Dakle, kao odgovor na pitanje je moja preporuka - kupite pivo. Ako vam se ovo ne dopada - onda već jednom prestanite da kupujete pivo. Molim vas, uradite nešto drugo!

      Nazvali su me iz redakcije NIN-a sa pitanjem (zahtevom ili molbom, ne znam, po trenutku pitanja pre je bila molba, neko im je otkazao, te su bili u frci) da napišem nešto za ovo černiševskilenjinističko pitanje - šta da se radi?
       Bio sam ushićen. Udubio sam se u različita pitanja i teme: jedan od onih trenutaka kada sebe vidite pametnog, pametnijeg nego što uistinu jeste, a analitičnog do bola; sve to naravno sanjate i vidite, kao u svakom snu, kako vam se svi (opet) čitaoci NIN-a dive. Oh, kako je ovaj pametan. Kako je shvatio. Kako je dobro rekao.
       Moj san je trajao kratko. Otvorio sam isti nedeljnik i pročitao intervju ministra kulture i upravnika narodnog pozorišta (mala slova nisu samo znak moje nepismenosti; od velikih odustajem jer ne znam gde bih ih smestio). Intervju je bio divan. Samo jedno nisam shvatio. Ko ga je izgovorio?
       A) ministar kulture;
       B) upravnik narodnog pozorišta (mala slova su, podvlačim, izraz nedoumice; možda su velika rezervisana samo za neke);
       V) obojica;
       G) neko nepoznat treći ko s dubokim razumevanjem i velikom nežnošću o obojici govori - mada i sa poštovanja vrednom kritičkom distancom!?
       Nije ovo bio kraj mojih poraza, jer su oni počeli veče pre toga. Gledao sam TV Palmu i tamo se pojavio čovek koji je sva moja prethodna, glupa verovanja, pobio. Objasnio mi je da je Srpsko (ovde je možda pravo mesto za veliko slovo) Carstvo (opet samo i jedino veliko slovo) nastalo u vreme, i kod naroda, onih koje smo pogrešno nazivali Keltima, ili Rimljanima, ili Vizantincima, svejedno. Ispričao mi je značajne priče o carevima Oštrilu i Točilu, od kojih je čitav Epidaurus (ja sam mislio da je to Cavtat, saznao da je Dubrovnik, ali dozvolite mi da je to bilo i nešto šire) u užasu drhtao.
       I onda sam shvatio da sam bezobziran, ili tačnije, besmislen. Potpuno je korektno i neosporivo pitanje - ulazi u onu intimu u koju niko od nas nema pravo da uđe - koliko ljudi predstavlja naš M(veliko slovo)inistar k(malo slovo)ulture? Dva, tri, četiri... ili više?
       A onda se pojavio čovek koji mi je objasnio da Zemlja (planeta, odatle veliko slovo) postoji nekih sedam hiljada godina. Nemojte me pogrešno shvatiti, Čarls Darvin nije moj omiljeni mislilac i mislim da je mnogo grešio. Ali sam Bogu zahvalan što Palmu uključih i saznah da su greške mnogo veće. Poduprte nekom američkom (horribile dictu) emisijom koja je dokazivala isto. Pojavio se neki tip koji je (opet na engleskom, prati li i nadzire li iko taj anglofilski program TV Palme) dokazao tačnost prirodno naučnih postavki Starog zaveta citirajući Stari zavet.
       Lepo. Nisam čovek koji drugima govori kada ne zna šta sebi da kaže. Šta da se radi? Suočen sa ovim izlivima pameti, osetih se skromno. Da ne kažem ponizno. Da ne kažem bedno. Otišao sam i kupio pivo. Mnogo piva. Možda je inspiracija za taj potez bio tekst o skinhedsima - ne zato što volim njih ili njihovu ideologiju, ali u tekstu o njima pivo se točilo na sve strane.
       Uz to pivo (uz ta piva) mirno sam, ili smireno, ili uspavano odgledao poslednji RTS dnevnik, Mirka Marjanovića i Obnovu (da, veliko slovo). I ostriganu lažnu plavušu koja mi je, svojim prilično neprijatnim glasom - za mene, valjda to nedopadanje nije po nekim zakonskim članovima, valjda neka žena može da mi se ne dopada, neću da kažem da mi bude odvratna - ali mi je zato, ma šta o njoj mislio, sve obznanila.
       Dakle, kao odgovor na pitanje je moja preporuka - kupite pivo. Ako vam se ovo ne dopada - onda već jednom prestanite da kupujete pivo.
       Molim vas, uradite nešto drugo!
      
       (Autor je književnik iz Beograda, dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Sudbina i komentari")