NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Milošević neće u penziju

Prepravke najvišeg zakona zemlje, po meri jednog čoveka i njegovih političkih ambicija, dugo su i pažljivo pripremane. Kada su konačno realizovane, mnogi su požurili da kažu kako su iznenađeni i uvređeni

      Za sada anonimni ustavotvorci, angažovani da uobliče predloge za izmene i dopune postojećeg ("žabljačkog") Ustava SR Jugoslavije, koje će potom kao "svoju inicijativu" potpisati i 6. jula 2000. godine i podneti na usvajanje nekoliko bratskih stranaka u saveznom parlamentu (SPS, JUL, SRS, SNP, SNS), bili su, izgleda, rukovođeni namerom da Srbiju i Crnu Goru približe - Americi. I da dosadašnju zajednicu dve republike, SR Jugoslaviju, pretvore u državu koja će imati predsednika izabranog na neposrednim izborima, po američkom modelu, i parlament ustrojen na način na koji se to u poslednjih stotinak godina čini u Americi...
       "Narod treba da se pita o svemu, a to je najviši oblik demokratskog odlučivanja", kaže predsednik Srbije Milan Milutinović povodom upravo usvojenih promena saveznog ustava.
       Naime, u vreme Xorxa Vašingtona, kada je pisan američki ustav (1787), parlament (Kongres) te zemlje izgledao je nešto drugačije nego danas, više nalik žabljačkom rešenju; u jednom od dva doma Kongresa, u Senatu, u kojem nisu neposredno zastupljeni građani, kao što je to slučaj u Predstavničkom domu, već svaka država članica federacije ponaosob, sa po dva senatora, bez obzira na veličinu države, u prvo vreme sedeli su senatori koji nisu bili birani na neposrednim izborima, nego u posebnim za tu priliku izabranim skupštinama u svojim državama. Trebalo je da prođe više od 100 godina da bi Amerikanci, konačno, uvideli da je to rešenje složeno i nepraktično...
       Uostalom, Amerikanci se svog ustava nikada nisu ni držali kao pijan plota, već su ga menjali kad god im se to učinilo potrebnim. Prvi put su tako nešto uradili još davne 1791. godine unoseći u Ustav poseban amandman kojim se garantuju sloboda govora, sloboda štampe i veroispovesti, sloboda okupljanja... Zato je i 1913. godine, bez mnogo natezanja, usvojen još jedan amandman, sedamnaesti po redu, kojim je predviđeno da se i senatori, baš kao i članovi Predstavničkog doma, imaju birati na neposrednim izborima, po dva u svakoj državi članici, i to sa mandatom od šest godina. Što, praktično, znači da jedan senator može biti demokrata, a drugi republikanac. Dakle, nešto nalik rešenju koje su sada predložili i domaći ustavotvorci za Srbiju i Crnu Goru, eliminišući ulogu republičkih skupština u postupku izbora poslanika za Veće ("gornji dom") republika...
      
       Svetski rekord
       Ipak, najnovije promene Ustava SR Jugoslavije, kao što je neko već lucidno primetio, konkurišu za Ginisovu knjigu rekorda, i to (a) po brzini kojom su izvedene (manje od 24 sata od trenutka objavljivanja predloga do njegovog usvajanja!) i (b) po tome što oni kojih se taj Ustav tiče, a to su dve federalne jedinice, Srbija i Crna Gora, kao i građani koji u njima žive, nisu uopšte dobili priliku da se izjasne o predloženim promenama... Ko zna, možda im je time učinjena i usluga, jer predlagači ustavnih promena i njihovi predstavnici u Skupštini nisu bili nimalo radi da slušaju bilo kakve prigovore i primedbe. Tako je predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, koji javno govori da mu se ponašanje saveznih organa ne dopada, jer ne uvažava političku realnost Crne Gore, a predložene ustavne promene (kojima bi vlast nominalnog šefa savezne države trebalo da bude i dodatno ojačana) još manje, sa visokog položaja u Beogradu (Vojislav Šešelj) zaprećeno je - hapšenjem!
       Jedan član Ustavne komisije Skupštine SRJ, inače potpredsednik Saveza vojvođanskih Mađara, Laslo Joža potvrdio je da je ta komisija dobila unapred pripremljen tekst, a da za drugačija mišljenja jednostavno nije bilo prilike...
