Zapad se danas, makar na rečima svojih najboljih predstavnika, stidi onog što je za godinu boravka postigao na Kosovu. To ne znači da će se na Kosovu u korist Srba nešto bitnije promeniti

      Prištinska "Dita" tužila je ovih dana Ujedinjene nacije na Kosovu. List traži od Bernara Kušnera sumu od 489 000 dolara kao odštetu za osam dana neizlaženja. Kušner je, naime, prošlog meseca kaznio "Ditu" jednokratnom sedmičnom zabranom zbog uloge koju je ova, Hašimu Tačiju bliska publikacija po svemu sudeći odigrala u svirepom ubistvu Petra Topoljskog, srpskog činovnika UN kojeg je bez dokaza javno optužila za ratne zločine.
       Odmah posle isteka zabrane, u "Diti" su na duplerici osvanule fotografije još petnaest Srba koji su tako, verovatno, stavljeni na istu listu za odstrel na kojoj se pre njih našao zlosrećni Petar Topoljski. Službenici UN i OEBS (Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju), valjda preneraženi, zasad još nisu reagovali na najnoviju "Ditinu" provokaciju.
       Slučaj Petra Topoljskog, koji je posle članka i slike u "Diti" pronađen zadavljen žicom u jednom prištinskom predgrađu, ovom je listu u svetu pribavio negativni publicitet kakav nije pratio "Botu Sot", druge prištinske novine koje su još u februaru ove godine nagnale UN da na Kosovu, sa nikakvim efektom, posebnim propisom zabrane "širenje mržnje, nesloge i netolerancije". "Bota Sot", međutim, nikad nije ni kažnjavana ni zabranjivana. A evo šta je "Bota" još zimus u redakcijskim uvodnicima pisala: "Srpska deca se rađaju kao ubice i takva ostaju do kraja života", "Svi Srbi koji danas žive na Kosovu su zločinci", "Osveta je prirodan nagon". List se u kosovskim okvirima pročuo po člancima u kojim je, bez ikakvih dokaza, uveravao svoje čitaoce da Srbi treniraju svoju dvanaestogodišnju decu da podmeću mine, da su Srbi u Kosovskoj Mitrovici kastrirali zarobljene Albance, da je srpska artiljerija prouzrokovala pad aviona UN prošle jeseni na Kosovu, da su ubistva Srba na Kosovu delo Miloševićevog režima, te da je mrska laž (i "francuska propaganda") tvrdnja da Srbe proteruju sa Kosova.
       Kažnjavanje "Dite" samo je jedan od sve brojnijih signala da je u Prištini zahladilo na relaciji Zapad-kosovski Albanci. Ričard Holbruk je u junu sprečio kosovske Srbe da se obrate Savetu bezbednosti UN, ali su Albanci svejedno bili kivni što su Srbi uopšte pozvani u goste u UN. Zatim je u javnost procurilo da Haški tribunal istražuje zločine OVK protiv Srba. Hašim Tači je na to izdao saopštenje u kome je kategorički demantovao ovu informaciju, na šta je portparol Haškog suda Pol Rizli pomalo podrugljivo rekao novinarima da je Hašim Tači "možda u pravu", ali da se on lično, da je na njihovom mestu, ne bi "oslanjao na njegovu reč". Kada je NATO naprasno otkrio 70 tona oružja OVK, Albanci su na Vidovdan po prvi put na demonstracije izašli sa parolom "KFOR napolje sa Kosova". Zatim je Hašim Tači, baš uoči odlaska na američki prijem povodom Dana nezavisnosti, 4. jula, saopštio da se na određeno vreme povlači iz Kušnerovog Privremenog izvršnog veća Kosova u znak protesta zbog uslova pod kojim su se u to veće vratili vladika Artemije, odnosno njegovi Srbi. Albanci su te prve ustupke UN Srbima (pravo da se u enklavama formiraju mesne kancelarije) kolektivno doživeli kao preterano "maženje Srba", odnosno kao prve korake ka podeli Pokrajine, bolje rečeno kao prve korake koji Kosovo udaljavaju od nezavisnosti.
       Kosovu je samo nekoliko meseci posle dolaska NATO, u međunarodnim krugovima neformalno prorican dosta lak i brz put ka nezavisnosti (po logici Vetona Suroija da Albanci više ne bi prihvatili Beograd kao svoju prestonicu ni da je Majka Tereza na vlasti u Belom dvoru, bez obzira na ono što u Rezoluciji 1244 formalno piše o suverenosti Jugoslavije). A onda se sve manje i manje govorilo o nezavisnosti, tako da sad maltene samo ljudi poput Mortona Abramovica, bivšeg američkog diplomate koji je u Rambujeu služio kao zvanični savetnik albanske delegacije, javno istupaju u korist skore nezavisnosti. Zapad je na Kosovo došao pod oružjem sa namerom da Slobodanu Miloševiću pokaže kako se čuva i gradi "multietničko društvo". Od Albanaca je, po svoj prilici u početku očekivao da prema ovom cilju iskažu makar onoliko glumljenog entuzijazma koliko je, na primer, u Bosni pokazao Alija Izetbegović. U Sarajevu danas više nema puno Srba, ali oni koji su voljni da tamo žive kao građani Bosne i Hercegovine, pod upravom muslimansko-hrvatske Federacije, tolerišu se, čuvaju ili paze kao ukras koji dokazuje bošnjačku privrženost multietničnosti.
       Ko se na Zapadu mogao nadati da Albanci neće biti spremni da u Prištini trpe prisustvo čak ni osamdesetogodišnjih srpskih baba, koje ni 50 000 NATO vojnika neće moći da zaštiti od albanske "osvete"? Godinu dana posle, čak ni visoki funkcioneri UN poput Denisa Maknamare, specijalnog izaslanika za humanitarne poslove i Kušnerovog zamenika, ne kriju neku vrstu zaprepašćenja: "Nismo se za ovo borili". Maknamara otvoreno kaže da ni UN, ni NATO, ni zapadne vlade nisu smeli da tolerišu albanske zločine nad Srbima: već u prvim nedeljama od dolaska NATO trebalo je zahtevati od albanskih lidera da svoju "retoričku toleranciju" zamene energičnim delima koja bi stala na put sistematskom progonu Srba.
       Zapad se danas, makar na rečima svojih najboljih predstavnika, stidi onog što je za godinu boravka postigao na Kosovu. To ne znači da će se na Kosovu u korist Srba nešto bitnije promeniti, jer Zapad sebi ni politički ni fizički ne može dopustiti luksuz da Kosovom pokuša vladati bez pristanka Albanaca. Reč je, kao što znamo, o Alijansi koja je bila spremna da puca u korist multietničkog Kosova, ali ne i da gine za taj cilj. U toj osnovnoj postavci ništa se u ovih godinu dana nije promenilo. NATO je na Kosovu, kako je to nekad Dobrica Ćosić govorio za Srbe, dobio rat ali je izgubio mir.