvo za demokratske promene" koju je UGS "Nezavisnost" vodila zajedno sa Fondom za mir i rešavanje kriza, Rade Veljanovski, predsednik ove fondacije, smatra važnom sponom, koja višestruko povezuje aktivne učesnike u političkom i socijalnom dijalogu. "Sindikat" 'Nezavisnost' ima već izgrađenu infrastrukturu kroz svoja povereništva u četrnaest gradova Srbije, preko kojih mreža naših koordinatora ima stalnu komunikaciju s predstavnicima političkih stranaka na lokalnom i na regionalnom nivou. Mi smo za poslednjih nekoliko meseci obišli dvadeset gradova u Srbiji i svuda je ideja o strategiji stvaranja najšire društvene opozicije za promene bila prihvaćena. Jer, očigledno, angažovanje samo političkih stranaka nije dovoljno. Da jeste - nešto bi se promenilo za ovih deset godina. Povratne informacije, proistekle iz ove akcije, trebalo bi da stignu do svih političkih aktera u Srbiji, a to je da narod jeste za promene ali da isto tako mnogi nisu spremni da svoj glas daju razjedinjenoj opoziciji."
       Širenje multinacionalnog kapitala u svetu ima izvanrednu dinamiku, na koju sindikati nisu uspeli efikasno da odgovore. Zato je preporuka Međunarodne konfederacije slobodnih sindikata da se sindikati što tešnje povezuju s nevladinim organizacijama i drugim institucijama civilnog društva kako bi se formirale mreže interesa i njihova odbrana. Mi ćemo za pet godina, smatra Čanak, doživeti jedan novi fenomen, a to su globalni štrajkovi. Istovremeno će se štrajkovati u dvadesetak zemalja zbog jednog istog pitanja, tako da nacionalni sindikati već polako gube svoju dosadašnju ulogu. Tek ovako se vidi koliko smo mi daleko od svega toga, ali kada dođe do promena, kod nas će se neminovno desiti nešto što se do sada nigde nije desilo. Istovremeno će teći i prava privatizacija i uticaj globalizacije.
       "Mi moramo" - kaže Čanak - "da pripremimo ljude da ne budu šokirani kada se to dogodi. Veliki prodori kapitala bili su toliko uspešniji koliko je socijalna snaga društva bila uspavanija. Nama se to još nije desilo, ali to deluje bukvalno kao atomska bomba. A mi smo idealni za brz udarac i dokusurivanje, jer smo već ošamućeni."
      
       DIJANA IVANOVIĆ