       Izvršene promene Ustava SR Jugoslavije nisu, naravno, bile neočekivane. Gotovo istovetne želje i ambicije Slobodan Milošević je najavio još 1997. godine, u vreme kada je bio izabran na sadašnju funkciju, ali se tome tada otvoreno usprotivila Crna Gora. Onda, valjda, nije hteo, ili nije mogao da uđe u sukob sa Crnom Gorom, a sada očigledno hoće, ili misli da može. Ili, jednostavno, računa da mu nije ništa drugo preostalo ukoliko želi da i dalje ostane na vlasti...
       Prva i najznačajnija promena sastoji se u tome što je ukinuta odredba postojećeg ustava kojom je bilo predviđeno da se predsednik SR Jugoslavije, a to znači Slobodan Milošević, ne može ponovo kandidovati za istu funkciju. Sada se on, dakle, može ponovo kandidovati, i to ne jednom nego još dva puta... Novinu predstavlja i to što će predsednik SR Jugoslavije ubuduće biti biran neposredno, glasovima birača u Srbiji i Crnoj Gori, a ne glasovima poslanika dva veća Savezne skupštine, kao do sada. Njegov položaj u odnosu na vladu i skupštinu time bi automatski postao neuporedivo jači, a otklonjena je mogućnost da predsednik bude smenjen po kratkom i jednostavnom postupku, glasovima saveznih poslanika.
       Umesto jednog, relativno čisto izvedenog modela "skupštinskog sistema", ili sistema "skupštinske vladavine", SR Jugoslavija će tako preko noći dobiti "predsednički sistem" koji sam po sebi, naravno, ne znači ni manje ni više demokratije, ali koji svakako najviše pogoduje predsedničkom kandidatu autokratskih i diktatorskih ambicija. Naročito u uslovima, poput naših, gde praktično nema nikakvih institucionalnih i demokratskih sredstava za kontrolu (predsedničke i druge) vlasti...
      
       Pobednik, ipak, neizvestan
       U tome, možda, leži ključ ove priče: ukoliko na jesen budu upriličeni kakvi-takvi savezni izbori i na njih izađe udružena opozicija Srbije, pobednik bi, verovatno, bio unapred poznat. Jer, sudeći prema verodostojnim sondažama javnog mnjenja, prednost opozicije u Srbiji u odnosu na stranke režimske koalicije jeste i dalje ne samo velika nego se iz dana u dan povećava, kako se smanjuje broj neopredeljenih birača... Drugim rečima, opozicija bi osvojila većinu u saveznom parlamentu i sadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević mogao bi lako odmah da bude smenjen, bez obzira što mu predsednički mandat traje do kraja jula sledeće godine. Potom, prema dosadašnjem ustavnom rešenju, on više ne bi mogao da se kandiduje za predsednika SR Jugoslavije...
       Milošević je, istina, i dalje političar sa pojedinačno najboljim rejtingom u Srbiji (za njega bi sada glasalo oko 24 odsto birača), što je - po svemu sudeći - i navelo autore predloga ustavnih promena da predvide da se predsednik ubuduće bira neposredno. Sada to mnoge analitičare navodi da poveruju kako će Slobodan Milošević uskoro, najkasnije već na jesen, zakazati savezne i predsedničke izbore u isto vreme, da će se sam na tim izborima ponovo kandidovati za predsedničku funkciju, jer mu ne pada na pamet da produžava neizvesnost i čeka sledeću godinu, ili da se zamajava idejama o nekakvom svom "Putinu", te da će najverovatnije pobediti svakoga ko mu se suprotstavi...
       Na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, predložena i usvojena ustavna rešenja zaista najviše odgovaraju Miloševiću... On je dva puta uzastopno (na ovaj, ili onaj način) pobeđivao na neposrednim izborima za predsednika Srbije i može se, stoga, pretpostaviti da bi - kao favorizovan kandidat, uz pomoć medijskog monopola, neograničenih finansijskih izvora i ogromnog aparata zaduženog za izbornu manipulaciju - imao dobre izglede da pobedi i na sledećim saveznim izborima... Tim pre što bi udeo biračkog tela Crne Gore, čiji se većinski deo (oličen u vladajućoj koaliciji "Da živimo bolje") odmah energično usprotivio ovakvom rešenju, u ovom slučaju bio sveden na svega 6,25 odsto u odnosu na biračko telo Srbije... Ali, ako bi, kojim slučajem, udružena opozicija u Srbiji prihvatila i ovaj izazov, a naročito ako bi joj se u tome pridružili i politički saveznici u Crnoj Gori, odnosno ako bi oni bili u stanju da se okupe oko jednog zajedničkog kandidata, Slobodan Milošević bi bio - potučen.
