NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Igram, a kukati bih hteo

Moral mi nije dozvolio da u američkom filmu igram Albanca, ni muslimana, već sam uslovio da budem Srbin. I tamo sam branio svog junaka. Ovde, međutim, mogu da kažem kako su Srbi 1991. propustili Jungovih sedam sekundi odluke, a 1996. Vorholovih 15 minuta slave. Umesto toga, naše vođe su nam izabrale 100 godina samoće

      Posle pet nedelja snimanja u Njujorku, Sergej Trifunović (27) je nakratko boravio u Beogradu, potom produžio u Ljubljanu na dogovor o novom filmu. U produkciji Spajka Lija, u režiji Lija Dejvisa, Trifunović je u Njujorku odigrao jednu od glavnih uloga u filmu "Tri A M" ("Tri posle ponoći"). Reč je o pravoj njujorškoj priči o četvoro marginalaca, taksista, među kojima je i jedan Srbin koji je ostao bez domovine i kao lud vozi ulicama Njujorka, napravi pet sudara za nedelju dana jer je u mislima stalno sa svojim sinom koji je ostao u Hercegovini. Najblaže rečeno, čudan je put koji je prošao naš glumac da bi dobio ovu ulogu:
       - Prvobitni scenario koji mi je ponuđen podrazumevao je da igram Albanca u Americi, jer je to tamo veoma popularno. Bilo je tu još svega pomešanog - most u Mostaru koji su gradili muslimani jer, opet, reč "maslims" se toliko puta spominjala u scenariju da je bilo prosto degutantno. Okrenuo sam telefonom reditelja Lija Dejvisa, koji je inače jedan vrlo inteligentan Njujorčanin, i održao mu polusatno predavanje o istoriji, geografiji, politici, Srbima, Hrvatima i muslimanima, kao i o Albancima koji su relativno kasno došli na Balkan pa nisu imali vremena da naprave most star nekoliko vekova, a ako misli na muslimane, taj most je bio jednako važan Srbima kao i muslimanima, a svi su ga oni gađali da bi ga konačno srušili Hrvati. Na kraju sam odbio da igram ulogu Albanca, ne zato što ih mrzim, jer sam već jednom igrao Albanca i branio taj lik, već zato što to ne mogu u ovom trenutku iz moralnih načela. Rekao sam mu i da je ovo treći scenario koji dobijam iz Amerike i u kojem stoji ista rečenica "Srbi sa puškama guraju ljude", i da mi se gadi od priče o zlim Srbima i svima drugima koji su dobri. Onda je reditelj pitao hoću li da igram muslimana, Rekao sam da hoću, ali posle dva dana sam okrenuo telefon i rekao da neću ni to, već da hoću da igram samo Srbina. I prihvatio je.
      
       Tako ste došli u Njujork dan uoči početka snimanja filma?
       - Došao sam na objekat, seo u taksi i stavio na retrovizor krst koji mi je poklonio moj drug Igor Stojmenov. Producent koji je bio tu, tek tada je shvatio da nema ni Albanca, ni muslimana, već samo Srbina. I onda sam morao, sve ono što sam dva dana pričao reditelju telefonom, u furioznih deset minuta da objasnim producentu Semu Kipu, za koga će se kasnije ispostaviti da je sjajan tip. Bio je to neviđen brifing na sred ulice, ali znao sam da se takve stvari događaju i nisam bio ni iznenađen ni nespreman. Bio sam samo iznerviran što moram da branim to što sam i odakle dolazim.
       I tada sam video kako dolazimo u situaciju da se branimo zato što oni koji treba da nas zastupaju ne da ne brane interese nacije, već su sada u situaciji da jedino brane svoje dupe pošto im ništa drugo ne preostaje. I sve to, naravno, preko naših leđa. Ja sam glumac i trebalo bi da igram "spajdermena", a ne da branim vaskoliko srpstvo usred Njujorka. I ako nam je to vaskoliko srpstvo u nekim tačkama neodbranjivo. Nažalost. I tako je američki producent pristao na sve (osim što je ostao jedan albanski kostim, pošto nije imalo vremena da se menja). Izgovorio sam mu čak i nešto u što inače lično ne verujem, ali nije mi bilo prvi put.
      
       Šta, na primer?
       - Pa, neke srbinijade, da tako nazovem tu odbranu srpstva. Činio sam to tako argumentovano, uz pomoć činjenica koje ne postoje, ali to je situacija u kojoj morate braniti neodbranjivo. Na kraju filma čak, i to su mi dozvolili, napisao sam i izgovorio dve stranice svog monologa o mostu na Neretvi i preveo sam našu izreku "da komšiji crkne krava", da bih im objasnio neke stvari. Da se razumemo, daleko od toga da smo mi Srbi cvećke, i mislim da smo u ovom šestomilijardovskom svetu jedno od većih govana. Ali, zašto da ja u američkom filmu predstavljam Srbe kao govna.
      
       Moglo bi se zaključiti da je reditelju bilo veoma stalo da baš vi odigrate tu ulogu?
       - Rekao bih, jer je na listi čekanja bilo više od 40 glumaca, među kojima i jedan Vilijem Defo. Tim pre mi je draže što sam se za tu ulogu izborio i što sam proveo pet najlepših nedelja u svojoj karijeri. Bili su to izvanredni uslovi rada, svi u ekipi su vrhunski profesionalci tako da se u pauzi filma ne prepričava kako je bilo kad su se radili "Dugi brodovi" i "Nebeska udica", već kako je bilo "kad smo radili Matriksa" i slično. Naravno, ovaj film spada u malu produkciju od četiri miliona dolara, no, to je u našim uslovima teško uopšte i zamisliti.
      
       Može li se reći da je ovim filmom počelo vaših 15 minuta, kako je Endi Vorhol nazivao vreme slave koje pripada svakom čoveku?
       - Kao što se situacije u životu ciklično ponavljaju, tako je i sa prilikama. I one se ponavljaju. Psiholozi, Jungovi sledbenici, tvrde da je svakom čoveku dovoljno sedam sekundi da donese odluku. U mom slučaju i to je tačno. Ali, dokle god postoji život, postoji tih sedam sekundi odluke i uvek naiđe tih 15 minuta slave. Pogledajte Harvija Kajtela, u pedesetoj je postao glumac. I ne samo on.
       Nije ništa čudno ni slučajno što sam otišao u Njujork. Pošto sam rasao (znam da se kaže rastao, ali ovo prvo je u mom slučaju ispravno) na američkim filmovima, oduvek sam želeo da živim u Njujorku i da snimam filmove u Americi. I za mene je to bilo pitanje trenutka. Izvesno je da posle Bekima Fehmiua i Radeta Šerbedžije i ja snimam u Americi, da će mi ime biti na plakatu ravnopravno sa Denijem Gloverom i da je to, uveren sam, tek početak.
      
       Šta su vas novinari najčešće pitali?
       - Pitali su me najviše o liku koji tumačim i, naravno, o politici. Tulio sam im o tome da je iz Srbije otišlo više od milion mladih ljudi za poslednjih deset godina, a jednog dana sam bio posebno raspoložen za iznošenje srpske slave kroz vekove, pa sam jednu novinarku na kraju rasplakao. Njihovo znanje o nama je oskudno i crno-belo dozlaboga. Baš tih dana je u "Njujork tajmsu" izašao tekst o Miloševiću kome Klinton, navodno, zajedno sa celim okruženjem, nudi bezbednost, a usput se spominje i patrijarh Pavle kao nacionalni simbol koga Milošević koristi. Kako im objasniti da je patrijarh Pavle srpski patrijarh i da on nije German, a da ni Milošević nije Tito već je gori od njega.
      
       Sva je prilika da i kao takav Srbin koji ne pristaje da igra muslimana ili Albanca, možete da se nadate uspehu u Americi?
       - Nadam se da je moguće. Za tih pet nedelja imao sam 16 ad hok razgovora o nekim mogućim projektima, i kada se ponovo vratim u decembru, videću šta će biti od svega toga. Toliko mi se stvari dešavalo u tih mesec dana, kao za nekoliko godina ovde. Posle snimanja, a radio sam po deset sati dnevno (ponekad i 15), napuštao sam objekat zadovoljan. Ovde, čak i kad nešto uradiš, osećaš se umoran. Meni je žao zbog toga. Tačnije rečeno, očajan sam.
      
       Zbog čega? Bar vama i ovde profesionalno dobro ide. Snimili ste nekoliko filmova, imali velike uloge u pozorištu, ne možete reći da niste za kratko vreme igrali šta ste hteli. A vi, kao da ste ljuti?
       - Ljut sam jer me boli. Boli me čak i u Njujorku kad si pun para, a znaš kako ti je. Boli i Vladu Divca. Nisam ja na grani rastao, nego u ovoj zemlji. I to u kakvoj zemlji! Pa sam je izgubio. Izgubio sam svoju zemlju, svoj rodni grad, Mostar, i ovog leta ću posle 10 godina prvi put otići u njega. Pre toga, išao sam svakog leta. Objašnjavao sam reditelju Dejvisu šta je meni taj srušeni most na Neretvi, da sam ja na njemu prohodao, da je Mostar za mene najlepši grad u celoj bivšoj Jugoslaviji. Tačno je to što kažete da ja u Srbiji imam šansu, ali nema je 99 odsto mladih ljudi koji zbog toga beže iz ove zemlje. Otišli su moji najbolji prijatelji, otišli su oni najbolji koji se više neće vratiti. Srbija je postala zemlja bez ideja i bez ideala. A sve zato što smo 1991. propustili onih Jungovih sedam sekundi odluke, i 1996. onih Vorholovih 15 minuta slave. Najstrašnije je što naše vođe uporno propuštaju svaku priliku koja nam se pruži, jer oni su nam izabrali 100 godina samoće.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      
Na Bogu smo se sapleli

U ovom trenutku nemam vremena za pozorište i Roberto Cuko u Ateljeu 212 biće, praktično, moja poslednja uloga za duži period. Pošteno govoreći, ja više volim pozorište nego film. To što mi se u ta dva sata dešava na sceni, to mi se ne desi za 12 sati snimanja. To je ono kondenzovano, sublimisano vreme na sceni koje je daleko kvalitetnije i ispunjenije od onoga na filmu. Film je, zapravo, ono što Marlon Brando kaže: "Plaćen sam ne da glumim već da čekam."
       Sećam se kako su me nervirali Miki Manojlović i Laza Ristovski kada su posle sjajnih uloga u pozorištu govorili da ga napuštaju i da više ne žele da igraju u njemu. Ništa ih tada nisam razumeo. Posebno Ristovskog koji je za mene najbolji pozorišni glumac koga sam ikada gledao. Kod njega sam prvi put video krupan plan u pozorištu, scena se zaista suzi oko njegove glave.
       Ali, danas razumem taj zamor od pozorišta, tu robiju. Moraš svake večeri iznova da isisavaš samog sebe. U jednom trenutku mi je to zaista prijalo, ali sada nemam snage za to. Mada, postoji i druga priča. Slušao sam u Bonu razgovor između glumca Dragana Nikolića i pisca i reditelja Dušana Jovanovića. Dragan se vajkao da je gluma za mlade ljude, "za klince, evo za Sergeja", pokazujući na mene i vrlo ubedljivo objasnio zbog čega to njega više ne veseli. Posle sveg njegovog objašnjenja, Jovanović je razvio svoju tezu da glumac tek u nekim godinama zna šta igra, "tek u 50 godina možeš da staneš na scenu i punim plućima odradiš to bolje nego ikad pre". Razumeo sam i jednog i drugog. Obojica su bila u pravu.
       Postoji jedan posao u pozorištu koji ću kad tad morati da uradim - da spremim poemu "Bogojavljenje" Matije Bećkovića. To je esencija svega što nosim u sebi poslednjih 10 godina i to za mene nije pozorišno već spiritualno iskustvo. Reč je o odnosu između čoveka i Boga, a to je odnos na kome smo se mi Srbi definitivno sapleli. I zbog toga smo se ovoliko srozali.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu