KAREL ČAPEK:

      O politici
       Kada bismo uzeli u obzir ono što se o politici govori i piše, bilo bi moguće definisati je otprilike ovako: politika je ono što rade političari ili oni koji to žele da postanu; političari su, otuda, osobe koje su se naročito prijavile za ovu svrhu i koje su plaćene za to što prave politiku;
       prava svrha politike jeste da se tim osobama pruži stalno zaposlenje ili zadovoljenje određene ambicije;
       mi ostali to zatim plaćamo.
       Politička delatnost sprovodi se samo u parlamentu, u klubovima i na javnim i poverljivim sastancima.
       Sprovođenje političke delatnosti vezano je za koncesije koje dodeljuju političke grupacije, nazvane Stranke.
       Van Stranke nema nikakve politike.
       To je otprilike predstava koju o politici ima prosečan nezadovoljni građanin naše republike; ne kažem da je ta predstava neobrazložena, ali jeste malo nepotpuna. Niko od nas ne postavlja sebi pitanje da li pored toga postoji ili može postojati još nekakva druga politika u daleko širem i opštijem smislu, politika u kojoj bi trebalo da učestvujemo ili možemo da učestvujemo svi; ne postoji li, na primer, nešto što bih nazvao privatnim, ličnim političkim životom i ličnom političkom inicijativom. Siti smo i nezadovoljni politikom političara; gunđamo, ispunjeni gorčinom, ali, razume se, time na tok politike utičemo koliko i na pravac vetra. Sve to može biti u redu, ali ipak je to malo. Što se mene tiče, apsolutno ne želim da "pravim" politiku, ali snažno bih želeo da politički živim. Ne mislim da je za to dovoljno imati politički kredo, makar i najanđeoskiji; i kada bih bio politička pristalica stranke Anđela, to oduševljenje još nije nikakav politički život. Govori se da je kod nas javni život previše politizovan; nesumnjivo jeste, ali naš lični život još uopšte nije politizovan; još nismo otkrili da naša vlastita neplaćena životna praksa jeste ili može biti realizacija određenih političkih zadataka. Biti građanin, već to jeste ili može biti nekakva politička aktivnost; zavisi samo od toga kakvi smo građani. Govorimo li o politici, mislimo uvek samo na poslanike i političke profesionalce; nikada tu reč ne vezujemo za sebe same. Rekao bih da uza svu kritiku neizmerno precenjujemo političare, a veoma potcenjujemo našu vlastitu političku funkciju.
       Svaki koristan rad je politički. Ako obućar šije cipele koje nas stežu, time marljivo pogoršava prilike i bez toga prilično žalosne; šije li uz to i preskupo, pogoršava ih dvostruko. Politički smisao svakog rada jeste raditi ga tako da njime, ako je moguće, bude na dobitku život onih drugih. Kada bismo rekli da je politika briga o javnom dobru, tada obućar brine o javnom dobru, pre svega, dobrim cipelama, a kasapin dobrim mesom; njihovi politički ideali su za javno dobro nekako manje važni. Ne znam šta vi radite, ali ako ste osuđeni da radite takav posao da je za javno dobro sasvim svejedno radi li se on dobro ili loše, rado ili nerado, ili ne radi li se uopšte, tada vas, gospodine, žalim; to mora da je strašno dosadno. Ali ako je vaš rad takav da njime možete umnožiti zbir dobara ili povećati standard života u korist mnogih ljudi, tada ste, gospodine, politički veoma aktivni. Rekao bih da je ideal demokratije zajedničko delovanje stručnjaka. Danas, doduše, još važi mudra reč da je demokratija diskusija; ali diskusiju negujemo obično samo kada ne znamo sasvim tačno šta da se radi. Ako lekari diskutuju, treba li ili ne treba operisati određeni slučaj slepog creva, to svedoči o tome da njihova lekarska sigurnost nije još sasvim potpuna. Ne bismo želeli da zidari diskutuju o tome da li će se naše kuća srušiti; u stvarima života milija nam je neosporna sigurnost. Za sada, međutim, demokratiju shvatamo u tom smislu, da to tako kažem, da zidari diskutuju o tome treba li operisati slepo crevo. Kada steknemo u mnogobrojnim oblastima života šira iskustva i neosporne sigurnosti, stanjiće se, suštinski, oblast mogućih diskusija, a time i brbljive politike; ali jedini put ka tome jeste upravo sticanje iskustva i osvajanje potrebne sigurnosti. Ali takve stvari leže u svim vrstama korisnog rada i ne mogu se otkrivati u diskusiji niti glasanjem.
       Lojalnost, to je drugi politički zadatak koji još nije dovoljno otkriven. Kako da vam to kažem? Na primer, u Engleskoj (sada ćete reći da sam anglofil, ali to ne smeta) najviše me je iznenadilo što tamo na železnici nemaju kućice za čuvare, jer tamo očigledno ćutke podrazumevaju da nikome neće pasti na pamet da na šine postavi dinamit ili da ih odšrafi. Kod nas u svim našim institucijama i običajima prećutno smatramo da je u svakom čoveku više ili manje razvijena sklonost ka odšrafljivanju šina ili stavljanja dinamita tamo gde mu nije mesto. Idemo do zuba naoružani nekakvim nepoverenjem i neprijateljstvom prema svemu što ima dve noge, pa se u tom smislu i ponašamo. Lojalnost ne počinje odnosom čoveka prema državi, nego odnosom prema čoveku; to je sama osnova celokupne politike i značajniji proglas ljudskih prava i od najboljeg ustava. Naravno, postoji nekakva navika prosleđivati svaku potrebnu promenu morala budućim generacijama. Razume se, niko od nas ne može promeniti svet, ali može da makar malo promeni sebe. Svi veliki politički ideali, bilo da je to demokratija, ili socijalizam, ili nešto drugo, nisu samo stvar ubeđenja nego takođe (i pre svega) stvar morala. Imamo više ili manje puna usta demokratije, ali mislim da bismo bili prilično zbunjeni kada bi trebalo da svake večeri kažemo šta smo tog dana uradili što je očigledno demokratsko. Većina političkih ideala izražava naše očekivanje onoga što negde gore treba da urade vlada ili parlament, ali u celini imamo veoma slabu predstavu o tome šta treba ovde dole da uradimo mi sami. Govorimo o interesima društva, o društvenom poretku, o javnosti i drugim sličnim stvarima; ali društvo nije nešto izvan nas, društvo je pre svega dodir među ljudima; društvo je ime za sve vrednosti koje su nam zajedničke sa ostalim ljudima. Svaka politika, bez obzira na njeno ime, treba da bude proverena pre svega time što povećava i umnožava društvene vrednosti. Možda se nećemo složiti u tome šta društvo treba da bude, ali prilično lako ćemo se složiti u tome šta nije društveno - recimo, trovati bunare ili pogaziti susedu njegov kelj. Ali bilo kako da zamišljamo društvo, pretpostavljamo da to treba da bude nekakav red među ljudima; dobro, steći lični red u dodiru s ljudima - jeste lojalnost. Jednostavno, lojalnost je politički dodir čoveka sa čovekom, i više o njoj ništa neću reći.
       Socijalizam, to je takođe politika koja se ne pravi samo u parlamentu ili u organizacijama. Ne mogu dobro da sredim u glavi - kako je moguće propovedati socijalizam i borbu protiv kapitala, a ne nametnuti sebi određeno dobrovoljno - neću reći siromaštvo, ali disciplinu potrošnje. Takođe, meni se ne rimuje istrajavanje na pauperizmu pored tako strogo naglašavane socijalne svesti. Ako imamo ozbiljno na umu bilo kakvu socijalnu teoriju, trebalo bi da iz nje poprilično ostvarujemo u svom ličnom ekonomskom životu - ako nismo od onih koji zaista ne mogu da daju ili da se odriču, jer nemaju od čega.
       O nama se, doduše, ne može govoriti da strasno poštujemo državu; ali, uprkos tome, mi smo fanatični etatisti; sve očekujemo samo od države, sve joj namećemo i čudo je da još ne zahtevamo da nas počeše sudski sluga kada nas ugrize buva. Jedna od naših nacionalnih crta jeste snažno neraspoloženje prema nadleštvima; ali jednako izrazita crta našeg nacionalnog karaktera jeste mistična vera da nadleštva treba za sve da se pobrinu i da za to imaju mnoga sredstva. Kada bi na nas poletela kometa, zvali bismo u pomoć odgovarajuća nadleštva; kada bi neki zmaj tražio od nas da mu svakog dana damo da proždere tri device i tri mladića, ne bi se među nama podigao junak koji bi se borio sa zmajem, već bismo se obratili žandarmerijskoj stanici. Neka pozvani krugovi intervenišu ako u jarku umire prosjakinja od gladi; neka vlada preduzme energične korake protiv samovolje miševa u našoj pšenici; neka ministarstvo javnih radova smesta odstrani suvu granu koja smeta na državnom putu između Visokog Mita i Domažlica. Šutnuti rečenu granu u jarak, to bi bio lični politički čin, protivan našem zagrižljivom etatizmu. Ipak, svaka dužnost kojom olakšavamo državi poslove jeste politički napredak; uspon demokratije zamisliv je samo u formi građanske autonomije. Nigde se tamo ogoljeno ne može videti nepolitičnost našeg života kao u nazadovanju samouprave.
       I u našem centralizmu, da; ali to dvoje najčešće ide nekako zajedno. Bio sam nedavno u jednom gradiću; upravo su na trgu održavali javni sastanak o papskom nunciju; ali, koliko znam, nisu tamo do sada na trgu držali narodni skup o mesnom vodovodu. Praviti politiku u malom gradu to, kako izgleda, znači prekuvavati parlamentarne supe; to znači zaklinjati se u koaliciju umesto u lepšu budućnost regionalnog puta; to znači pozivati se na Treću internacionalu umesto na nabavku druge prskalice. Svaka konkretna politika je pre svega lokalna; izgleda, međutim, da stojimo na ivici veoma opasnog stanja, to jest duhovnog odumiranja sela. Takozvani probuđeni čovek na selu jeste čovek koji kuka zbog malih prilika i boluje od čežnje da se dočepa Praga. Bila bi to druga stvar polemisati o predrasudi da je Prag velegrad; hvala bogu, nije se dotle stiglo. Ali zlo je to što je ta predrasuda paralisala regionalne ambicije. Živeti u manjem mestu, to više ne znači živeti dobro i sito; ovde se duhovni život nekako gubi u pesku. Zaustavite se pred izlogom knjižare u malom gradu; to je apsolutno poučno. Zaista izgleda da je duhovno stanje sela veoma rđavo; pitanje je, međutim, može li mu se pomoći. Da tako kažem, mene manje uznemiravaju akutne gluposti Praga od hronične tuposti malog grada - prosto zato što u malim gradovima i u njihovim parohijama živi dvadeset puta više naroda nego u celom Pragu i sa Hostivarom i Kobilisima. Ako uopšte treba da mislimo na nekakav napredak, više je i šire potreban u malenim centrima sa kolonadom i širokom kulom, nego u zamku Rudolfin i okolini. A povećati tu nivo života - eto, nije li to dovoljno obiman zadatak za ljude kojima politika nije samo stvar papirnate legitimacije, nego lične aktivnosti i ličnog proživljavanja; ako nije tako, onda neka sam najsuvišniji od svih obućara koji su ikada započeli da se bave svojim zanatom.
      
       O našoj stranci
       Postoje u politici dve veoma uočljivo različite vrste ljudi: jedni koji u svakoj prilici govore "naša stranka" i drugi kojima ta reč nekako zapinje u grlu.
       Oni prvi, na primer, izjavljuju da je "naša stranka za ozdravljenje finansija"; da ih iseckate u komadiće neće kazati da je "sam prost i zdrav razum" ili "svaki pristojan čovek" za ozdravljenje finansija. Izvikuju da je "naša stranka na straži protiv neprijatelja države"; nikada ne bi priznali da je, na kraju krajeva, na straži protiv neprijatelja svaki građanin kojem su sve daske u glavi na mestu. Tvrde da će "naša stranka učiniti sve protiv nezaposlenosti"; ali nikako nisu spremni da dodaju da protiv nezaposlenosti treba da učine sve običan ljudski razum i osećanje. Bili bi u stanju da kažu da se "naša stranka odlučno protivi sušici" ili da "naša stranka ne odobrava visoku stopu smrtnosti dece". Na narod, naciju ili čoveka pozivaju se jedino u manje nesumnjivim tvrdnjama. Ako je njihova stranka za to da ječam poskupi, izraziće to tako da će reći "naša stranka mora da se brani od inostrane konkurencije"; ili će, u drugoj prilici, izjaviti da "nijedan češki čovek ne može biti za priznavanje zamkova na mesecu de iure", i tako dalje.
       Ona druga vrsta ljudi - a to su obično oni manje politični - nisu ni za živog boga u stanju da kažu da su za finansijsku ravnotežu u ime svoje stranke; oni su za nju samo zato što to traži normalan građanski razum. Ne tvrde da je "naša stranka za smanjenje poreza", jer je za smanjenje poreza nesumnjivo srce svih poreskih obveznika. Ako izriču neki važan zahtev, izgovaraju ga kao postulat zdravog smisla, a ne kao postulat svoje stranke. Nekako bi se stideli da kažu da je "naša stranka za to da ljudi ne umiru od gladi", jer to nije stvar stranke nego prosto stvar savesti. Kaže se "naša stranka", umesto da se kaže iskustvo, razum, pristojnost, dužnost ili savest. Ali običnom i pristojnom građaninu nekako smeta da maše "našom strankom" ako može da maše svojim razumom. Ako je neko za korisne i dobre stvari zato što je za njih upravo "naša stranka", verovatno je dobar strančar, ali ponešto rđav građanin. Ako političari budu imali puna usta "naših stranaka", u politici neće biti mesta za neke prirodne razloge kao što su razum i savest; ako naša politika ikada treba da se promeni, za to nam je potrebno više pravih građana nego pravih strančara.
      
       O kompromisu
       Reč "kompromis" jedna je od najznačajnijih političkih rekvizita. Upotrebljava se u dva suštinski različita smisla:
       1. Ljudi, obdareni veoma odlučnim političkim načelima, kažu da je "kompromis" sve što ne ispunjava njihova rečena odlučna načela, i kada o njima u datom slučaju nije reč. Postoje ljudi koji sivo odelo nazivaju kompromisom između belog i crnog odela iako ni belo ni crno odelo u datoj situaciji ne bi bilo odgovarajuće. Za neke ljude je nota d kompromis između note c i e; ni za šta na svetu ne bi dopustili da je to nota jednako samostalna i čista kao c ili e. Politički centar je za njih kompromis između divljeg revolucionarstva i srednjovekovne reakcije. Jutro nije prosto jutro, nego kompromis između ponoći i podneva. Suva činjenica je kompromis između vode i vatre, i tako dalje. U tom smislu se reč "kompromis" upotrebljava s krajnjim prezirom; njome se označava mrska polovičnost, slabićstvo, beznačelnost i, ukratko, kukavički kompromis.
       2. Nasuprot tome, postoje ljudi koji dolaze neposredno sa aktivnog političkog borilišta i govore o kompromisu sa licem ljudi koji su upoznali čvrstinu života i prineli nekakvu žrtvu. U politici, kažu oni, nužno je praviti kompromise; načela su, doduše, prekrasna stvar, ali se njihovo koplje mora spustiti da bi se našla sredina između raznorodnih interesa. Dostigli smo deo svog programa; ostvariti ceo, to se, žali bože, nije moglo uraditi, i morali smo prineti određenu žrtvu. U načelu je to trebalo da se bolje završi, ali praktično se to moglo još gore završiti; ukratko, mi smo pobedili po cenu određenih ustupaka.
       Kada bi me u ovom času prepao neki od mojih poverilaca i tražio od mene hiljadu kruna, ne bi postigao puno zadovoljenje, prosto zato što ja slučajno nemam tih hiljadu kruna u džepu; kada bih mu dao sto dvadeset kruna, dao bih mu sve što imam. To, dakle, nije kompromis, jer sam dao sve što imam. Kada bih to s njim ugovorio na dvadeset i pet kruna, to bi bio kompromis; moglo bi se to ugovoriti i na dvadeset ili pedeset kruna - jer suština kompromisa jeste upravo u tome što nije tačno limitiran; zavisi od toga koliko se ugovori. Kompromis ne znači učiniti koliko mogu, nego učiniti što je moguće manje od onoga što bih mogao. Kompromis znači da se sve to moglo i svakojako završiti. Kompromis nije prosta rezultanta sile; kompromis nije "zlatna sredina" jer se kreće u širokom polju mogućnosti.
       Ako inženjer crta put, ne vodi ga preko vrha planine, nego krivinama po njenim obroncima. Ta krivina nije kompromis između direktnog puta i visine planine; to je prosto veoma tačno računanje sa stvarnim činjenicama. U politici se, međutim, ne radi na inženjerski način; uradi se projekat i čeka se sa kakvim će se preprekama susresti, a tek posle toga se trguje o pojedinim krivinama. Ako se sve reši kompromisom, to znači da nisu unapred izračunate okolnosti s kojima će biti nužno da se dalje praktično računa; a to se, naravno, zove fušerajski posao. Kompromis je razjapljena razlika između načela i prakse; ali začudo se posle ne kazuje da li je ta razlika nužna, da li su načela očito loša ako ne odgovaraju stvarnim prilikama. Ako neko hoće da pomuze od mršave krave sto litara mleka, pa na kraju izjavi da će se u međuvremenu zadovoljiti i sa ona tri litra što je iz nje iscedio, to je politički kompromis; ako hoćete da se otresete kompromisa, odredite pre toga stanje krave i zavrnite rukave s jasnom svešću da tu neće biti više od tri litra. Politički kompromis je senka političke demagogije; otkriva veličinu razlike između izbornih obećanja i stvarnih prilika. Kompromis nije bolest kompromisnih političara, nego upravo nekompromisnih programa. Politika kompromisa je možda oprezna, ali nije tačna; ona je kao trgovina u kojoj se ugovara. Otkriva neobjektivnost programa i nesigurnost u praksi.
      
       O tradiciji
       Napisao sam ovu reč u naslovu mog članka da je imam pred očima, ali što je više posmatram, utoliko me više zbunjuje. Recimo da je tradicija po definiciji održavanje starih običaja (moguće je da je ta definicija nikakva, ali za sada mi nemojte upadati u reč). Nausprot tome, i ono što je preživelo takođe je održavanje starih običaja. Ne znam da li su perike engleskih sudija tradicija ili nešto preživelo. Ne mogu da odlučim da li je univerzitetski ogrtač od hermelina nešto preživelo ili tradicija. Ako je univerzitetski ogrtač uvaženi deo tradicije, njegova je prednost što podseća na petnaesti vek. Ako je, naprotiv, mrski anahronizam, to je i njegova mana. Tradicija je održavanje starih poredaka, zato što su stari. Anahronizam je održavanje starih običaja, iako su stari.
       Ali još je veća teškoća sa pojmom "star". Ogrtač od hermelina je, za nas obične i neistorijske ljude, veoma starodavan; ali za arheologa nije star, nego recentan. Čitao sam nedavno kod jednog naučnika da su kipovi na nekoj kapiji "sasvim moderni", naime, iz petnaestog veka. A za paleontologa je mizerna, dve hiljade godina stara rimska ili egipatska amfora baš bestidno recentna. Naprotiv, moguće je da je za letnju mušicu prošla sedmica zlatni vek, tradicija, dok neka bakterija u mojoj čaši brižljivo održava prastaru tradiciju upravo protekog sata. Tradicija je održavanje običaja koje iz više ili manje slučajnih i iracionalnih razloga smatramo starim.
       Nekada neko kod nas uzvikne da se moramo vratiti tradiciji devedesetih ili osamdesetih godina, ili čak tradiciji naših buditelja. Drsko u tome nije to što je u pitanju nazadnjaštvo, nego to da stvari koje su samo dvadeset ili četrdeset ili sto godina za nama već smatramo starim. Možda će se sledeće godine neki novi nazadnjaci pozivati na prastaru poetsku tradiciju Jiržija Volkera. Možda se neko u užasavajućem reakcionarstvu sprema da iskopa iz nanosa stoleća tradiciju Franje Šrameka. Prošlo stoleće već uopšte ne smatramo za izvor starodrevnih tradicija, umesto da za nas jednostavno bude šire tle sadašnjice. Možda je to usled nedostatka istorijske povezanosti, što stvari i zbivanja kod nas tako brzo stare; nažalost, možda upravo zato kod nas i ljudi daleko pre stare nego u zapadnim, istorijski starijim zemljama.
       Uopšte je reč "star" kuriozan pojam; ne može se s njim ozbiljno raditi. Trogodišnjoj bebi je petogodišnji mališa previše star; dvadesetogodišnji mladić se neučtivo podsmeva sedoj kosi prastarog tridesetogodišnjaka; devojčica smatra da je abturient deda. Sasvim je prirodno da mladi ljudi smatraju stare za dede; gore je kada stari sami sebe vide kao dede. Pisalo se, na primer, da treba podmladiti Češku akademiju; to je izvanredna ideja; zagovaram sa oduševljenjem da se podmladi, ali ne time što će prikupiti mladež, nego time što bi se oni koji je drže počeli smatrati za bujnu mladež sa svim prednostima i obavezama.
       Čovek se s godinama ne kreće samo unapred, nego i iza sebe; što dvadesetogodišnjaku izgleda kao davna i prevaziđena prošlost, to mu u pedesetoj izgleda tako blizu da tome može pružiti ruku. Ne verujem da bi Metuzalemi bili tako bezgranično napredni kako ih prikazuje Bernar Šo; mislim da bi se nipošto regresijom, već prosto rastom neprestano približavali onome što je za njima; da bi dublje urastali u prošlost nego što možemo mi, kratkovečni ljudi.
       Priznajem da - što se mene tiče - nemam istorijske sposobnosti; ne volim stare stvari ili, tačnije rečeno, neobično volim neke stare stvari, ali ne zato što su stare, već zato što uopšte nisu stare. Čak mi se univerzitetski hermelinski ogrtač u svoj slavi sviđa ne zato što je drevan, nego zato što je veoma koloritan i zato mlađi i bliži nekakvoj slavnoj mladosti nego mi u našim sivim sakoima. Jaroslav Durih se vraća Erbenu ne zato što je Erben star, već zato što apsolutno nije star. Uživamo u primitivnim i ranim umetnostima ne zbog njihove užasne starosti, već zbog njihove užasne mladosti, i tako dalje.
       To je ono što sam hteo da vam kažem; pristajalo bi nam više ljubavi za prošlost i stare stvari, jer je u njima skrivena gomila direktno fantastične mladosti. Samo ljudi koji nikada nisu bili kako treba mladi mogu smatrati prošlost za skladište starih i prevaziđenih stvari. Ima nekakve senilnosti u tome da se govori o starim tradicijama; ako i one najstarije tradicije nisu vraški mlade, ne znam zaista šta bismo s njima. Ako su zaista stare, tada su nešto preživelo.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Karel Čapek je kod nas poznat pre svega kao prozni i dramski pisac. Manje je poznato da je Čapek skoro dvadeset godina bio politički kolumnista - sledeći demokratsku politiku svog mentora i prijatelja Tomaša Masarika, Čapek je pronicljivo, duhovito i popularno osvetljavao aktuelna i univerzalna politička pitanja. U nekoliko nastavaka, NIN će objaviti Čapekova gledanja na demokratiju, političke stranke, kompromis u politici, tradiciju, nacionalizam - posebno je ovaj ogled za nas aktuelan - i komunizam (Čapek piše o komunizmu njegovog vremena, naravno). Članci Karela Čapeka biće objavljeni u okviru šire celine - knjige "O opštim stvarima ili Zoon politikon" u izdanju "Stubova kulture", u prevodu Aleksandra Ilića.