       Znajući to, stvarni inicijator ustavnih promena je verovatno bio prinuđen da se najviše pozabavi načinom na koji će, najpre, isprovocirati vlasti u Crnoj Gori i staviti ih u položaj da nemaju drugog izbora osim da te promene jednostavno odbiju a time, automatski, podeliti i demokratsku opoziciju u Srbiji, spremnu da se solidariše sa Crnom Gorom i suoči je sa dilemom: prihvatiti ponuđeni izazov, izaći na izbore i tako faktički priznati i legitimitet ustavnih promena izvršenih na sumnjiv i uveliko sporan način, ili te izbore bojkotovati... Možda je, čak, računao da će zvanična Crna Gora reagovati nervozno i ishitreno, i da bi na taj način, eventualno, bili stvoreni uslovi za proglašenje vanrednog stanja u toj republici.
       Iako je saveznim Zakonom o odbrani uslovljeno da se vanredno stanje može proglasiti u slučaju "nemira većih razmera koji prete da nasiljem ugroze ustavni poredak i teritorijalnu celovitost zemlje", za ovdašnje prilike ne bi bilo ništa neobično da se takva odredba "elastično protumači". Na primer, u slučaju da zvanična Crna Gora odluči da bojkotuje savezne izbore, ili da pokuša da spreči njihovo održavanje na teritoriji te republike... Vanredno stanje, prema važećim propisima, proglašava Savezna skupština, a ukoliko ona ne može da se sastane, savezna vlada. Tada predsednik Jugoslavije neposredno komanduje vojskom, a pod komandu federalne vojske - kaže zakon - stavljaju se i republičke policije... Mada to, zaista, zvuči kao najgora varijanta, iskustvo uči da ni najgore varijante ne treba unapred isključivati...
       U svakom slučaju ako bi opozicija u Srbiji i vlasti u Crnoj Gori bojkotovale naredne predsedničke izbore, to bi, verovatno, najviše obradovalo Slobodana Miloševića i njegove političke sledbenike. Sadašnji režim u Srbiji, uostalom, ima i veliko iskustvo sa izborima koje bojkotuje većina birača, stečeno najpre na Kosovu, gde su lideri tamošnjih Albanaca svojim upornim bojkotom države Srbije i izbora koje ona organizuje redovno omogućavali Miloševićevoj Socijalističkoj partiji Srbije da na osnovu neznatnog broja srpskih glasova uknjiži po tridesetak dragocenih mesta u republičkoj skupštini... Sada bi tako, u slučaju da vladajuća koalicija u Crnoj Gori odluči da bojkotuje sve naredne federalne izbore, uključujući i federalne predsedničke izbore, što trenutno izgleda vrlo verovatno, Milošević i njegovi sateliti automatski mogli da računaju na sve mandate u toj republici, što znači 50 od ukupno 178 poslanika u oba veća Savezne skupštine. Ukoliko bi se pak bojkotu pridružila i udružena demokratska opozicija u Srbiji, Milošević bi zaista bio na konju... Bio bi, verovatno, zadovoljan i nekim polovičnim rešenjem, recimo da naredne savezne (parlamentarne i predsedničke) izbore bojkotuje samo neka od većih opozicionih stranaka u Srbiji, poput SPO-a, a da se ostali opozicioni glasovi raspu u dve-tri zasebne korpe...
      
       Kome vlada? Sledeća promena tiče se savezne vlade, čija je - bar formalna - moć znatno umanjena time što je umesto dosadašnjeg "kancelarskog" modela, u kojem je premijer (izabran u skupštini) mogao sam da imenuje i smenjuje ministre po sopstvenoj volji, predviđeno da skupština bira i razrešava svakog ministra ponaosob. Slično rešenje postoji i u sadašnjem ustavu Srbije. Ali, svakome ko se upusti u spekulacije o tome zašto je, na jednoj strani, moć predsednika savezne države znatno ojačana, a moć predsednika savezne vlade smanjena, treba savetovati da se ne opterećuje doktrinarnim i teorijskim razlozima, nego da se odmah zapita: koga je Slobodan Milošević predvideo za to mesto? Možda Vojislava Šešelja, čiji su politički apetiti u poslednje vreme znatno porasli, baš kao što je i mogućnost koalicionih partnera da kontrolišu i sputavaju njegove ambicije, očigledno, smanjena? Uostalom, zar epizode sa dugo najavljivanim zakonom o borbi protiv terorizma, do kojeg je režimskim strankama levice bilo veoma stalo, ili sa toliko željenim ordenom narodnog heroja za predsednika Miloševića, koje do sada nije bilo moguće realizovati bez Šešeljevih glasova u Saveznoj skupštini, nisu same po sebi vrlo rečite?
       Konačno, neposredni izbori za poslanike u Veću republika Savezne skupštine, kao garanta ravnopravnosti dveju republika članica jugoslovenske federacije, predviđene članom 1. saveznog ustava, umesto dosadašnjih izbora u skupštinama republika, prema mišljenju većine domaćih pravnih eksperata može da znači samo faktičko ukidanje te institucije. Odnosno, uspostavljanje dvaju paralelnih veća građana... Treba li uopšte podsećati da su svi temeljni principi postojećeg ustava bili dogovoreni konsenzusom vladajućih partija u Srbiji i Crnoj Gori još u aprilu 1992. godine, uoči konstituisanja SR Jugoslavije i da se njihovo menjanje jednostranom odlukom zato ne može kvalifikovati drugačije nego kao političko i pravno nasilje... Naravno, neko će možda reći da je i sam "žabljački ustav" svojevremeno bio pisan u tajnosti i usvojen navrat-nanos, te da možda ima i neke logike u tome što se on sada na ovakav način menja... Ali, onda su bila ratna vremena, pa su za takav naročiti postupak možda i postojali kakvi-takvi razlozi... Ipak, potpredsednik Građanskog saveza Srbije i istaknuti pravnik Dragor Hiber smatra da "političko i pravno nasilje" ovoga puta prevazilazi čak i način na koji je svojevremeno bio donet "žabljački ustav"...
      
       Brojanje glasova
       Ideja o promeni toga ustava izneta je prvi put (1997) posle otkrivene izborne krađe, masovnih protesta i posredničke misije Felipea Gonzalesa, dakle političke drame okončane usvajanjem lex specialis-a u Skupštini Srbije. Ali, onda su, čini se, još postojali i neki posebni obziri o kojima je i Slobodan Milošević morao da vodi računa... Danas je situacija očito drugačija. Stoga ne treba isključiti ni mogućnost da na nekoj od sledećih sednica savezne skupštine bude izmenjen i postojeći izborni zakon, kojim je predviđeno da na savezne izbore treba da izađe bar 50 odsto građana da bi oni bili validni. Time bi, i u slučaju da opozicija i većina birača u Srbiji i Crnoj Gori bojkotuje izbore, pobeda favorizovanog predsedničkog kandidata bila dodatno osigurana... Pogotovu ako se u međuvremenu nastavi i sa gušenjem preostalih nezavisnih medija...
       Kako bilo da bilo, nema nikakve sumnje da su prepravke najvišeg zakona zemlje, po meri jednog čoveka i njegovih političkih ambicija, bile dugo - makar tek diskretno - najavljivane i pažljivo pripremane. Kada su, konačno, prošle nedelje realizovane, "blic postupkom" za manje od 24 sata, mnogi su požurili da kažu kako su iznenađeni i uvređeni, kao da su zaista verovali da se aktuelni predsednik SR Jugoslavije sprema za političku penziju. Stoga ovo što se dogodilo i nije neka naročita ustavno-pravna tema za stručnu raspravu, nego samo dodatni povod da se traži odgovor na pitatnje: ako izazivač, zaista, poziva na izbornu utakmicu, zašto mu ne omogućiti da se prebroje glasovi?
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu