Iako će nova arapska država na Bliskom istoku biti proglašena 13. septembra, niko još nezna gde će joj biti glavni grad, kako će se odrediti granice i kakava je buduća stuktura stanovništva Palestine i Iraela

      Sedmoga dana pregovora između lidera Palestinaca Jasera Arafata i izraelskog premijera Jehuda Baraka, koji su potragu za konačnim mirovnim rešenjem započeli još 11. juna u Kemp Dejvidu, američki posrednik Bil Klinton je, kao u Svetom pismu, prvi put istupio u javnosti. Doduše, i on je, uprkos prethodno širenom optimizmu, pokazao nervozu i sumnju, i požalio se da su pregovori teški, mnogo teži nego što su bile ranije rasprave o Bliskom istoku, neizvesniji od preklanjskog traganja za tolerancijom u Severnoj Irskoj i mučniji od poznate operacije mirenja zaraćenih balkanskih lidera u Dejtonu, 1995. godine.
       Pri kraju mandata Klintonu je izuzetno stalo da makar provizorno, ako ne i s trijumfom, okonča spor Jevreja i Arapa koji traje već pune 52 godine. Međutim, najveći problemi koji se tiču Jerusalima, kao glavnog grada buduće palestinske države, njenih preciznih granica i prava na povratak izbeglica koje je prognala izraelska vojska - pokazali su se kao pretvrd orah za predviđeni rok od devet dana. Američki predsednik, naime, morao je u sredu da putuje na Okinavu, kako bi poslednji put prisustvovao susretu svetskih lidera, Grupe 7 i Rusije. Obe delegacije u Kemp Dejvidu već su prethodno signalizirale da će tog dana takođe putovati kući; predlog da državni sekretar Medlin Olbrajt predsedava samitom do Klintonovog povratka nije prihvaćen sa entuzijazmom.
      
       Prevelika cena
       Potpuna blokada informacija iz konferencijske sale, otežavanje personalnih izmena u pregovaračkim timovima i čak diskretno selektiranje telefonskih kontakata učesnika sa saradnicima izvan zvaničnih delegacija, onemogućili su pouzdane procene o mogućem rezultatu samita. Pritisak koji su Amerikanci vršili na pregovarače da postignu takozvani principijelni kompromis, samo je uzrokovao jednu Arafatovu pretnju da će napustiti Kemp Dejvid i omogućio da fotoreporteri teleobjektivima tajno snime premijera Baraka sa smrknutim licem i stisnutim zubima.
       Visoki predstavnici izraelskih vlasti izjavljivali su u međuvremenu da se na trilateralnom samitu i ne može očekivati sporazum, a oko sto hiljada ljudi demonstriralo je u Tel Avivu protiv eventualnih koncesija Palestincima. Ministri, među kojima i šef diplomatije koji je zbog neslaganja s premijerom odbio da ide u Kemp Dejvid, ocenjivali su da preokreta u pregovorima nema zbog nepopustljivog Arafatovog stava. Opoziciona partija Likud danima je zahtevala da Barak prekine rasprave i vrati se u zemlju, budući da su izveštaji o "velikoj ceni koju Izrael mora da plati" navodili na zaključak da su prekršena obećanja data izraelskoj javnosti.
       Barak je, naime, pre polaska u SAD naglašavao da neće dozvoliti obnovu granica od pre šestodnevnog rata 1967. godine, da će sprečiti ponovnu podelu Jerusalima na arapski i jevrejski deo, onemogućiti stacioniranje strane - arapske vojske na zapadnoj obali reke Jordan i zadržati sva nova jevrejska naselja pod punom zaštitom matične države. Prethodno su već tri izraelske partije napustile vladinu koaliciju protestujući i zbog održavanja samita i ustupaka na koje je Barak navodno bio spreman.
       Palestinci, takođe, nisu pokazivali mnogo nade da će se u Kemp Dejvidu brzo naći obostrano prihvatljiva rešenja i optuživali su jevrejske kolege da odstupaju od ideja koje su ranije bezrezervno prihvatali. Insistirali su da na osnovu budućeg sporazuma njihova prestonica obavezno bude istočni Jerusalim, da cela dolina reke Jordan spadne pod vlast Palestine, i da se odatle rasele i evakuišu sva kompaktna jevrejska naselja. Zauzvrat, obavezivali su se da Jevrejima dozvoljavaju pristup svetim mestima u Jerusalimu. Iz američkih izvora doprla je vest da se Arafat požalio Klintonu da bi odricanje od Istočnog Jerusalima morao platiti sopstvenom glavom.
      
       Po ugledu na Vatikan
       Izrael, naravno, želi da zadrži i istočni deo Jerusalima, koji je anektirao 1967, mada svet nikad nije priznao suverenitet jevrejske države nad tim područjem. Arafatu se nudi lokalna vlast u nekim gradskim opštinama, kao i predgrađa koja bi se pripojila gradu izmenama geografskih i administrativnih mapa. Proširenjem granica, u palestinski deo Jerusalima uključila bi se arapska, a isključila jevrejska sela, pa bi naizgled, i Palestinci dobili prestonicu u Jerusalimu, i Jevreji zadržali za sebe ceo Jerusalim. Tiražni list "Maariv" pisao je da je Barak u početku nudio Arafatu slobodan prolaz do džamija na Brdu Hrama u starom jezgru, i dodatnu jevrejsku zemlju oko prestonice, pod uslovom da Izraelu ostane kontrola nad jevrejskim naseljima na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze. Potom, nudio je svu zemlju na Zapadnoj obali, ali nije davao Jerusalim.
       Što se tiče starog, istorijskog centra Jerusalima, Arafat zagovara ideju o stvaranju palestinskog distrikta po ugledu na Vatikan, gde bi se obuhvatilo sve, osim jevrejske četvrti. Drugi predlog, prema arapskim izvorima, predstavlja izgradnja tunela ili bezbedne pasarele za Palestince između istočnog predgrađa - sela Abu Dis i džamije Al Aksa u samom gradu. Palestinci, takođe, traže da se teritorijalna celovitost nove države ostvari "zelenim" saobraćajnicama između njihovih kvartova u Jerusalimu i grada Vitlejema.
       U pogledu državnih granica, Palestinci insistiraju na primeni Rezolucije Saveta bezbednosti UN 242, kojom je Izrael obavezan da se povuče sa svih teritorija okupiranih 1967, a od Arapa je zahtevano da priznaju jevrejsku postojbinu Izrael. Prema izveštajima iz Kemp Dejvida Barak hoće prvo da anektira petinu teritorije na zapadnoj obali Jordana i oko Gaze, gde bi se koncentrisala nova jevrejska naselja, dok bi oko 80 procenata zemlje vratio u sastav nezavisne Palestine. Sada među tri miliona Palestinaca na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze živi oko 170 hiljada Jevreja u 145 novoizgrađenih naselja, koja međunarodna zajednica smatra ilegalnim. Arafatu je prisustvo doseljenika bitna prepreka za konačni mirovni sporazum, ali je spreman da se složi da Jevreji, mada bez organizovane nacionalne zajednice, ostanu u svojim kućama, ako priznaju suverenitet nezavisne Palestine.
      
       Velika katastrofa
       Na drugoj strani, oko četiri miliona Palestinaca žive u izbegličkim kampovima na Zapadnoj obali, u pojasu Gaze, u Jordanu, Libanu i Siriji. Palestinci su oduvek tražili primenu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 194, kojom je zahtevano da se svima omogući povratak u mesta ranijeg boravka, u okviru Izraela, i da im kompenzacijama nadoknade materijalne štete. Jevreji, međutim, odbijaju da prognanicima iz prvog rata 1947-1948, priznaju status izbeglica, podsećajući da su sukob započele upravo arapske zemlje s namerom da unište novouspostavljeni Izrael.
       Osvetoljubiva zlopamtila među Palestincima i danas taj rat javno nazivaju Nakba (Velika katastrofa), pa Barak samo pristaje da Izrael delom učestvuje u humanitarnim fondovima za namirenje stradalnika tog vremena, ali ne i da se svi oni vrate kući. Po Programu za ujedinjenje porodica Izrael bi primio tek desetak hiljada arapskih "starih" izbeglica i nudi Palestincima da to zovu "pravom na povratak".
       Jedan od ozbiljnijih razloga za Klintonovu obavezu da prisustvuje upravo započetom samitu G-8 na Okinavi jeste i nastojanje da od Evropljana i Japanaca zatraži pomoć za potporu svom planiranom uspehu na Bliskom istoku. Amerikanci su, naime, sve vreme pregovora u Kemp Dejvidu pokazivali i spremnost da praktično kupe mir na Bliskom istoku. Kao i u vreme sklapanja egipatsko-izraelskog sporazuma u istom odmaralištu (1978) i prošlogodišnjeg Vaj-sporazuma o delimičnom povlačenju jevrejske vojske iz Gaze, u lobijima Kongresa raspravlja se o ceni smirivanja Arapa i Jevreja.
       "Vašington post" je još pre Klintonovog odlaska objavio da se priprema raspoloženje kongresmena da sa oko 15 milijardi dolara finansijski podrže dogovor o bliskoistočnom miru. Najveći deo novca bio bi namenjen Izraelu za premeštanje vojnih baza, utvrđivanje granice i jačanje odbrane, odnosno za prilagođavanje armije novoj situaciji. Na palestinskoj strani, deo paketa se predviđa za ekonomski razvoj, a deo za kompenzacije izbeglicama u zamenu za njihovo eventualno odustajanje od trajnog povratka koje bi moglo bitno da poremeti etničku strukturu u Izraelu.
       U međuvremenu, Izraelci su pronašli i još jedan adut da osiguraju Klintonovu naklonost. Predsednik je morao, naime, da se umeša i u slučaj aktuelnih optužbi za antisemitizam upućenih protiv njegove žene Hilari, koja se kandiduje za Senat. Užurbano je demantovao pisanje žute štampe da je sadašnja prva dama 1974. godine bila toliko ljutita što je guverner Arkanzasa Bil Klinton tad izgubio izbore za Kongres, da je psovala šefa kampanje govoreći mu da je jevrejsko kopile. Brojna i uticajna jevrejska zajednica u državi Njujork, kao i izraelski premijer Barak nisu se izjašnjavali o slučaju, ali budući da je do novih izbora ostalo samo dva meseca, Hilari sad još više pazi da im se ne zameri. Jednu od prvih političkih izjava u trci za mesto u Senatu ona je posvetila baš jevrejskom stavu u bliskoistočnom procesu i glatko je podržala njihov zahtev da nepodeljeni Jerusalim bude glavni grad Izraela.
      
       RRADOVAN POCIN
      
      

Ponoćni razgovori Nameran da uradi bar nešto u maratonskim pregovorima između Izraela i Palestinaca, predsednik Klinton je odložio svoj put za Japan na sastanak Grupe 8, na dvadeset četiri sata. U utorak nešto posle ponoći, američki predsednik je odlučio da produži pregovore između dve strane koje po ko zna koji put već deveti dan ne mogu da se slože na iznuđenom samitu u Kemp Dejvidu. Međutim, ni to produženje pregovora, ni konsultacije sa svojim timom koje su trajale više od jednog sata, kako je rekao Džoe Lokhart, predstavnik Bele kuće, nisu urodili plodom.        Izraelski predsednik Barak je čvrst u nameri da istočni Jerusalim ne padne pod palestinsku upravu što palestinski predstavnik Jaser Arafat postavlja kao jedan od glavnih uslova.        Posle svih produženja razgovora izgleda da će ovaj dugogodišnji problem imati još mnogo nastavaka.