NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Hod bez kompasa

Bilo bi po nas višestruko štetno ako bismo, u obnavljanju veza sa nesvrstanima, pokušali da, umesto robe, prodajemo ideologiju. Bilo bi još gore ako bismo sebe videli u ulozi ideologa pokreta nesvrstanih. A izgleda da naša diplomatija upravo to najavljuje

      Godinama se kod nas nije pominjao pokret nesvrstanosti, čiji smo osnivači i ideolozi nekad bili. Razlozi tome nisu samo oslabljena moć i uticaj pokreta i naša preokupacija Evropom, nego - mnogo više - činjenica da su nas nesvrstani još 1992, zbog rata u Bosni i Hercegovini, izopštili iz svojih redova, pa posle toga nismo, tražeći izlaz iz izolacije, ni među njima nalazili uporište. Sada smo iznenada, kao da se nešto u političkom raspoloženju u pokretu promenilo, ponovo počeli da govorimo o "punom reaktiviranju Jugoslavije u pokretu nesvrstanih zemalja i drugih međunarodnih organizacija".
       Šef naše diplomatije posetio je više afričkih i azijskih zemalja i obnovio odnose sa njima. Isto tako, imali smo u poseti nekoliko "nesvrstanih ministara", a sklopljeni su i korisni ugovori o privrednoj saradnji sa Irakom i Libijom. Predsednik Jugoslavije razmenio je prijateljske poruke sa predsednicima Togoa i Alžira, novoizabranim i dosadašnjim predsednikom Organizacije afričkog jedinstva. Tanjug i iranska IRNA razgovaraju o mogućoj zajedničkoj strategiji nesvrstanih u oblasti informisanja, što liči na obnovu "pula" novinskih agencija nesvrstanih zemalja.
       U ovim razgovorima i porukama podseća se na bliske odnose koje je Jugoslavija imala sa nesvrstanima i na zajedničku privrženost principima ravnopravnosti, poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, nemešanja u unutrašnje poslove i uvažavanja uzajamnih interesa u saradnji. Nalazi se sličnost u gledanju na američki hegemonizam i globalizam, kao i na stvaranje novog svetskog poretka. Zavada sa muslimanskim lobijem među nesvrstanima - koji je najviše i doprineo odstranjivanju Jugoslavije iz pokreta - tumači se, sa naše strane, kao američko maslo. Tvrdi se, naime, ono što bi druga strana najlakše mogla da prihvati: da su Amerikanci, svesno i zlonamerno, posejali mržnju između Srba i muslimana u Bosni (kao da nesvrstani ne mogu da čuju i ono šta se o tome misli u Sarajevu). Najzad, traži se podrška za "reaktiviranje" Jugoslavije u pokretu nesvrstanih i njen povratak u međunarodne organizacije.
       Kako je većina stavova mogla da važi i ranije, postavlja se pitanje zašto je iznesena tek sada, sa zadrškom.
       Čini se da postoje bar dva jaka razloga za to.
       Prvo, Jugoslavija sve više oseća pogubne posledice izolacije. Agresija NATO-a otežala je proces pomirenja sa Zapadom, pogotovo sa Amerikancima, i praktično nas još više udaljila od evropskih integracionih tokova. Nema nagodbe ni sa Amerikom dok Milošević vlada Jugoslavijom. Savez sa Rusijom i Belorusijom je fikcija, udaljena čak i od onih koji tvrde da u nju veruju. (Zar bi inače previđali da se neće moći vratiti među nesvrstane, ako, ulaskom u jedan vojno-politički savez, prestanu da budu nesvrstani?). Kina je daleko i nikad nije ni bila alternativa, nego pre važna dopuna, našoj, jedino mogućoj, proevropskoj orijentaciji.
       Ukratko, mi smo u teškoj nuždi i naše vlasti posredno priznaju da teturamo bez kompasa i da su nam nesvrstani, u ovom trenutku, slamka za koju se još možemo uhvatiti ne bismo li u narodu ublažili očaj i beznađe. Otuda i stalne priče o tome kako imamo prijatelje širom sveta i kako smo svim slobodoljubivim narodima postali uzor u borbi za slobodu i očuvanje nacionalnog dostojanstva.
       Drugo, vreme za približavanje nesvrstanima sada je za nas, sa taktičkog stanovišta, povoljnije, nego pre agresije. Nešto se u njihovom političkom raspoloženju promenilo u našu korist. Na poslednjem, 12. samitu nesvrstanih 1998. bili smo osuđeni zbog nasilja nad albanskim življem na Kosovu. Agresija NATO-a na Jugoslaviju i kompromitacija Ujedinjenih nacija na Kosovu izgleda da su donele važne korekcije u gledanju nesvrstanih na međunarodnu situaciju. Pokret se, na našem tužnom primeru, objektivno suočio sa obezvređivanjem principa na kojima sam počiva. Primenjena je sila, i to sila bez presedana i bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, u rešavanju unutrašnih pitanja jedne zemlje i narušen je njen suverenitet i teritorijalni integritet. Sutra se to može desiti bilo kome od nesvrstanih.
       Naše približavanje nesvrstanima nije, naravno, zamena za naše poželjno približavanje Evropi i razvijenom svetu uopšte, ali može donekle da nam ublaži muke. Bolje je, u uvećanim ekonomskim teškoćama, imati i skromne trgovinske partnere, nego nikakve. Lakše nam je izvoziti u zemlje u razvoju, nego u razvijene zemlje. Šira ekonomska saradnja sa uticajnijim nesvrstanim zemljama može nam pomoći da poboljšamo svoj politički položaj unutar celog pokreta. Bez podrške nesvrstanih mi se ne možemo vratiti u Ujedinjene nacije.
       Bilo bi veoma pogrešno ako bismo zamišljali da nesvrstani bez nas ne znaju kako se treba suprotstaviti američkom poimanju globalizacije, ljudskih prava, demokratije i novog svetskog ekonomskog poretka. Tačnije, bilo bi višestruko po nas štetno ako bismo nastojali da drugima, umesto robe, prodajemo ideologiju i, što je još gore, ako bismo sebe videli u ulozi nezamenljivih ideologa pokreta. A izgleda da naša diplomatija upravo to najavljuje.
       Naša nekadašnja važna uloga u pokretu je odavno izbledela. Ni nesvrstani nemaju nekadašnji značaj u međunarodnim odnosima. Ali, izgleda da se kod nas, uporedo sa snovima o savezu sa Rusijom i Belorusijom ili o našem doprinosu hitnom stvaranju multipolarnog sveta, javno sanja i o obnovi svetskog prestiža Jugoslavije, i to na čelu političkog pokreta koji je, sa svojih 113 članica, druga međunarodna organizacija po brojnosti, posle Ujedinjenih nacija. Imamo još jedan dokaz o tome da ne shvatamo gde smo i da nastavljamo da lutamo bez kompasa.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu