NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ko će Miloševiću na megdan?

Sva istraživanja javnog mnjenja govore a i analitičari su saglasni da udružena opozicija Srbije može da pobedi Slobodana Miloševića na izborima za predsednika SRJ, ali opozicioni lideri još nisu spremni da kažu - ko bi mogao da bude taj njihov kandidat

      Onog trenutka kad je Slobodan Milošević odlučio da za dan i noć promeni neke važne članove u Ustavu Jugoslavije, postalo je jasno da njemu na um ne pada da jednog dana ode sa vlasti. Kao u bajci o caru i carici: sreli su se, zavoleli, uzeli i vladali do kraja života.
       Ove promene daju mu sada pravo na još dva predsednička mandata! Pa i kad mu ti mandati prođu, imaće samo šezdeset i osam godina, dvadeset manje nego što je imao Broz, dok je još vladao. Ko kaže da jednog dana Milošević neće sebe proglasiti doživotnim predsednikom? Da li ga neko u tome može sprečiti? Da li bi to nekog u Srbiji iznenadilo?
       Da vidimo šta kažu istraživači javnog mnjenja, stručnjaci za marketing, šta pokazuju poslednja istraživanja koja su urađena u junu. Može li opozicija da izađe sa jednim kandidatom protiv Miloševića i da li takav kandidat (političar, ličnost) u Jugoslaviji postoji?
       Nekima se u opoziciji učinilo da bi njen najbolji kandidat bio predsednik Crne Gore Milo Đukanović. S tom su idejom otišli na Sveti Stefan, da sa Crnogorcima i o tome porazgovaraju.
       - To je samo još jedan dokaz da ljudi iz opozicije razmišljaju najviše dva do tri dana unapred. Milo Đukanović u Srbiji, koja ima dvadeset puta više birača nego Crna Gora, nema nikakve izglede protiv Miloševića. Za mnoge naše ljude, on je nepoznat. Od njega su u Srbiji poznatiji i Drašković i Đinđić i Koštunica - kaže Miroslav Šušić, direktor agencije Partner.
       Dan posle sastanka na Svetom Stefanu oglasio se i predsednik vlade Crne Gore Filip Vujanović, koji je objasnio crnogorski stav: "Gospodin Đukanović ima sledeće tri godine puno posla u Crnoj Gori, pa ne bi mogao da prihvati kandidaturu za šefa savezne države."
       Konačno, ovih je dana i Milo Đukanović stavio tačku na zamišljenu izbornu bajku: "Ne bih se kandidovao za predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Obavljam visoku i odgovornu dužnost predsednika Crne Gore i moja prvenstvena obaveza je sprovođenje političkog programa za koji su mi građani poverili mandat."
       Zanimljive su i ove njegove reči: "Crna Gora, međutim, i dalje je sastavni deo te savezne države, bez obzira na to što je Milošević svojom politikom svakog dana istiskuje iz Savezne Republike Jugoslavije. Prihvatio bih, svakako, eventualni Miloševićev poziv na razgovor u četiri oka, uz prethodno definisane teme o kojima treba da razgovaramo."
       Oni koji su mislili da će Milo Đukanović raširenih ruku prihvatiti ovaj predlog, prevarili su se, ispali su naivni. Onog trenutka kad bi Đukanović pristao da ide na izbore, pod novim uslovima, značilo bi da je prihvatio ustavne promene, koje su, prema oceni crnogorskog parlamenta, ukinule jugoslovenski federalizam, na šta Crna Gora ne može da pristane. Neće Crnogorci unitarnu državu, poruka je jasna. Predsednik Crne Gore ne krije da se plaši opšteg političkog konteksta u Srbiji, koji ne ostavlja mnogo mesta za ispoljavanje drugačijeg mišljenja od režimskog. "Zbog toga sam vrlo skeptičan šta mogu doneti bilo koji izbori u nepromenjenom ambijentu. Okolnosti su do te mere neregularne pa ne verujem da opozicija, čak i da je mnogo jedinstvenija, može da dođe do željenog rezultata, pogotovo što neće biti u poziciji da učestvuje u organizaciji i kontroli izbornog procesa", kaže on.
       Uostalom, zašto bi jedan uspešan političar, sa dobrim ugledom u svetu, rizikovao poraz od političara koji je njemu sušta suprotnost. I njemu i svetu. I, ko kaže da referenduma u Crnoj Gori neće biti? Šta će biti sutra videćemo.
       Jedno je sigurno, kaže direktor Partnera Miroslav Šušić, da rejting Slobodana Miloševića, prema poslednjim istraživanjima, raste.
       - Taj je procenat, istina, manji nego u njegovim najboljim godinama, ali je veći od Draškovićevog, koji je drugi. Šta bih opoziciji, kao stručnjak savetovao, bez obzira što lideri naše opozicije malo drže do nas stručnjaka? Doduše, ne pita me ništa kao stručnjaka ni vlast, ali od njih to i ne očekujem. Možda bi jedan bojkot dobrodošao. Ali ne običan bojkot, nego takav da od izbora predsednika Jugoslavije napravi parodiju, da ti izbori ispadnu smešni kao što je i promena Ustava bila smešna. Ali, ni to ne bi bilo dovoljno. Mora se smisliti šta posle parodije. Ne možemo se dugo smejati, jer čovek od smeha može i da umre - kaže Šušić.
       Može li se govoriti o greškama opozicije? Naravno da može. Bilo je tih grešaka za jednu antologiju. Ali, i lideri opozicije smrtni su ljudi. Pitanje glasi: da li su oni jedini krivci što ova vlast neprikosnoveno vlada celu deceniju? Godinama se, i sa svih strana, i iz svih oruđa i oružja, puca na liderstvo u opoziciji. Može li se na izbore bez lidera? Bez stranaka? Sa ljudima izvan politike?
       - Naravno da ne može. Da bi neko dobio izbore, ili na njima dobro prošao, mora godinama da radi, da govori, da se bori, da politički utiče na birače i pridobija ih za sebe. On, jednostavno, mora da bude poznat. Priča da se pobednik nad Miloševićem može izvući kao kec iz rukava, pronaći iznenada, čak i tamo gde ga nema, obična je bajka i gubljenje vremena. I baš zato što opozicija nema pravog lidera, koga bi podržali svi, bojim se da će svako ko se usudi da na izbore izađe, doživeti od Miloševića veliki poraz - kaže Šušić.
       Može li se nekim čudom takav čovek pronaći?
       - U politici čuda nema, politika je ozbiljna stvar, to ova vlast zna i tako se ponaša. Sve u politici mora biti promišljeno, na duže staze - dodaje Šušić.
       Teško se kod nas ljudi odlučuju da govore o naciji koja bira, lakše je pljunuti po liderima opozicije. Jednom se Hajnrih Bel, nemački književnik i nobelovac, usudio da napiše kako je istorija dokazala da narod ne mora uvek da bude u pravu. Mislio je na svoj narod koji je glasao za fašizam. Naš narod glasa, a crveno-crna koalicija ponavlja - narod je mudar, narod će reći svoje. I naš je veliki pisac Živojin Pavlović zazirao (malo) od naroda: "Kad čujem reč narod, uhvatim se za k..."
       Šta jedan stručnjak može da kaže o našim biračima?
       - Mnogo je još orijentalnog kod naših ljudi. Naši birači ne liče na one Slovene koji su došli na Balkan. Onda, šezdeset odsto stanovnika Srbije funkcionalno je nepismeno. To znači da nije u stanju da razvije i napiše jednu rečenicu, jednu misao. Kako će nepismen ili polupismen čovek da razmišlja i odluči koja stranka ima bolji program. Da ne širim, poznata je ona priča u kojoj naš birač reče Vuku Draškoviću da će glasati za njega kad postane vlast - kaže Miroslav Šušić.
       Budući da je promenjen Ustav, mi sada imamo novu situaciju: Milošević opet može na izbore, protiv svih. Kako stoje ostali kandidati? Može li mu se iko suprotstaviti?
       - Istraživanje tokom juna, na reprezentativnom uzorku od oko dve i po hiljade ispitanika u 47 jugoslovenskih opština, sviđalo se to nekome ili ne, pokazuje da rejting Slobodana Miloševića raste. Taj rejting još je skroman, ali dva puta veći od prvog do njega, koji se zove Vuk Drašković. Ono što je veoma zanimljivo, to je konstantan i surov pad Vojislava Šešelja, koji je jedno vreme bio čak prvi na istraživačkoj listi. Raste rejting Mila Đukanovića i na crnogorskom i na srpskom uzorku. Relativno se popravlja rejting, koji je bio veoma, veoma nizak, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Ostali stoje više nego skromno - kaže Žozef Lončar, direktor agencije Markplan.
       Naši ljudi hoće demokratiju, hoće promene, ali misle da se to može i bez stranaka. Zašto su stranke kod nas kao neko nužno zlo?
       - Da, mi smo uočili taj fenomen i čak smo ga istraživali i utvrdili da veliki broj ljudi, za koje prema prethodnim pitanjima apsolutno otkrivamo kojoj su partiji i stranci naklonjeni, odbija da izričito kaže da su članovi neke stranke, kao da ih je sramota da priznaju to članstvo. Najhrabriji do sada jesu radikali. Član radikala, bez obzira na ovu situaciju, otvoreno se identifikuje kome pripada, u zavidnijem broju od članova SPO-a ili od članova SPS-a i JUL-a pogotovo. Jasno, to važi i za druge manje stranke.
       Vraćamo se kandidatima. Izgleda, što je beda veća, Milošević stoji sve bolje...?
       - Ne bih ja to tako. Birači jednostavno nisu imali prilike da vide ili čuju ili da pročitaju govor o budućnosti nekog opozicionara. Ako govore o budućnosti, to je sve nešto u magli, futurološki, bez nekih opipljivih mera.
       Šta bi opozicija trebalo da uradi, pitamo i Srboljuba Brankovića, direktora agencije Medijum.
       - Jeste Milošević povukao zaista najneugodniji potez za opoziciju. Problem je, znači, u tome što je on jedina ličnost koja može da koncentriše svu snagu statusa kvo. Znači, može da koncentriše sve glasove koji su za očuvanje postojećeg režima. I to je najneugodnije za opoziciju upravo zato što opoziciji ni na vidiku nigde nema jedne takve ličnosti koja tako nešto može da uradi. S druge strane, sa opozicijom se dešava drugi problem: dolazi do izvesnog pada njenog rejtinga i do jačanja Miloševićevog rejtinga. To još nije dramatično, ali već neko vreme to se uočava i na to najviše utiče upravo nesloga unutar opozicije. Znači, nesloga unutar opozicije je ključna determinanta njenog rejtinga. To je ono što deset godina istraživanja nedvosmisleno pokazuje.
       Naš sagovornik kaže da u vreme onog trijumfalnog mitinga u aprilu Milošević ne bi imao nikakvih izgleda, i kad bi mu opozicija suprotstavila Šećeroskog ili Žiku Obretkovića. Tolika je nadmoć opozicije bila da on kao ličnost, kao pojedinac, ne bi imao nikakve izglede. On može da učini šta god hoće, to na njegov rejting pred izbore neće uticati. Može li opozicija ipak da nađe jednog kandidata?
       - Tu se može razmatrati nekoliko hipotetičkih situacija. Jedno je kad bi cela opozicija nastupila jedinstveno, znači uključujući i Draškovića, i to kad bi podržala jednog kandidata. U toj situaciji kandidat opozicije bi pobedio. Naravno, smatram da prosto tehnički nije moguće da taj kandidat bude Đinđić ili Drašković, iz prostog razloga što ne mogu da poverujem da će bilo ko od njih dvojice ustupiti mesto onom drugom.
       Ispada da se mora naći neka neutralna ličnost. Slaže se sa tim i naš sagovornik. Kaže da ne mora to da bude čovek koji je dugo bio u politici. Štaviše, idealno bi bilo kad bi bio neko ko je kao javna ličnost prisutan u politici, ali nije bio na nekakvim funkcijama koje su ga mogle kompromitovati i nije bio, što je najvažnije, predmet režimske kampanje, što se za Draškovića i Đinđića ne može reći.
       - Postoji tendencija koju sam u poslednje dve godine uočio u biračkom telu: ljudi bi uvek radije dali glasove onoj opozicionoj misli za koju procene da ima izgleda na pobedu, nezavisno od toga da li se uvek slažu sa svim što se u njoj nalazi.
       Šta posle izmene Ustava kažu sami lideri opozicije, videćemo odmah.
       Goran Svilanović: "Svaki političar ili naš ugledni sugrađanin, koga bi podržala ujedinjena opozicija, trebalo bi da prihvati kandidaturu. Ukoliko bi Vojislav Koštunica prihvatio kandidaturu, ja bih ga sa zadovoljstvom podržao i aktivno pomogao."
       Momčilo Perišić: "Kao što sam više puta do sada rekao, na raspolaganju sam narodu i državi na svaki način koji je častan, a u interesu je građana i otadžbine. Niko ne bi trebalo da insistira na nekakvim posebnim uslovima radi sopstvene afirmacije ili ostvarenja ličnih i stranačkih privilegija. Izbori treba da budu demokratski. Izbori su jedini pravi put demokratskih promena. Alternativa izborima je nedemokratski način promena koji bi mogao da dovede u pitanje neke suštinske vrednosti, pa i sam opstanak naroda i države. Najviše šansi ima kandidat koji dokaže da poseduje visok nivo odgovornosti prema biračkom telu, spremnost da se žrtvuje u interesu građana i države, a ne da njih žrtvuje radi svojih egoističkih interesa, kandidat za koga narod proceni da će hteti i umeti da obezbedi priznanje Srbije i Crne Gore u međunarodnoj zajednici, da ih vrati u evropske i svetske asocijacije gde im je i mesto, da obezbedi ekonomski oporavak zemlje, siguran i dobar život."
       Vuk Obradović: "Najvažnije su dve stvari - prvo, da demokratske snage Srbije i Crne Gore istaknu zajedničkog kandidata koji uživa široku podršku građana i, drugo, da to bude ličnost koja je prepoznatljiva po svojim demokratskim, reformskim i evropskim opredeljenjima. Već je poznato da sam se založio za kandidaturu sadašnjeg predsednika Crne Gore gospodina Mila Đukanovića. Socijaldemokratija ne odustaje od bitke za fer i demokratske izbore, ali je svesna toga da se oni ne mogu do kraja izdejstvovati dok je Milošević na vlasti. Imamo posla s političkim protivnicima koji se boje iole ravnopravne izborne utakmice i koji opstaju samo zahvaljujući manipulacijama i sveopštoj represiji. Zbog osećanja odgovornosti prema narodu i državi, na izbore se mora izaći. Izbori nemaju alternativu, jer nas sve drugo vodi u potpuni sunovrat. Bojkot se ne može organizovati, a i da može, direktno bi vodio produžavanju i učvršćivanju Miloševićeve vladavine i u definitivnu propast nacije i države."
       Zoran Đinđić: Iz taktičkih razloga nije dobro sada otvarati personalna pitanja unutar opozicije. Dovoljno je da se sve opozicione stranke izjasne da će stati iza jednog kandidata i da će sve učiniti da on pobedi. Zatim, u ovoj fazi važan je dogovor o kriterijumima. Na primer, možemo se dogovoriti početkom septembra, da u nekom drugom primernom trenutku angažujemo agenciju koja će utvrditi izglede svih naših potencijalnih kandidata. Svi unapred treba da se obavežemo da ćemo poštovati rezultate svoga istraživanja. Ako me pitate da li sam lično zainteresovan za funkciju o kojoj je reč, moj odgovor je - ne. Ako me pitate da li ću iskreno podržati svaki dogovor opozicije, moj odgovor je - da. Osnovni uslovi za uspeh su jedinstvena podrška opozicije zajedničkom kandidatu i mogućnost kontrole brojanja glasova. Za Miloševića su svaki izbori rizik, za demokratsku opoziciju svaki su izbori šansa. Iskoristićemo šansu ako izbore pretvorimo u referendum o budućnosti zemlje: Hoćete li još četiri godine izolacije, bede, podela, ludila, ili hoćete Srbiju normalnog života, mirnog sna, bezbednih granica?"
       Vuk Drašković: "Rezultat predstojećih i saveznih i lokalnih izbora u Srbiji već je utvrđen i Milošević će ga saopštiti po održavanju izbora. Taj rezultat je utvrđen i zbog toga što na izborima neće biti nikakve kontrole, što će biti terora, što neće biti omogućena demokratska izborna kampanja i, konačno, što će opozicija apsolutno biti u nemogućnosti da prebroji izbornu volju građana. Zašto ovo smatram? Učešće na ovakvim izborima predstavlja davanje legitimiteta kriminalnim promenama saveznog ustava bez predstavnika Crne Gore kao i davanje legitimiteta Miloševićevom režimu da nastavi svoju vladavinu. Kada bi izbori bili stvar onoliko demokratski koliko su bili 1997. godine, Srpski pokret obnove bi, naravno, učestvovao na njima. Na takvim izborima Srpski pokret obnove imao bi i svoga kandidata za predsednika savezne države, za predsednika Srbije ili za bilo koju drugu funkciju u zemlji. Kao najjača stranka opozicije mi bismo s pravom zahtevali od ostalih stranaka opozicije da podrže kandidata vodeće stranke i ako bi ga podržali, govorim uslovno, ako bi izbori bili demokratski, taj kandidat bi pobedio. Dok god ne bude tako, dok god bude u Srbiji onako kako nije nigde u svetu da male stranke traže od vodeće stranke da podržava njihove kandidate, da sledi njihovu politiku i njihove programe iza kojih stoji manjina građana, nikada nećemo pobediti Miloševića. Kada se stvari promene, kada se svi zajedno budemo izborili za demokratske izborne uslove i kada na tim demokratskim izborima, koji će valjda jednoga dana biti održani u Srbiji, opozicija stane iza kandidata najveće stranke, tada ćemo sigurno pobediti. Kada bi sva opozicija iz razloga koje sam pomenuo bojkotovala predstojeće izbore, onda bi se režim našao u teškoj situaciji da saopšti izbornu pobedu nad samim sobom. I mislim da je u ovom trenutku to jedini pravi odgovor represiji, diktaturi i terorizmu u Srbiji. Ne može se ići na izbore ukoliko nemate ni sigurnost života. Kako da ja vodim izbornu kampanju kada me na svakom mestu čekaju kamioni s peskom, kada me čekaju sa revolverima i kada se to zapravo čini gotovo uz ćutanje ostalih stranaka opozicije."
       Na samom kraju šta još kazati? Izbora će biti, ili izbora neće biti? To je jedino izvesno, kao što "na svetu izvesna samo mena jest". To je Šekspir, a mi živimo u Srbiji. Sve vidimo, sve čujemo, samo nas mrzi da lajemo. Znamo da Njegovi karavani prolaze.
      
       PETAR IGNjA
      
      
Lideri govore

Vuk Drašković: Ne misli da u ovim uslovima izađe na izbore. Predlaže opšti bojkot. Kaže da će na izbore izaći tek kad se u državi stvore podnošljivi uslovi za izbore i kad male stranke podrže kandidata najveće stranke. On smatra da taj kandidat mora da bude iz Srpskog pokreta obnove.
       Zoran Đinđić: Ne želi da bude kandidat, ali će podržati svakog kandidata koga udružena opozicija predloži. Predlaže da se do kandidata dođe tako što će jedna ozbiljna agencija da istraži raspoloženje birača, pa onaj ko dobije najviše procenata, neka taj bude i predložen.
       Momčilo Perišić: Kaže da stoji na raspolaganju narodu i državi, iz čega bi se moglo zaključiti da kandidaturu ne bi odbio.
       Goran Svilanović: Misli da svako koga udružena opozicija predloži treba da prihvati kandidaturu, a kaže da je za Vojislava Koštunicu.
       Vojislav Koštunica: Kaže da je u ovom času nepotrebno govoriti i o izborima i o kandidatu kad se ne zna ni da li će izbora biti.
       Vuk Obradović: Predlaže Mila Đukanovića.
       Milo Đukanović: Ne prihvata kandidaturu. Ima, kaže, dovoljno posla za njega u Crnoj Gori i dodaje da u Srbiji nema dovoljno garancije da će izbori biti demokratski organizovani i kontrolisani pa zato ne veruje da se, danas, Miloševiću može bilo ko, pod ovakvim izbornim uslovima, ozbiljno suprotstaviti.
       Dragoljub Mićunović: Opozicija mora da izađe na izbore sa jednim kandidatom iza koga će stati svi, a do kandidata se može stići samo dogovorom u strankama. Nije dobro da novinari i mnogi drugi predlažu i sastavljaju izborne liste, to je posao stranaka.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu