Zamolio bih kreatore naše nakaradne stvarnosti da imaju razumevanja bar za svoje najrođenije naslednike. Jer u našoj prošlosti najčešće su deca patila zbog roditeljskih trijumfa

      Sve je tako prolazno. Samo su deca večna. Kada se deca izgube, zapusti se budućnost. Zato su neki narodi prošlost i još se jedino mogu pronaći u istoriji ili u ukrštenim rečima. Čitao sam negde i nedavno da je ovogodišnji mortalitet u Jugoslaviji dramatično uvećan. Iznesena je pretpostavka da će se roditi oko 65 000 naslednika a da ćemo se trajno rešiti, što voljom biologije što voljom sociologije, bar dvostruko više stanovnika.
       Pošto smo uspeli da se lepo posvađamo sa ostatkom sveta i trajno zavadimo između sebe, normalno je očekivati da ljudi počinju da se i polno distanciraju jedni od drugih. Najmanje zbog verskih, rasnih ili ekonomskih predrasuda. Ovde su efikasnije političke koje su nas toliko udaljile da nas ni obična ljubav, ma koliko bili pravoslavci i Srbi, ne može ozbiljnije približiti. I kako onda zasnivati (jednonacionalnu, jednopartijsku ili koalicionu) porodicu? Zatim, kako tu decu gajiti i kako vaspitavati? Da budu dobra i da uče?! Ko je danas i mereno kakvim kriterijumima dobar? Šta mladi da uče, po kojem programu i za koga?
       Svi junaci od događanja naroda naovamo demonstrirali su niz novih, već odomaćenih pravila. Recimo da je škola samo za one koji ne znaju ništa drugo. Za profitere u patriotizmu i profesionalne rodoljube najmanje je potrebno obrazovanje. Nužnija je poniznost i šema.
       Danas i ovde to praktično znači da je goli život neizvodljiv bez šeme: i da se održi trudnoća i da se beba rodi. Bez šeme nema obdaništa ni upisa u školu ili na fakultet. Bez šeme nema odlaganja vojske ili odlaska na manje opasno služenje najčasnije obaveze. Bez šeme nema ni volontiranja ni zapošljavanja. Ni uspeha ni debakla. Sve je manje i seksa bez šeme. Bez šeme nema nijedne vrste napredovanja. Bez šeme nema ostvarivanja bilo kog građanskog prava, nema elementarnog lečenja ni penzionisanja. Da tragedija bude potpuna, na bez šeme nema ni sahrane.
       Kao neko ko je rođen, živi i planira da umre na Dedinju (pri tom da nije oteo ničije vlasništvo ili ga prisvojio izigravanjem propisa) i ko pamti i poznaje dve generacije dece pobeđenih pobednika, zamolio bih kreatore naše nakaradne stvarnosti da imaju razumevanja bar za svoje najrođenije naslednike. Jer u našoj prošlosti najčešće su deca patila zbog roditeljskih trijumfa.
       I zato, kad bezočno kradete državu, kad ustav pravite po meri nalogodavca a onda ga sprovodite nakaradnim uredbama; kad se iživljavate nad građanima; kad ponižavate neistomišljenike; kad otpuštate najbolje a tučete najmlađe; kad nam brukate prošlost i kad štrojite budućnost; kad se ne ustežete da gužvate nacionalne institucije; kad odani više vrede nego kompetentni; kad se broj "izdajnika" opasno približava broju stanovnika; kad se politika predugo vodi samo za potrebe televizijskog dnevnika; kada se ljudi po pravilu koriste kao prezervativi; kada se preostali prostor države uspostavi kao privatan posed; kad nas pravite većim budalama nego što nam gabariti dozvoljavaju; kada ne priznajete da su sve vaše samoproglašene pobede (osim u sportu) ujedno i naši najveći i najbolniji porazi; kad se Prestonica ponižava i za kaznu prepravlja u najveće selo; kad se novonacionalni heroji kreiraju i gase kao junaci Diznijevih stripova; kad sami sebi a sve u naše ime dodeljujete priznanja, odlikovanja i unapređenja i kad se reprezentacije sastavljaju na osnovu federalnih pariteta ili partijskih ravnoteža. Jasno, taj poduhvat zahteva mnogo lukavosti ali zato ima sve nas kao stalne abonente. Ali, ne gubite iz vida da ste od svih projekata u koje ste se upustili (i nas uvukli) rešili samo srpsko pitanje. Tačnije, uništili ste nas do kraja. Jadna je ta sila koja izgubi sve bitke a jedino je kadra da pobedi sopstveni narod.
       Samo, da li sada, zaneseni beskrajnom moći, mislite na svoju (kad već ne na tuđu) decu? Oni će breme vaše pameti, cenu vaše mudrosti, tvorevinu vaše obesti i teret vašeg imena dugo nositi. I bolno trpeti. Jer sreće u Srbiji kratko traju a ljage sa imena se dugo i mučno skidaju. Na ove adrese istorijska pravda, po pravilu, sporo i kasno stiže.
       Toga sam na Dedinju svedok, evo, već pola veka.
       A ova zemlja, bez obzira kolika bila i kako se zvala, nije ni naša ni vaša. NJu smo, jedinu i prokletu, samo pozajmili od naših potomaka. To ne gubite iz vida kada se zapitate: Šta (novo) da se radi?!
      
       (Autor je originalan julovac. Rođen je na Petrovdan. Odavno.)